Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao jedanaest godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, dok je zahtev za materijalnu štetu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S. i M. D, obojice iz V. C, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S. i M. D. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P1. 790/2003-99, a koji je okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 72/ 10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S. i M. D, obojica iz V. C, su 9. februara 2011. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz B, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 790/2003-99, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 72/10 .

Podnosioci ustavne žalbe su, između ostalog, naveli: da je parnični postupak po tužbi J. S. pokrenut 16. decembra 1999. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, a parnični postupak po tužbi M. D . pokrenut 17. decembra 1999. godine, pred istim sudom; da je prvostepeni sud rešenjem od 6. novembra 2000. godine spojio postupke po podnetim tužbama, kao i parnicu pod brojem P1. 1876/99, po tužbi V. K.; da je postupak okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6962/10 od 1. decembra 2010. godine, tako što su odbijene njihove žalbe i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 790/2003 od 23. novembra 2005. godine.

Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i da im se odredi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete. Podnosioci su tražili i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 37/2009-93, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac J. S. iz V. C, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 16. decembra 1999. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog HP „T.“ iz B, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa. Tužba je u sudski upisnik zavedena pod brojem P1. 1868/99.

Pripremno ročište je održano 23. marta 2000. godine, nakon toga i ročište od 27. juna 2000. godine, a na ročištu od 6. novembra 2000. godine sud je rešenjem odredio da se izvrši spajanje spisa ovog predmeta P1. 1868/99, sa spisima P1. 1875/99, koji je formiran po tužbi D. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnetoj Prvom opštinskom sudu u Beogradu 17. decembra 1999. godine, kao i parnice pod brojem P1. 1876/99 po tužbi V.K, radi jedinstvenog vođenja postupka, sa tim da se postupak ubuduće vodi pod brojem P1. 1868/99.

Tokom dalje sprovedenog postupka sud je zakazao osam ročišta za glavnu raspravu (6. februara, 25. aprila, 11. juna, 28. septembra i 25. decembra 2001. godine, 11. februara, 14. maja i 7. juna 2002. godine), od kojih četiri ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno zbog neuredne dostave poziva za ročište punomoćniku tuženog.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 1868/99 od 7. juna 2002. godine odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca J. S. i M. D. za poništaj odluka tuženog na osnovu kojih im je prestao radni odnos, kao i tužbene zahteve tužilaca kojim su tražili da se vrate na poslove koje su obavljali pre prestanka radnog odnosa i obavezao tužioce da tuženom solidarno naknade parnične troškove.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 433/03 od 24. marta 2003. godine vratio nerazmotrene spise predmeta P1. 1868/99 Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, jer sud nije utvrdio sve činjenice bitne za ocenu blagovremenosti žalbe tužilaca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 906/03 od 14. maja 2003. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1868/99 od 7. juna 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak pred prvostepenim sudom vođen je u predmetu P1. 790/03. Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu (26. februara, 8. aprila, 26. maja i 14. septembra 2004. godine), od kojih je ročište od 26. maja 2004. godine odloženo, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na ročištu od 14. septembra 2004. godine sud je rešenjem odredio da postupak miruje u odnosu na trećeg tužioca V.K, koji je izjavio žalbu protiv rešenja kojim je utvrđeno da postupak miruje.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2745/04 od 10. novembra 2004. godine vratio nerazmotrene spise predmeta P1. 790/03 Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud odluči o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, sadržanom u žalbi tužioca na rešenje od 14. septembra 2004. godine.

Na ročištu održanom 24. marta 2005. godine prvostepeni sud je stavio van snage rešenje od 14. septembra 2004. godine, kojim je određeno da postupak miruje u odnosu na trećeg tužioca V.K, a nakon toga je održao ročišta od 24. maja, 27. septembra i 23. novembra 2005. godine, na kojem je zaključio glavnu raspravu i doneo delimičnu presudu P1. 790/2003.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 790/03 od 23. novembra 2005. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i poništene odluke tuženog na osnovu kojih im je prestao radni odnos, tuženi obavezan da tužioce vrati na rad i rasporedi na određene poslove i radne zadatke, a o ostalim delovima tužbenih zahteva određeno je da će sud odlučiti naknadno, kada se za to steknu zakonski uslovi.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene delimične presude.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1.926/06 od 8. februara 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 790/03 od 23. novembra 2005. godine.

Pred prvostepenim sudom je postupak bio nastavljen u pogledu odlučivanja o preostalim tužbenim zahtevima tužilaca. Sud je do donošenja presude zakazao jedanaest ročišta za glavnu raspravu (12. septembra 2007, 13. februara, 25. marta, 6. maja, 27. juna, 10. septembra, i 21. oktobra 2008, 29. oktobra 2009. i 19. februara, 5. maja i 25. juna 2010. godine), koja su gotova sva održana. U periodu od godinu dana, 21. oktobra 2008. do 29. oktobra 2009. godine, sud nije održavao ročišta, jer je čekao nalaz i mišljenje veštaka. Naime, sud je rešenjem P. 790/03 od 21. novembra 2008. godine odredio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem na okolnost izgubljenih zarada tužilaca, pa kako je određeni veštak odbio, zbog preopterećenosti poslom, da obavi veštačenje, sud je 2. marta 2009. godine ponovo odredio novog veštaka. Nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 28. maja 2009. godine, nakon čega su tužioci precizirali tužbene zahteve, sud je prikupio još neke finansijske izveštaje i na ročištu od 25. juna 2010. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je nakon 1. januara 2010. godine, preuzeo postupanje u predmetu kojem je dodeljen i novi broj P1. 72/10, je 25. juna 2010. godine doneo presudu P1. 72/10 kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da im naknadi štetu za razliku u zaradama i za izostale zarade, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 27. maja 2009. godine pa do isplate i da im uplati doprinose za obavezno osiguranje za period od 16. juna 1999. godine do 4. maja 2003. godine.

Tužioci su izjavili žalbe protiv navedene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 6962/10 od 1. decembra 2010. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilaca, i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 72/10 od 25. juna 2010. godine, kao i zahtev tužilaca da im tuženi naknadi troškove postupka.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 10. januara 2011. godine uručen punomoćniku tužilaca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav . tačka 5)); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 16. decembra 1999. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6962/10 od 1. decembra 2010. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao jedanaest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o radnom sporu u kojem je Zakonom o parničnom postupku propisana obaveza suda da obrati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 1868/99 od 7. juna 2002. godine, delimičnu presudu P1.790/03 od 23. novembra 2005. godine i P1. 72/10 od 25. juna 2010. godine, od kojih je prva presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 906/03 od 14. maja 2003. godine, zbog povrede pravila postupka. Delimičnom presudom P1. 790/03 od 23. novembra 2005. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 926/06 od 8. februara 2007. godine, posle gotovo šest godina od podnošenja tužbe je odlučeno o tužbenim zahtevima tužilaca kojima su tražili poništaj odluke tuženog na osnovu kojih im je prestao radni odnos, a nakon toga je trebalo još pet godina da sud konačno odluči o preostalom delu tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu zarade i doprinosa za obavezno osiguranje (presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6962/10 od 1. decembra 2010. godine kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 72/10 od 25. juna 2010. godine).

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja postupka, kao i da su imali legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju su vodili radi poništaja odluke tuženog na osnovu koje im je prestao radni odnos i naknade štete u vidu izgubljene zarade i doprinosa za obavezno osiguranje, koja je iz toga proizišla.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 790/03-99, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 72/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno predmet spora i dužinu trajanja osporenog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu zaključak iz prethodnog dela odluke i pošao od toga da podnosioci nisu dostavili relevantan dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, pa je ocenio da nema osnova za meritorno odlučivanje o tom zahtevu i rešio kao u tački 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti