Odbačena ustavna žalba zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga za povredu prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o obustavi krivičnog postupka. Podnosilac je osporavao odluke redovnih sudova zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava, što ne predstavlja nadležnost Ustavnog suda kao instancionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zadužbine „S.“ iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zadužbine „S.“ izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Ipv. I. 424/16 od 5. decembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zadužbina „S.“ iz Valjeva podnela je Ustavnom sudu, 20. januara 2017. godine, preko punomoćnika V. R, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 13. aprila 2017. godine, protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Ipv. I. 424/16 od 5. decembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, u prilog tvrdnji o povredi označenog prava, n avodi: da je po njegovoj tužbi radi utvrđenja povrede autorskog prava i naknade štete protiv tuženog „P.“ d.o.o, Beograd , Privredni sud u Beogradu doneo presudu P. 8285/13 od 25. marta 2015. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev i u stavu 1. izreke utvrdio povredu autorskog prava zbog neovlašćenog stavljanja u promet knjige „O duhu vremena“ dr J. P, u stavu 2. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi povreda prava zbog neovlašćenog umnožavanja navedene knjige, u stavu 3. izreke obavezao tuženog na isplatu određenog novčanog iznosa na ime naknade štete, u stavu 4. izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za veći iznos naknade štete od dosuđenog, u stavu 5. izreke obavezan je tuženi da o svom trošku u dnevnom listu „P .“ objavi izreku presude i u stavu 6. izreke odlučio o troškovima postupka; da je rešenjem istoga suda od 23. jula 2015. godine ispravljena presuda tako da se 1. stavu izreke dodaje „i prodaje“ i u stavu 5. izreke tako da se objavi izreka presude na naslovnoj strani; da je, rešavajući o žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud doneo presudu Pž. 2644/15 od 10. februara 2016. godine kojom je potvrdio prvostepenu presudu u st. 1 . i 2 . i u delu stava 3. izreke, dok je preinačio u 4, 5. i 6. stavu njene izreke , i to tako što je obavezao tuženog da u dnevnom listu „P .“ o svom trošku objavi izreku te presude; da je tuženi objavio samo izreku drugostepene presude iz koje se ne vidi zbog čega je usvojen njegov tužbeni zahtev i dosuđena naknada štete tj. izostavljeno je objavljivanje sadržine prvog stava prvostepene presude kojim je utvrđeno da mu je tuženi povredio autorsko pravo neovlašćenim stavljanjem u promet i prodajom navedene knjige; da je zbog toga podneo predlog za izvršenje na osnovu prvostepene presude, ispravljene rešenjem i drugostepene presude, tako što je tražio objavljivanje izreke prvostepene presude i rešenja o ispravci; da je u postupku izvršenja u kome je imao svojstvo izvršnog poverioca doneto pravnosnažno rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu I. 846/16 od 23. maja 2016. godine kojim je obavezan izvršni dužnik na činidbu, a da je nakon toga na osnovu nepostojećeg pravnog leka po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju – primedbi izvršnog dužnika, izvršni sud u prvom stepenu doneo rešenje kojim je obustavio izvršenje i ukinuo sve sprovedene radnje, što je potvrdilo veće toga suda osporenim rešenjem; da je sud u osporenom rešenju naveo da je prestalo potraživanje, iako ono nije moglo prestati samo objavljivanjem drugostepene presude ; da je pogrešan zaključak suda da prvostepena presuda nije mogla steći svojstvo pravnosnažnosti i izvršnosti, jer je u delu čije je objavljivanje traženo preinačena drugostepenom presudom; da su svi navodi izvršnog dužnika iz „primedbi“ već isticani i ocenjeni pravnosnažnim rešenjem izvršnog suda, zbog čega je osporeno rešenje jedinstven primer pravne nesigurnosti; da je sud pri donošenju osporenog rešenja primenio odredbu člana 49. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koja se odnosi na odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je predlog za izvršenje kojim je tražio da se obaveže izvršni dužnik „P.“ d.o.o, Beograd , radi izvršenja obaveze na činjenje koju može da izvrši samo izvršni dužnik o svom trošku, objavljivanjem presude Privrednog suda u Beogradu P. 8285/13 od 2 5. marta 2015. godine, ispravljene rešenjem toga suda P. 8285/13 od 23. jula 2015. godine, a na osnovu presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2644/15 od 10. februara 2016. godine, tako što će izvršni dužnik objaviti da je povredio autorko pravo izvršnog poverioca neovlašćenim stavljanjem u promet i prodajom knjige „O duhu vremena“ autora dr J. P, u roku od osam dana od dana prijema rešenja o izvršenju. U predlogu za izvršenje izvršni poverilac je naveo da je izvršni dužnik o svom trošku objavio izreku presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2644/15 od 10. februara 2016. godine na 27. strani lista „P.“ 22. aprila 2016. godine, kojom je delimično preinačena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu, ali ne i izreku prvostepene presude ispravljene rešenjem istoga suda.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 846/16 od 23. maja 2016. godine usvojen je predlog za izvršenje, na koje je izvršni dužnik izjavio prigovor. U prigovoru je navedeno da izvršni poverilac nije dostavio izvršnu ispravu na osnovu koje je tražio izvršenje, kao i da je izvršni dužnik u potpunosti izvršio svoju obavezu tako što je o svom trošku 22. aprila 2016. godine u dnevnom listu „P.“ na 27. strani objavio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2644/15 od 10. februara 2016. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda, ispravljena rešenjem , jer je obavezan da objavi samo izreku drugostepene preinačujuće presude, što je i učinio, te je predložio da se ukine rešenje o izvršenju, obustavi izvršenje u celosti i ukinu sve sprovede radnje u skladu sa odredbama člana 44. Zakonu o izvršenju i obezbeđenju.

Odlučujuću o prigovoru izvršnog dužnika, Privredni sud u Beogradu je, rešenjem IPV (I). 284/16 od 26. jula 2016. godine, isti odbio kao neosnovan i potvrdio rešenje o izvršenju uz obrazloženje : da pobijano rešenje nije zahvaćeno bitnom povredom odredaba člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti sadrži nedostatke koji bi vodili njegovom ukidanju; da se izvršni dužnik ne može pozivati na to da izvršni poverilac nije dostavio izvršnu ispravu uz predlog za izvršenje, jer je bili ispunjeni svi uslovi u pogledu urednosti predloga za izvršenje, izvršnosti sudske odluke i njene podobnosti za izvršenje u smislu čl . 15. i 17. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer je dostavljen prepis presude snabdeven klauzulom izvršnosti i pravnosnažnosti; da su bez uticaja navodi iz prigovora o izvršenju obaveze ob javljivanjem drugostepene presude, jer je pravnosnažnom i izvršnom prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 8285/13 od 25. marta 2015. godine i rešenjem toga suda P. 8285/13 od 23. jula 2015. godine, decidno određena obaveza izvršnog dužnika, za koju nije dostavio dokaze u toku postupka da je istu ispunio; da je prilikom donošenja pobijanog rešenja primenjeno načelo formalnog legaliteta predviđeno članom 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te da je primenom člana 49. stav 3. tog zakona određeno da se odbije kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika; da je odluka doneta po prigovoru pravnosnažna i da protiv iste nema mesta pravnom leku.

Izvršni dužnik je 21. septembra 2016. godine podneo „primedbe“ na rešenje Privrednog suda u Beogradu IPV (I). 284/16 od 26. jula 2016. godine, sa navodima da nije bio u obavezi da objavi izreku prvostepene presude Privrednog suda u Beogradu P. 8285/13 od 25. marta 2015. godine i rešenja toga suda P. 8285/13 od 23. jula 2015. godine, već samo izreku drugostepene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2644/15 od 10. februara 2016. godine, te da smatra da veće, prilikom odlučivanja o prigovoru nije omaškom videlo izreku drugostepene presude. U „primedbama“ izvršnog dužnika nije naveden zahtev o kome bi sud trebalo da odluči.

Odlučujuću o „primedbama“ izvršnog dužnika, Privredni sud u Beogradu doneo je rešenje I. 846/16 od 21. oktobra 2016. godine , kojim je obustavio izvršenje određeno rešenjem o izvršenju tog a suda I. 846/16 od 20. maja 2016. godine i ukinio sve sprovedene izvršne radnje , sa obrazloženjem da je izvršni dužnik izvršio svoju obavezu i da su ispunjeni uslovi za obustavu postupka u skladu sa odredbama člana 76 . Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer je presuda Privrednog suda u Beogradu svojstvo pravnosnažnosti i izvršnosti stekla tek uz preinačujuću presudu Privrednog apelacionog suda, te da nije bilo uslova za usvajanje predloga izvršnog poverioca da se objavi izreka prvostepene presude, kao i da bi drugačija odluka u ovoj izvršnoj stvari vodila pravnoj nesigurnosti. U pouci o pravnom leku navedeno je da protiv tog rešenja moguće izjaviti prigovor veću toga suda .

Izvršni poverilac je 31. oktobra 2016. godine izjavio prigovor protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 846/16 od 21. oktobra 2016. godine zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka koji se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju i zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se pobijano rešenje ukine i nastavi izvršni postupak u predmetu tog a suda I. 846/16. U prigovoru se , između ostalog, navodi da se ne može ukidati pravnosnažno rešenje o izvršenju kojim je određeno sprovođenje izvršenja, te da i ukoliko je postojala činjenica koja je ukazivala na prestanak potraživanja izvršnog dužnika pre podnošenja predloga za izvršenje (objavljivanje drugostepene presude), to je , na osnovu odredbe člana 37. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, moglo da se donese rešenje o odbijanju predloga za izvršenje, što u fazi sprovođenja izvršenja nije moguće, jer je rešenje o izvršenju I. 846/16 od 23. maja 2016. godine pravnosnažno.

Odlučujuću o prigovoru izvršnog poverioca, Privredni sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV (I). 424/16 od 5. decembra 2016. godine isti odbio kao neosnovan i potvrdio rešenje tog a suda I. 846/16 od 21. oktobra 2016. godine, sa obrazloženjem: da pobijano rešenje nije zahvaćeno bitnom povredom odredaba člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti sadrži nedostatke koji bi vodili njegovom ukidanju; da je pravilno izvršni sudija našao da ima mesta obustavi postupka s obzirom na to da je potraživanje izvršnog poverioca prestalo, odnosno da je ispunjeno od strane izvršnog dužnika u smislu odredbe člana 76. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da prvostepena presuda za čiji deo je objavu tražio izvršni poverilac nije mogla steći svojstvo pravnosnažnosti i izvršnosti u tom delu jer je preinačena presudom Privrednog apelacionog suda, koju je izvršni dužnik objavio i za šta postoji dokaz, te da se postupak u ovoj pravnoj stvari obustavlja primenom člana 49. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je odluka doneta po prigovoru pravnosnažna i da protiv iste nema mesta pravnom leku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da je izvršna isprava pravosnažna odluka suda ili sudsko poravnanje, kao i drugi akti stranaka koji su zakonom izjednačeni sa sudskim poravnanjem (član 13. stav 1. tačka 1)); da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor i da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.); da se prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave može izjaviti iz razloga koji sprečavaju izvršenje i to ako je obaveza iz rešenja o izvršenju ispunjena i ako je odluka na osnovu koje je određeno izvršenje ukinuta, poništena, preinačena, stavljena van snage, apsolutna ništava ili je bez pravnog dejstva, odnosno nema svojstvo izvršne isprave (član 42. stav 1. tač. 1) i 2)); da sud obustavlja izvršenje ako je potraživanje prestalo i da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti sve sprovedene izvršne radnje, ako se time ne dira u stečena prava trećih lica (član 76. stav 1. tačka 4) i stav 5. ).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravnosnažna (član 359. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na činjenici da je sud postupajući po nepostojećem pravnom sredstvu odlučivao o pravnosnažnom rešenju, i to tako što je obustavio postupak izvršenja donoseći pogrešan zaključak da je njegovo potraživanje prestalo. Ustavni sud i ovom prilikom podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrarni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Ocenjujući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac u predmetnom izvršnom postupku , predložio izvršenje na osnovu prvostepene presude preinačene drugostepenom presudom, zahtevajući da sud obaveže izvršnog dužnika na objavljivanje izreke prvostepene presude, što je sud prihvatio i posle prigovora izvršnog dužnika u kome je navedeno da je on svoju obavezu ispunio objavljivanjem drugostepene presude, ve će toga suda je prigovor odbilo i potvrdilo prvostepeno rešenje. Međutim, nakon toga, izvršni dužnik je podneo „primedbe“ na pravos nažno rešenje o izvršenju, ponovo ističući iste navode kao i u prigovoru i ovaj put izvršni sud je u prvom stepenu postupio tako što je doneo rešenje kojim je obustavio izvršni postupak određen rešenjem tog a suda I. 846/16 od 20. maja 2016. godine i uki nuo sve sprovedene izvršne radnje, smatrajući da je potraživanje prestalo prema članu 76. stav 1. tačka 4) ZIO, sa obrazloženjem da je prvostepena presuda čije se objavljivanje traži svojstvo pravnosnažnosti i izvršnosti stekla tek uz preinačujuću drugostepenu presudu, te da nije bilo uslova za usvajanje predloga izvršnog poverioca da se objavi izreka prvostepene presude, kao i da bi drugačija odluka u ovoj izvršnoj stvari vodila pravnoj nesigurnosti. Postupajući po prigovoru podnosioca, izvršni sud je doneo osporeno rešenje kojim je potvrdio prvostepeno rešenje o obustavi izvršnog postupka, smatrajući da je pravilan zaključak iz prvostepenog rešenja jer je izvršni dužnik svoju obavezu iz izvršne isprave tj. drugostepene preinačujuće presude ispunio, ali se pored odredbe člana 76. stav 1. tačka 4) pozvao i na odredbu člana 49. stav 3. ZIO, koja se odnosi na odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud , pre svega , ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje na osnovu stava petog izreke prvostepene presude, ispravljenje rešenjem, i stava šestog izreke drugostepene presude, a radi objavljivanja o trošku izvršnog dužnika izreke presude prvostepenog suda i izreke rešenja o ispravci , te da je prvostepena parnična presuda, u delu u kome je traženo izvršenje, bila preinačena drugostepenom presudom i svakako prema citiranoj odredbi člana 359. stav 1. ZPP, a u vezi člana 13. stav 1. tačka 1) ZIO nije mogla imati svojstvo izvršne isprave. S druge strane, izvršni dužnik je i u prigovoru i u kasnije podnetim „primedbama“ naveo da je svoju obavezu izvršio, tako što je objavio izreku drugostepene presude i za to pružio dokaz, međutim kako je izvršni sud prvi put doneo pravnosnažno rešenje o izvršenju, a zatim usvojio „primedbe“ izvršnog dužnika donoseći osporeno drugostepeno rešenje o obustavi postupka, Ustavni sud je ocenio da je izvršni sud na taj način, iako postupajući po nepostojećem pravnom leku po ZIO, anulirao svoje greške, jer prvobitno nije ni mogao da donese rešenje o izvršenju na osnovu prvostepene presude koja nije imala svojstvo izvršne isprave. Tačno je da je izvršni sud ovde dva puta cenio iste navode izvršnog dužnika i da je drugi put postupao po nepostojećem pravnom sredstvu, ali Ustavni sud ukazuje da izvršni sud po službenoj dužnosti može u toku celog izvršnog postupka, pa i u fazi sprovođenja izvršenja, po saznanju da je došlo do prestanka potraživanja (ovde time što je izvršni dužnik svoju obavezu već ispunio i pre pokretanja izvršnog postupka), da okonča postupak izvršenja, kao što je to i učinio obustavom postupka prema odredbi člana 76. stav 1. tačka 4) ZIO. Sledom iznetog, Ustavni sud ističe da se stoga ne mogu prihvatiti navodi ustavne žalbe da je došlo do povrede pravne sigurnosti time što je sud odlučivao o već postojećem pravnosnažnom rešenju o izvršenju, jer u situaciji kada sud obustavi postupak izvršenja, on ne ukida pravnosnažno rešenje o izvršenju, koje nastavlja da postoji ali bez pravnog dejstva, već rešenjem obustavlja postupak i ukida sve sprovedene izvršne radnje, prema odredbi člana 76. stav 5. ZIO.

Ustavni sud je na osnovu svega iznetog ocenio da i pored svih propusta Privrednog suda u Beogradu, pa i toga što je u drugostepenom rešenju greškom citirao odredbu člana 49. stav 3. ZIO koja se odnosi na postupak izvršenja na osnovu verodostojne isprave, postupajući sud osporenim rešenjem nije doveo u pitanje pravičnost predmetnog izvršnog postupka u celini, uzimajući u obzir da je podnosilac tražio izvršenje prvostepene presude koja nije mogla da ima svojstvo izvršne isprave, kao i da je izvršni dužnik ispunio obavezu na osnovu preinačujuće drugostepene presude, koja je jedino mogla da ima svojstvo izvršne isprave.

Povodom navoda ustavne žalbe da izvršni dužnik nije ispunio svoju obavezu samo objavljivanjem drugostepene presude, kojom je preinačena prvostepena presuda ali na način da se iz objavljene izreke ne može videti zbog čega je uopšte usvojen tužbeni zahtev podnosioca u parničnom postupku, Ustavni sud ističe da izvršni sud ne može da ispituje zakonitost i pravilnost odluka parničnih sudova, već samo da oceni da li sudska odluka čije se izvršenje traži ima svojstvo izvršne isprave prema odredbama ZIO.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da osporenim drugostepenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbačena ustavna žalba zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga za povredu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti