Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse. Isto veće apelacionog suda donelo je suprotne odluke u identičnim stvarima bez obrazloženja, narušavajući pravnu sigurnost. Drugostepena presuda je poništena i vraćena na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5779/2012
05.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Beške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 125/11 od 14. novembra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1153/12 od 30. maja 2012. godine, u delu kojim je odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1153/12 od 30. maja 2012. godine, u delu kojim je odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 125/11 od 14. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Beške podneo je 7. jula 2012. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 125/11 od 14. novembra 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1153/12 od 30. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi navedenog prava, podnosilac ističe da mu je osporenim presudama, u delu kojim je odbijen njegov eventualni tužbeni zahtev za isplatu razlike u otpremnini, povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu, budući da su Osnovni i Apelacioni sud u Novom Sadu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli niz presuda kojima su takve zahteve usvojili. Kao dokaz za svoje navode dostavlja presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4049/10 od 26. septembra 2011. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 125/11 od 14. novembra 2011. godine je: usvojen glavni tužbeni zahtev tužioca M. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezano je tuženo preduzeće "N." a.d. da tužiocu na ime razlike zarada sa minulim radom i toplim obrokom za februar 2005. godine i za period od juna 200 5. do 31. januara 2007. godine isplati određeni novčani iznos (stav 1. izreke); odbijeni glavni tužbeni zahtevi kojima je tražen poništaj tužiočeve izjave zavedene kod tuženog pod brojem 1141/1 dana 31. januara 2007. godine i isplata razlike između isplaćenog i iznosa otpremnine utvrđenog Aneksom I ugovora o prodaji kapitala tuženog (stav 2. izreke); odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je tražena isplata razlike između isplaćenog i iznosa otpremnine prema odredbama Zakona o radu (stav 3. izreke). Iz obrazloženja osporene prvostepene presud e proizlazi da tužiocu za februar 2005. godine, kao i u periodu od ju na iste godine do 31. januara 2007. godine (kada mu je po osnovu tehnološkog viška prestao radni odnos) zarada nije obračuna vana i isplaćivana prema odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog i ugovora o radu, već u manjem iznosu, kao i to da je sud odbio glavni tužbeni zahtev kojim je tražena isplata razlike u otpremnini iz razloga što je tužiocu otpremnina isplaćena saglasno odredbama Programa rešavanja viška zaposlenih od 15. marta 2006. godine, prema opciji broj 2 za koju se opredelio - isplata otpremnine u skladu sa odredbama Zakona o radu , zbog čega se na njega ne može primeniti socijalni program sadržan u kasnije donetom aktu - Aneksu I ugovora o prodaji kapitala tuženog od 26. juna 2006. godine. Osnov obrazloženja odluke u delu kojim je odbijen glavni tužbeni zahtev za poništaj izjave od 31. januara 2007. godine zasniva se na oceni suda da na strani tužioca nisu postojale mane volje prilikom potpisivanja ove izjave, jer je imao zakonsko pravo da zatraži na uvid sve akte tuženog, pri čemu su kao dodatni argument ponovljeni i razlozi koji se odnose na nemogućnost primene socijalnog programa donetog u postupku prodaje kapitala na tužioca. U pogledu eventualnog tužbenog zahteva kojim je tražena isplata razlike otpremnine prema odredbama Zakona o radu, prvostepeni sud je ocenio da isti nije osnovan, ne dajući bilo kakve razloge za svoju ocenu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1153/12 od 30. maja 2012. godine preinačena je navedena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je glavni tužbeni zahtev za isplatu razlike zarada preko iznosa od 323.710,24 dinara do dosuđenog iznosa od 352.369,12 dinara odbijen kao neosnovan, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Polazeći od toga da tužilac nije dokazao da su kod njega postojale mane volje prilikom potpisivanja izjave od 31. januara 2007. godine, kojom se saglasio sa iznosom otpremnine koji mu je isplaćen, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim njegov zahtev za isplatu razlike u otpremnini.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4049/10 od 26. septembra 2011. godine, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja sudova, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 42/10 od 5. februara 2010. godine kojom je, pored ostalog, obavezano tuženo preduzeće „N.“ a.d. da tužiocima Ž.V. i D.J. na ime razlike između otpremnine isplaćene po osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih od 15. marta 2006. godine i iznosa otpremnine obračunatog prema odredbama Zakonu o radu isplati određene novčane iznose, a odbijen je tužbeni zahtev ovih tužilaca preko dosuđenog a do traženog iznosa na ime razlike otpremnine obračunatog prema odredbama Aneksa I ugovora o prodaji kapitala tuženog. Odluku o usvajanju tužbenog zahteva za isplatu razlike u otpremnini do iznosa utvrđenog prema odredbama Zakona o radu, sud je obrazložio time da je tužiocima, suprotno članu 158. pomenutog zakona , otpremnina obračunata i isplaćena prema iznosima nezakonito umanjene i isplaćivane zarade , a ne prema iznosima pripadajuće, odnosno zarade obračunate u skladu sa odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog i ugovora o radu. Iz obrazloženja te presude proizlazi da su se tužioci opredelili za istu opciju iz Programa rešavanja viška zaposlenih od 15. marta 2006. godine za koju se opredelio i ovde podnosilac ustavne žalbe.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci Ž.V. i D.J. u parnici koja je okončana presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4049/10 od 26. septembra 2011. godine, a kojom je, za razliku od drugostepene presude koja se osporava ustavnom žalbom u delu kojim je podnosiočev eventualni tužbeni zahtev odbijen, pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilaca Ž.V. i D.J. za isplatu razlike između otpremnine isplaćene po osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih od 15. marta 2006. godine i otpremnine obračunate u skladu sa odredbama Zakona o radu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da je u situacijama kada je kao dokaz različitog postupanja sudova dostavljena samo jedna sudska odluka, smatrao da se ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, te da jedna različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi povreda ustavnih prava na pravnu sigurnost, odnosno prava na jednaku zaštitu prava (videti , pored drugih , rešenja Ustavnog suda Už- 8808/2012 od 23. januara 2014. godine i Už-2961/2012 od 9. decembra 2014. godine).

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, isto veće Apelacionog suda u Novom Sadu u periodu od osam meseci donelo dve različite odluke u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, bez bilo kakvog obrazloženja o razlozima za odstupanje od ranijeg stava - da zaposlenom prilikom otkaza ugovora o radu po osnovu proglašenja tehnološkim viškom pripada otpremnina koja je obračunata ne na osnovu iznosa nezakonito umanjene i isplaćene zarade, već na osnovu iznosa zarade koja je trebalo da bude obračunata i isplaćena u skladu sa odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora i odredbama ugovora o radu. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“ , od 14. januara 2010. godine, stav 38 .). U podnosiočevom slučaju, prvostepeni sud za svoju odluku o neosnovanosti eventualnog tužbenog zahteva kojim je tražena isplata razlike između isplaćene i otpremnine obračunate u skladu sa odredbama Zakona o radu nije dao nijedan razlog, dok je drugostepeni sud svoju odluku u ovom delu vezao za sadržinu podnosiočeve izjave od 31. januara 2007. godine, kojom se saglasio sa iznosom otpremnine koji mu je isplaćen, iako je u prethodno donetoj odluci, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja, taj isti sud ocenio kao neosnovane žalbene navode tuženog kojima je ukazivano na sadržinu izjava koje su potpisali tužioci Ž.V. i D.J. o tome da su saglasni sa iznosom otpremnine koja im je isplaćena.

Osim toga, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje neotuđivosti prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava, u koje spadaju otpremnina i zarada, i to povodom ustavnih žalbi kojima je kao i podnosiocu prestao radni odnos usled proglašenja tehnološkim viškom kod istog poslodavca, te da je u Odluci Už-5107/10 od 20. novembra 2013. godine ocenio da radni odnos u ovom slučaju može prestati samo ako je zaposlenom isplaćena otpremnina utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu, u skladu sa članom 158. Zakona o radu. Identično stanovište Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-585/2011 od 26. marta 2014. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 125/11 od 14. novembra 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1153/12 od 30. maja 2012. godine u delu kojim je odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi član 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude u navedenom delu i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 125/11 od 14. novembra 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 426 stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti