Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko 15 godina. Nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak i dosuđuje podnositeljki naknadu nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. V . iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. V . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 54/98 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u što kraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. V . iz S . je 17. novembra 2011. godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz N . S, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prav a na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 54/98.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu I. 54/98 od 5. oktobra 1998. godine određeno izvršenje na osnovu predloga za izvršenje koje je podnela kao izvršni poverilac, i to na pokretnim stvarima izvršnih dužnika; da je više puta bezuspešno pokušana javna prodaja pokretnih stvari izvršnih dužnika; da je tokom postupka promenjeno sredstvo izvršenja, i to na nepokretnosti izvršnih dužnika ali da izvršenje i dalje nije sprovedeno; da je 26. avgusta 2010. godine tražila nastavak izvršnog postupka ali on nije nastavljen; da joj je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu. Traži i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu I. 54/98, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. septembra 1998. godine, kao izvršni poverilac, podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika J. M, T. M. i M. M. radi duga, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnih dužnika, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 48/93 od 11. juna 1996. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu I. 54/98 od 5. oktobra 1998. godine određeno je predloženo izvršenje.

Imajući u vidu da izvršni sud nije preduzeo ni jednu radnju u sprovođenju predmetnog izvršenja, podnositeljka je prvi put urgirala za sprovođenje izvršenja kod nadležnog suda 28. februara 2002. godine, dakle tri i po godine nakon donošenja rešenja o izvršenju, te je sudski izvršitelj 11. juna 2002. godine pokušao da izvrši popis pokretnih stvari izvršnih dužnika ali bezuspešno, jer nisu nađene stvari koje mogu biti predmet izvršenja, dalje je popis pokušan, ponovo bezuspešno 17. aprila 2003. godine, 12. februara 2008. godine i 6. i 30. marta 2008. godine.

U toku postupka, na zahtev podnositeljke, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo dopunsko rešenje o izvršenju I. 54/98 od 10. septembra 2003. godine kojim je određeno izvršenje na nepokretnostima izvršnih dužnika. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu I. 54/98 od 26. oktobra 2005. godine utvrđena je vrednost predmetne nepokretnosti, predmeta izvršenja, i to na osnovu veštačenja od strane veštaka građevinske struke i zaključkom Opštinskog suda u Novom Sadu I. 54/98 od 23. novembra 2005. godine određena je prodaja predmetne nepokretnosti putem javnog nadmetanja i prva javna prodaja je zakazana za 27. decembar 2005. godine, a sledeće javne prodaje su zakazivane za 9. mart 2006. godine i 26. avgust 2008. godine, ali javna prodaja nepokretnosti nije izvršena.

Podnositeljka ustavne žalbe je više puta urgirala kod nadležnog suda za ubrzavanje i okončanje postupka, a podneskom od 26. avgusta 2010. godine je tražila "da se postupak nastavi i da se ponovo odredi prodaja nepokretnosti", međutim, iz spisa predmeta ne proizlazi da je izvršni postupak bio prekinut.

Dalje, do odlučivanja o ustavnoj žalbi nema dokaza u spisima predmeta ni o sprovođenju predmetnog izvršenja, ni bilo kakvog zahteva podnositeljke za okončanje postupka izvršenja.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao u vreme pokretanja postupka izvršenja, bilo je propisano: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sud postupa radi prinudnog izvršenja sudske odluke koja glasi na ispunjenje obaveze, kao i radi obezbeđenja potraživanja (član 1. stav 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreće na predlog poverioca (član 2. stav 1.); da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja predloga sudu 17. septembra 1998. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni postupak traje 15 i po godina i da dalje nije okončan.

Na osnovu navedenog, kako je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o izvršnom postupku postupa hitno, Ustavni sud nalazi da raniji Opštinski sud u Novom Sadu, a zatim Osnovni sud u Novom Sadu nisu postupali efikasno, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, da bi se izvršni postupak, koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku i kako bi se izvršni poverilac namirio.

Naime, postupak izvršenja je započet predlogom za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe, 17. septembra 1998. godine da bi zbog bezuspešnih pokušaja popisa pokretnih stvari izvršnih dužnika, posle pet godina na zahtev podnositeljke izvršni sud doneo dopunsko rešenje da se izvršenje sprovede na nepokretnostima izvršnih dužnika. Zatim je nakon donošenja dopunskog rešenja utvrđena vrednost nepokretnosti i više puta je zakazivana javna prodaja nepokretnosti. Podnositeljka je više puta urgirala kod nadležnog suda za ubrzanje sprovođenja izvršenja i to prvi put posle tri i po godine od donošenja rešenja o izvršenju i njena poslednja urgencija bila je 26. avgusta 2010. godine. Dakle, od 26. avgusta 2010. godine izvršni sud nije preduzeo ni jednu radnju, a ni podnositeljka od tog datuma nije podnela ni jedan zahtev sudu za sprovođenje izvršenja. Takođe, od donošenja rešenja o izvršenju, izvršni sud tri i po godine nije preduzeo ni jednu radnju, a predmetni izvršni postupak se i, nakon 2010. godine, vodi pod istim brojem pod kojim je i zaveden.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog nerazumno dugog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje prvo Opštinskog suda u Novom Sadu, a zatim Osnovnog suda u Novom Sadu, njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudovima stajala na raspolaganju.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnositeljku ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnositeljke prema izvršnim dužnicima.

Podnositeljka ustavne žalbe je u značajnoj meri doprinela dužini trajanja postupka imajući u vidu da od 2010. godine, dakle, tri i po godine do odlučivanja o ustavnoj žalbi, a takođe i u periodu od tri i po godine od donošenja rešenja o izvršenju, nije pokazala nikakvo interesovanje kod nadležnog suda za ubrzanje toka postupka.

Na osnovu svega izloženog Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se u predmetu I. 54/98 vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, te je, na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnih prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnositeljke da joj se utvrdi povreda navedenog Ustavom zajemčenog prava preuranjen, jer predmetni izvršni postupak još uvek nije okončan.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti