Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz Obrenovca kod Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26129/13 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4889/04) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. S . izjavljena protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26129/13 od 4. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3731/14 od 18. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz Obrenovca kod Beograda je, 22. januara 2015 . godine, preko punomoćnika Z. D . N, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26129/13, kao i protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26129/13 od 4. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 3731/14 od 18. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je, obrazlažući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, navela da je predmetni parnični postupak trajao više od jedne decenije iz razloga koji joj se ne mogu pripisati u krivicu, kao i da se navedena dužina trajanja ne može opravdati ni posebno složenim činjeničnim i pravnim pitanjima o kojima je trebalo odluč iti. Opisujući postupanje parničnog suda u predmetnom parničnom postupku, podnositeljka je, između ostalog, navela da joj je na ročištu u 2013. godine sud tražio da se izjasni u vezi sa nalazom veštaka, iako se ona, kao tužilja, još 2006. godine već izjasnila povodom tog nalaza i u skladu sa tim precizirala tužbeni zahtev, kao i da joj je na narednom ročištu naloženo da ponovo precizira tužbeni zahtev, usled čega je to ročište odloženo. Podnositeljka je istakla da joj je povreda prava na pravično suđenje učinjena arbitrernom primenom procesnog i materijalnog prava, kao i činjenicom da su osporene presude veoma uopšteno obrazložene, uz ukazivanje da , kako smatra, prvostepeni sud nije cenio nijedan od dokaza koji je „pročitan“, a da sud pravnog leka nije ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, odnosno da nije dao suštinske razloge i nije cenio većinu navoda žalbe. Na istim navodima podnositeljka zasniva i tvrd nju o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na pravičnu naknadu za rad. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, da nadležnom sudu „naloži“ da ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, te na naknadu materijalne štete u visini novčanog iznosa koji je potraživala u prethodno vođenom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26129/13, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, je 15. juna 2004. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora (kasnije je kao tužena označena Republika Srbija) – Ministarstvo odbrane, kojom je tražila da sud obaveže tuženu da joj, na ime naknade štete zbog neosnovanog umanjenja zarade, isplati opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4889/04.

Prvi opštinski sud u Beogradu je prvu radnju u ovom predmetu preduzeo 3. marta 2005. godine, dostavljajući tužbu tuženoj na odgovor. Nakon što je tužena dostavila odgovor , prvostepeni sud je 11. aprila 2005. godine doneo rešenje kojim je odredio zastoj u postupku, do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Predmetni parnični postupak je nastavljen bez donošenja posebnog rešenja, zakazivanjem ročišta za 28. novembra 2005. godine.

Do donošenja rešenja o prekidu postupka, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 12 ročišta, od kojih šest nije održano. U ovoj fazi postupka izveden je, pored drugih, dokaz veštačenjem putem sudskog veštka ekonomske struke, koji je sudu dostavio nalaz, kao i dopunski nalaz, sa mišljenjem.

Na predlog tužilje, Prvi opštinski sud u Beogradu je 22. maja 2008. godine doneo rešenje kojim je odredio prekid postupka zbog postupka koji se vodio pred Ustavnim sudom , s tim da će se isti nastaviti na predlog stranke, kad prestanu razlozi za prekid. Ustavni sud je o predmetnoj inicijativi odlučio 4. novembra 2010. godine.

Tužilja je 12. decembra 2012. godine podnela predlog za nastavak postupka Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu u konkretnom slučaju, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 26129/13, a prvo ročište zakazano je za 13. septembar 2013. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su još dva ročišta (za 14. novembra 2013. i 4. jun 2014. godine), od kojih jedno , na predlog tužilje, nije održano, radi „konačnog uređenja“ tužbenog zahteva.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. juna 2014. godine zaključio raspravu i doneo osporenu presudu P. 26129/13, kojom je odbio kao n eosnovan tužbeni zahtev tužilje, uz obrazloženje da nije našao da je bilo nezakonitog rada organa tužene, budući da je u toku postupka utvrđeno da je tužilji plata isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa kojom se utvrđuje i obračunava visina plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci i tako obračunata plata u celini isplaćivana. U obrazloženju presude je navedeno i da parnični sud ne može da ocenjuje da li je odluka nadležnog organa tužene o visini plate tužilje zakonita, odnosno da li je tužilji pravilno obračunata plata.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3731/14 od 18. novembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26129/13 od 4. juna 2014. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da se odredba člana 75. Zakon o Vojsci ne primenjuje neposredno kod obračuna plate zaposlenih u Vojsci, već posredno utiče na visinu plate kroz vrednost boda za određeni period. Dalje je navedeno da tužilja nije dovedena u neravnopravni položaj u odnosu na ostale zaposlene u istoj radnoj sredini, budući da je svima njima obračunata i isplaćena plata primenom odgovarajućeg koeficijenta i iste vrednosti boda koji je važio u posmatranom periodu. Takođe, navedeno je da Zakon o budžetu ne može da bude predmet sudske kontrole u parnici , niti se budžet koji je već izvršen može preispitivati, usled čega nisu od značaja navodi žalbe tužilje da je vršena protivpravna prenamena sredstava u budžetu , kao i da nema pokrića navod žalbe da se pobijana presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, jer su sve pravno značajne činjenice za odluku utvrđene, a žalbom se ne ukazuje koje to činjenice nisu utvrđene, odnosno koje su pogrešno utvrđene.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 15. juna 2004. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 18. novembra 2014. godine, trajao deset godina i pet meseci, kao i da je taj postupak, iz razloga predviđenih merodavnim propisom, bio u zastoju sedam i po meseci, a na zahtev podnositeljke – u prekidu četiri i po godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Ustavni sud konstatuje da petogodišnje trajanje postupka, koliko je predmetni parnični postupak trajao, ne računajući periode nemogućnosti suda da postupa usled zastoja, odnosno prekida postupka , ne ukazuje, samo po sebi da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je efikasno okončanje predmetnog parnič nog postupk a bi lo od većeg značaja za podnositeljku, budući da je istaknutim zahtevom potraživana razlika između isplaćene plate i plate za koju je smatrala da joj pripada . Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka svojim ponašanjem doprinela navedenoj dužini trajanja postupka , time što jedno ročište nije održano na njen zahtev . Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka mogla da traži nastavak prekinutog postupka ranije, budući da je Ustavni sud o predmetnoj inicijativi odlučio 4. novembra 2010. godine , ali da je predlog za nastavak postupka podnela tek dve godine kasnije, odnosno 12. decembra 2012. godine.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da posmatrani postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

S druge strane, a u pogledu postupanja sudova, Ustavni sud je , najpre, konstatovao da je prvostepeni sud , u postupku koji je po svojoj prirodi bio hitan, tužbu poslao na odgovor tuženoj skoro devet meseci od njenog podnošenja, da je, nakon što je podnet predlog za nastavak ranije prekinutog postupak, ročište zakazano tek za devet meseci, dok je jedno od ročišta zakazano u razmaku od sedam meseci u odnosu na prethodno. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da parnični sud nije preduzeo sve neophodne mere i radnje kako bi se predmetni parnični postupak okončao bez odugovlačenja, i pored svoje zakonom ustanovljene obaveze efikasnog postupanja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem , pre svega, prvostepenog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Pri odlučivanju Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske , od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.), kao i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i opisani doprinos podnosioca, već i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine , kao i kasnije donetim presudama, a koje se odnose na pitanje naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26129/13 od 4. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3731/14 od 18. novembra 2014. godine, Ustavni sud je, najpre, ocenio da se navodi o povredi prava zajemčenih čl. 32, 36. i 60. Ustava svode na tvrdnje o proizvoljnoj primeni merodavnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da se povodom odluka donetih po tužbama lica zaposlenih u Vojsci Jugoslavije radi naknade štete zbog navodno manje isplaćene plate, izjasnio više puta, nalazeći da obrazloženje zauzetog pravnog stava – da odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije nije neposredan izvor prava za isplatu plata zaposlenima u Vojsci, već osnov za utvrđivanje ukupne sume u budžetu koja je potrebna za isplate po određenim parametrima, predstavlja ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje presuda kojima su tužbeni zahtevi, kao i u slučaju podnositeljke, odbijeni kao neosnovani (videti npr. odluke Už-860/2009 od 22. septembra 2011. godine i Už-5629/2013 od 19. novembra 2015. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud nalazi da ne postoje razlozi zbog kojih bi odstupio od stavova i ocena iznetih u prethodno navedenim o dlukama.

U vezi sa istaknutom povredom prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, ukazuje na ranije izražen stav da prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, treba voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke, kao i da obaveza suda da obrazloži svoju odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a što se posebno odnosi na obrazloženje odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova (u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku videti Odluku Ustavnog suda Už-705/ 2012 od 28. novembra 2012. godine, objavljenoj na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, ocenio da prvostepena presuda sadrži jasne i dovoljne razloge o prihvatljivosti izvedenih dokaza i o iznetim stavov ima o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva koji je podnositeljka istakla u prethodno vođenoj parnici , kao i da drugostepena presuda, kojom je potvrđena nižestepena odluka i koja se naslanja na činjenično utvrđenje i na pravnu ocenu prvostepenog suda, ocenjujući ih pravilnim, sadrži argumentovane razloge za iznete stavove o (ne)osnovanosti bitnih navoda žalbe kojima se ukazuje kako na procesne, tako i na materijalnopravne nedostatke prvostepene presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad oceno kao neosnovane, te je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju označene presude odbio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, a budući da je zahtev opredeljen u visini novčanog iznosa koji je potraživan u prethodno vođenom parničnom postupku koji je podnositeljka pravnosnažno izgubila, te imajući u vidu ocenu datu u pogledu utemeljenost i pravnih stavova iznetih u osporenim presudama, Ustavni sud ovaj zahtev nije posebno razmatrao.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti