Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao preko 15 godina, što je prvenstveno posledica neefikasnosti suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Valentine Konjević iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Valentine Konjević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5866/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Valentina Konjević iz Novog Sada izjavila je, 9 . jula 2012. godine, preko punomoćnika Milana Kozomore, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5866/10.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da je osporeni parnični postupak započet 22. novembra 1996. godine, a da je pravnosnažno okončan 14. maja 2012. godine, dakle nakon više od 15 godina. Takođe, podnositeljka ističe da u konkretnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Podnositeljka ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da joj je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete nastale povredom navedenog Ustavom zagarantovanog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5866/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Valentina Konjević iz Novog Sada, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 22. novembra 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv FK „Vojvodina“ i Sportskog i poslovnog centra „Vojvodina“. Tužbom je tražila da se tuženi obavežu da joj solidarno isplate iznos od 190.000,00 dinara na ime naknade štete i propuštene dobiti, kao i da joj naknade troškove postupka. Predmet je u sudu zaveden pod brojem P. 7207/96.

Tokom 1997. godine sud je zakazao i održao tri ročišta (30. januara, 12. marta i 8. maja).

Tokom 1998. godine, sud je zakazao i održao četiri ročišta: 19. marta, 14. maja – koje je odloženo iz razloga što tužilja nije htela da daje iskaz bez svog uredno pozvanog punomoćnika, 8. septembra – na kojem je sud izveo dokaz saslušanjem svedoka i 22. oktobra - na kojem su stranke predložile da sud donese rešenje kojim se određuje mirovanje postupka u ovoj pravnoj stvari.

Tužilja je 29. januara 1999. godine, nakon proteka zakonskog roka od tri meseca, podnela predlog sudu da se postupak nastavi, pa je sud zakazao ročište za 23. mart 1999. godine, koje nije održano (bez navođenja razloga za neodržavanje ročišta), dok sledeće ročište, koje je bilo zakazano za 19. maj 1999. godine, nije održano jer na njega nije pristupio punomoćnik tužilje, iako je bio uredno pozvan.

Opštinski sud u Novom Sadu je 7. aprila 2000. godine doneo rešenje P. 7207/96, kojim je utvrdio povlačenje tužbe i obustavio postupak. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da su se, s obzirom na činjenicu da punomoćnik tužilje nije pristupio na ročište iako je bio uredno pozvan, u ovoj pravnoj stvari (tada već) dva puta stekli uslovi za mirovanje postupka, zbog čega je primenom odredbe člana 216. stav 1. Zakona o parničnom postupku rešio kao u izreci.

Tužilja je 11. avgusta 2000. godine podnela žalbu sudu na navedeno rešenje u kojoj je istakla da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. U dopuni žalbe od 3. oktobra 2000. godine, tužilja je pružila dokaz da se njen raniji punomoćnik, koji se nije pojavio na ročištu zakazanom za 19. maj 1999. godine, nije nalazio u zemlji, te navela da nije ni primio poziv za to ročište.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 2343/01 od 28. decembra 2001. godine, kojim je žalbu uvažio i rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7207/96 od 7. aprila 2000. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 216. stav 1. ZPP, tj. da je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom i pored toga što tužena strana, koja je pristupila ročištu, nije predložila mirovanje postupka.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 1173/02.

Tokom 2002. godine sud je zakazao i održao jedno ročište (4. juna 2002. godine), na kojem je odredio da se izvede finansijsko veštačenje.

Tek 21. aprila 2003. godine Opštinski sud u Novom Sadu je urgirao da Zavod za sudska veštačenja dostavi traženi nalaz i mišljenje (traženi nalaz je sudu dostavljen 18. juna 2003. godine). Sud je tokom 2003. godine zakazao i održao dva ročišta, i to: 1. oktobra, na kojem su veštaci obavezani da se izjasne na primedbe drugotuženog, što su i učinili 28. oktobra i 11. novembra, kada su veštaci saslušani.

Tokom 2004. godine sud je zakazao i održao jedno ročište (22. decembra 2004. godine).

Tokom 2005. godine sud je zakazao tri, a održao dva ročišta. Na ročištu održanom 1. marta, sud je na predlog tuženih odredio još jedno finansijsko veštačenje. Nalaz i mišljenje veštaka su sudu dostavljeni 18. jula 2005. godine.

Tokom 2006. godine sud je zakazao i održao pet ročišta, u kom periodu je odredio da se izvrši i dopunsko finansijsko veštačanje. Dopunski nalaz i mišljenje su sudu dostavljeni 17. oktobra, a sud je na ročištu održanom 26. oktobra saslušao veštaka, te na ročištu održanom 28. novembra 2006. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1173/02.

Tužilja je na navedenu presudu izjavila žalbu 14. decembra 2006. godine, drugotuženi 26. decembra 2006. godine, a prvotuženi 28. decembra 2006. godine.

Postupajući po žalbama tužilje i tuženih, Okružni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 806/07 od 30. septembra 2009. godine, kojom je žalbe delimično usvojio, te prvostepenu presudu delimično preinačio, a delimično ukinuo i u tom delu vratio na ponovno postupanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 5866/08, a nakon reorganizacije sudova broj P. 5866/10.

Tokom 2010. godine sud je zakazao i održao dva ročišta: 1. juna, na kojem je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na prvotuženog i naloženo izvođenje građevinskog veštačenja (nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni sudu 2. jula 2010. godine) i 15. septembra kada je određeno da se izvrši i dopunsko građevinsko veštačenje (dopunski nalaz i mišljenje dostavljeni sudu 30. novembra 2010. godine).

Na ročištu održanom 26. januara 2011. godine sud je izveo dokaz saslušanjem veštaka, zaključio glavnu raspravu i doneo prvostepenu presudu P. 5866/10, kojom je nepresuđeni deo tužbenog zahteva usvojio u celosti, pa obavezao tuženog da tužilji isplati iznose navedene u izreci presude i da joj naknadi troškove postupka.

Tuženi je na navedenu presudu izjavio žalbu 14. marta 2011. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 5866/10 od 13. aprila 2011. godine kojim je ispravio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5866/10 od 26. januara 2010. godine, tako što je u zaglavlju presude umesto datuma 26. januar 2010. godine, označen 26. januar 2011. godine, dok je u preostalom delu presuda ostala nepromenjena.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 1. avgusta 2011. godine doneo rešenje Gž. 1707/11, kojim je predmet vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 3808/11 od 29. marta 2012. godine, kojim je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Nakon dve održane rasprave (25. aprila i 14. maja 2012. godine), Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 3808/11 od 14. maja 2012. godine, kojom je žalbu tuženog delimično usvojio, a delimično odbio, tako što je prvostepenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5866/10 od 26. januara 2011. godine, ispravljenu rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5866/11 od 13. aprila 2011. godine, delimično potvrdio, a delimično preinačio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započet 22. novembra 1996. godine, a da je pravnosnažno okončan 14. maja 2012. godine. Ukupno trajanje osporenog postupka od 15 godina i šest meseci može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete i propuštenu dobit. Ustavni sud je dalje utvrdio da su u dokaznom postupku sprovedeni ekonomsko-finansijsko i građevinsko veštačenje, kao i dopune ovih veštačenja, da su saslušani veštaci i svedoci. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao raspraviti i o kojima je morao odlučiti, a što je svakako uticalo na duže trajanje postupka .

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani podnositeljke ustavne žalbe nesumnjivo postojao značajan interes da se sporna pitanja rasprave u što kraćem roku.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka, zajedno sa tuženima, na ročištu održanom 22. oktobra 1998. godine, predložila sudu da se odredi mirovanje postupka, kao i da se ni podnositeljka, niti njen uredno pozvani punomoćnik nisu pristupili na ročišt e koje je bilo zakazano za 19. maj 1999. godine, zbog čega ročište nije bilo održano, što su činjenice koje su svakako uticale na produženje trajanja postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije redovno, dakle u kraćim vremenskim intervalima zakazivao i održavao ročišta. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud tek nakon deset godina od podnošenja tužbe doneo presudu, koja je u žalbenom postupku delimično preinačena, a delimično ukinuta, a predmet vraćen na ponovni postupak, kao i da je tek 26. januara 2011. godine, nakon 15 godina, odlučio o tužbenom zahtevu u celini, što su sve neprihvatljivo dugi periodi sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je i pored složenosti pitanja koja su se raspravljala u osporenom postupku, na dužinu postupka prevashodno uticala nedelotvornost nadležnih sudova, zbog čega je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5866/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, te je imao u vidu i doprinos podnositeljke trajanju postupka, kao i složenost konkretnog postupka, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 15 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti