Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog navodne torture

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog navodne torture. Sud smatra da zaključak redovnog suda o nedostatku dokaza o torturi nije proizvoljan i ustavnopravno je prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda, dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R . iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7364/12 od 17. aprila 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R . iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, izjavio je Ustavnom sudu, 8. jula 2014. godine, preko punomoćnika T . D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7364/12 od 17. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na rehabilitaciju, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njim izvršili pripadnici označenog Ministarstva, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za pretrpljeni strah, uz obrazloženje da on nije dokazao da je bio mučen tokom privođenja, saslušanja i pritvora. Podnosilac smatra da je takav zaključak proizvoljan, jer nema utemeljenja u utvrđenim činjenicama i iskazima svedoka, kao i da je nalaz i mišljenje veštaka proizvoljno ocenjen.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 17928/11 od 11. juna 2012. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete plati za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 160.000 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 200.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete plati za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti još 340.000 dinara i za pretrpljeni strah još 100.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete plati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000 dinara i za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti iznos od 300.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 7364/12 od 17. aprila 2014. godine, stavom prvim izreke, preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda P. 17928/11 od 11. juna 2012. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan u tom delu tužbeni zahtev tužioca, stavom drugim izreke potvrđena je presuda Osnovnog suda P. 17928/11 od 11. juna 2012. godine u stavu drugom njene izreke i odbijena je žalba tužioca kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, tako što je tužilac obavezan da ih naknadi tužilji. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac lišen slobode 17. oktobra 1993. godine, a da je u pritvoru bio do 2. decembra 1993. godine, što je kod njega izazvalo psihičke probleme i bolest, a što je, prema nalaženju prvostepenog suda, konstatovano nalazom i mišljenjem sudskog veštaka - neuropsihijatra, kojim je utvrđeno da je tužilac prilikom privođenja u policijsku stanicu u Prijepolju, trpeo strah primarnog karaktera jakog intenziteta u trajanju od pola sata, da je zatim trpeo strah sekundarnog karaktera srednjeg intenziteta i da je po izlasku iz zatvora trpeo strah slabog intenziteta u trajanju od mesec dana, a zatim je imao anksioznost i depresivnost mešovitog tipa, što je preraslo u mešovito anksiozno-depresivno reagovanje tužioca, da lečenje tužioca traje i danas i da nije završeno; da je presudama Opštinskog suda u Prijepolju K. 262/93 od 14. decembra 1994. godine i Okružnog suda u Užicu Kž. 54/95 od 22. marta 1995. godine tužilac oglašen krivim za produženo krivično delo iz člana 33. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o oružju i municiji i osuđen je na zatvorsku kaznu; da je nalazeći da je tužilac prilikom lišenja slobode trpeo torturu i fizičku silu od strane pripadnika policije OUP Prijepolje, da je zbog toga trpeo strah jačeg intenziteta i dužeg vremenskog trajanja te da je strah prerastao u psihičko oboljenje mešovito anksiozno-depresivni poremećaj, a da je bolest dobila konačan oblik 7. avgusta 2009. godine i da je životna aktivnost tužioca umanjena za 8% trajno, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za pretrpljeni strah i odlučio je kao u stavu prvom i kao u stavu drugom izreke, prvostepene presude. Dalje je navedeno: da je iz iskaza svedoka S. S, zaposlene kod stričeva tužioca i V . M, lica koja su takođe istog dana, kada i tužilac, bila privedena u Policijsku stanicu u Prijepolju, zbog oružja, utvrđeno da su se pripadnici policije prilikom saslušanja S . S . korektno ponašali, da je ona nakon saslušanja puštena, a da je tom prilikom čula jauke, za koje nije mogla da se izjasni da li potiču od tužioca ili od nekog drugog lica; da je svedoku V . M, nakon izlaska sa saslušanja, tužilac rekao da su ga tukli; da je iz iskaza navedenih svedoka kao i svedoka J . R, supruge tužioca, utvrđeno da ti svedoci nisu imali neposredna saznanja o eventualnoj primeni torture i fizičke sile nad tužiocem, prilikom njegovog saslušanja u Policijskoj stanici u Prijepolju; da je iz iskaza svedoka D . M, inspektora MUP Prijepolje, utvrđeno da prilikom saslušanja tužioca i drugih privedenih lica, a u vezi oružja, nije bilo primene fizičke sile i torture, od strane pripadnika policije; da su saslušanje tužioca i privedenih lica obavljali operativni radnici i da je on bio prisutan kada su tužilac i ostala privedena lica prosleđeni istražnom sudiji, te da su tada tužilac i ta lica, bili u dobrom stanju; da je iz izveštaja MUP Policijske uprave u Prijepolju od 26. oktobra 2007. godine utvrđeno da prilikom privođenja i lišenja slobode tužioca, pripadnici policije tužioca nisu maltretirali i prema njemu nisu upotrebili fizičku silu, da je priveden, saslušan i lišen slobode, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela neovlašćeno nabavljanje, držanje, nošenje, izrada, razmena ili prodaja vatrenog oružja i municije ili eksplozivnih materija; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke - neuropsihijatra i iskaza istog veštaka, utvrđeno je da je tužilac nakon privođenja i pritvora zbog zatvorskih uslova, koji odudaraju od uobičajene životne i socijalne sredine, reagovao psihičkim patnjama u vidu anksioznosti i depresivnosti mešovitog tipa, da je prilikom privođenja u policijsku stanicu u Prijepolju trpeo primaran strah jakog intenziteta u trajanju od pola sata, da je nakon toga trpeo sekundarni strah srednjeg intenziteta tokom boravka u zatvoru, a da po izlasku iz zatvora trpeo strah srednjeg intenziteta u trajanju od mesec dana, koji je potom prerastao u psihičko oboljenje mešovito anksiozno-depresivni poremećaj, usled koga mu je životna aktivnost trajno umanjena za 8% procenata; da su se psihičke tegobe tužioca javile kao posledica zatvorskih uslova; da je akutno stanje bolesti trajalo šest meseci, da je potom bolest prešla u hronično stanje i da je bolest dobila konačan oblik 7. avgusta 2009. godine, a da sa stanovišta psihijatrije u vezi bolesti tužioca, nije moguće odvojiti boravak u policijskoj stanici, pritvoru ili zatvoru.

Dalje je navedeno: da imajući u vidu navedeno činjenično stanje utvrđeno u drugostepenom postupku, Apelacioni sud nalazi da su činjenično pravni zaključci i dati razlozi prvostepenog suda u pogledu ocene izvedenih dokaza, a u vezi odgovornosti tuženog za naknadu nematerijalne štete pogrešni i da su rezultat pogrešne ocene izvedenih dokaza o uzročno-posledičnoj vezi između vršenja dužnosti službenih lica OUP Prijepolje i prouzrokovane štete; da bi država bila obavezna da nadoknadi štetu koju su fizička lica pretrpela zbog nepravilnog ili nezakonitog rada državnih organa, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi – da je šteta prouzrokovana građanima od strane državnih organa, da postoji uzročna veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete i da je šteta nastupila zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa; da je za postojanje odgovornosti za prouzrokovanu štetu, pretpostavka alternativno, a ne i kumulativno postojanje nezakonitog ili nepravilnog rada u obavljanju službe; da zakonskim propisima nije bliže određeno šta predstavlja nezakonit ili nepravilan rad, ali po nalaženju tog suda, nezakonit rad bi se manifestovao kao postupanje protivno zakonu, propisu ili opštem aktu, ili propuštanje da se zakon, propis, ili opšti akt primene ili kao radnja protivna običajima ili pravilima norme, a kao nepravilan rad mogu se označiti radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe, a kojima je građanima pričinjena šteta; da je novčana naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja živote aktivnosti i za pretrpljeni strah propisana odredbama člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko okolnosti slučaja i intenzitet i trajanje duševnih bolova i pretrpljenog straha, to opravdavaju; da je na osnovu iskaza svedoka utvrđeno da oni nisu imali neposredna saznanja da je nad tužiocem prilikom privođenja, saslušanja i lišenja slobode, sprovedena tortura ili upotreba fizičke sile, od strane ovlašćenih pripadnika OUP Prijepolje; da je tužilac priveden, saslušan i lišen slobode na osnovu osnovane sumnje da je izvršio krivična dela; da je uz krivičnu prijavu i potvrdu o lišenju slobode, upućen u pritvor, te da je zbog izvršenih krivičnih dela koje su mu stavljena na teret pravnosnažno osuđen; da je veštačenjem utvrđeno, da su pretrpljeni strah, a potom i psihičke patnje tužioca, koje su kod njega izazvale oboljenje mešovito anksiozno-depresivni poremećaj, posledica vremena provedenog u pritvoru i zatvoru, nakon lišenja slobode 17. oktobra 1993. godine, ali zbog zatvorskih uslova koji odudaraju od uobičajene životno-socijalne sredine, u kojima se po nalaženju apelacionog suda, tužilac našao svojom krivicom, zbog učinjenih krivičnih dela i za koja je pravnosnažno osuđen; da zbog odsustva protivpravnosti u postupanju organa tuženog pri privođenju, saslušanju i pritvaranju tužioca i zbog nepostojanja uzročno-posledične veze između vršenja dužnosti organa tuženog pripadnika policije, prilikom privođenja, saslušanja i lišenja slobode tužioca i prouzrokovane štete, drugostepeni sud nalazi da tužna nije odgovorna i da nije u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu; da je apelacioni sud prilikom odlučivanja u drugostepenom postupku imao u vidu i ocenio iskaz tužioca kao stranke, kao i izveštaj i zaključak CO Sjenica od 14. februara 2002. godine, ali nalazi da tužilac nije dokazao da je, u konkretnom slučaju, bilo torture i fizičke primene sile od strane pripadnika OUP Prijepolje; da je iz iskaza svedoka utvrđeno da oni nisu imali neposredna saznanja o takvom ponašanju i radnjama organa tuženog, a veštačenjem sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je pretrpljeni strah kod tužioca, pri privođenju saslušanju i pri boravku u pritvoru doveo do psihičke bolesti, usled koje mu je umanjena životna aktivnost, ali ne zbog protivpravnog postupanja i ponašanja organa tuženog, već usled zatvorskih uslova, koji odudaraju od uobičajene životne i socijalne sredine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasniva na činjenici da je drugostepeni sud iz izvedenih dokaza izveo proizvoljan zaključak da podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije dokazao da je bio mučen, kao i da su nalaz i mišljenje veštaka proizvoljno ocenjeni u delu koji se odnosi na uzročno-posledičnu vezu između postupanja organa tužene i nastale štete.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre napominje da je ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada sudu. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije (videti Odluku Už-9896/2013 od 21. januara 2016. godine).

Pored toga, Ustavni sud ukazuju i da je stav Evropskog suda za ljudska prava sličan u pogledu standarda dokazivanja. Naime, taj sud prihvata pristup slobodne ocene dokaza, ne stavljajući formalni teret dokazivanja ni na jednu stranu. Takođe, da bi procenio dokaz Evropski sud za ljudska prava je, kao što je to Komisija učinila u predmetu The Greek case, usvojio standard „van osnovane sumnje“. Takav dokaz bi, takođe, mogao da sledi iz postojanja dovoljno jakih, jasnih i usklađenih zaključaka ili postojanja sličnih nespornih pretpostavki o činjenicama.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da Apelacioni sud iz iskaza četiri svedoka nije mogao da utvrdi činjenicu da li je podnosilac ustavne žalbe zaista bio žrtva torture ili nije. Apelacioni sud je nepristrasno ocenio dokaze i za svoju ocenu je izneo ustavnopravno prihvatljive razloge, navodeći da nijedan od svedoka nije imao neposredna saznanja o primeni torture i mučenja, posebno imajući u vidu suprotne iskaze svedoka V. M . i D . M. Sledom izloženog , a imajući u vidu da je predmetna tužba podneta 14 godina nakon spornog događaja, te kako podnosilac posle navodnog „zlostavljanja“ nije podneo pritužbu, niti je pokrenuo krivični postupak protiv policijskih službenika, niti postoje drugi dokazi (npr. medicinski nalazi ili konstatacija na zapisniku prilikom saslušanja okrivljenog kod istražnog sudije) koji bi „van osnovane sumnje“ potvrdili tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, i kada ne postoje dovoljno jaki, jasni i usklađeni zaključci u tom smeru, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljiv stav drugostepenog suda da nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da se ni navodi o tome da su nalaz i mišljenje veštaka proizvoljno ocenjeni u delu koji se odnosi na uzročno-posledičnu vezu između postupanja organa tužene i nastale štete, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi. Štaviše, iz samog nalaza i mišljenja veštaka proizlazi da je pretrpljeni strah kod tužioca, pri privođenju saslušanju i boravku u pritvoru, kasnije i zatvoru, doveo do psihičke bolesti, usled koje mu je umanjena životna aktivnost, ali ne zbog protivpravnog postupanja i ponašanja organa tužene, već usled zatvorskih uslova, koji odudaraju od uobičajene životne i socijalne sredine.

Iako se o tome u osporenoj presudi Apelacioni sud nije izjašnjavao, Ustavni sud podseća na stav koji je izrazio u više svojih odluka i rešenja, vezan za zastarelost potraživanja prava na naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti u sličnim slučajevima. Naime, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje za Ustavni sud je prihvatljiv stav redovnih sudova da se, u konkretnom slučaju, rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti računa od trenutka kada je podnosiočeva (psihička) bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja (videti npr. Rešenje Už-3373/2013 od 9. decembra 2014. godine). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud podseća da su se psihičke tegobe podnosioca ustavne žalbe javile kao posledica zatvorskih uslova, da je akutno stanje bolesti trajalo šest meseci, nakon čega je bolest prešla u hronično stanje. U situaciji kada je podnosilac ustavne žalbe pušten iz pritvora 2. decembra 1993. godine, rok zastarelosti potraživanja naknade štete počinje teći od juna 1994. godine. Dakle, čak i da su sudovi utvrdili da je podnosiocu pričinjena nematerijalna šteta postupanjem organa tužene, imajući u vidu rokove zastarelosti propisane članom 376. ZOO, kao i dan podnošenja tužbe - 30. jula 2007. godine, podnosiočevo potraživanje naknade štete je zastarelo.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosilac povredu ovog prava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi prava iz člana 35. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.