Odluka Ustavnog suda o povredi prava na poštovanje doma prilikom iseljenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na poštovanje doma. Apelacioni sud je pogrešno zaključio da član 8. Evropske konvencije nije primenljiv jer stan nije u svojini podnosioca, propustivši da ispita srazmernost mere iseljenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5780/2021
07.04.2022.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi T. G. M. iz Žitkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba T. G. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 475/21 od 2. marta 2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. G. M. iz Žitkovca izjavila je Ustavnom sudu, 28. aprila 2021. godine, preko punomoćnika V. I, advokata iz Aleksinca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 475/21 od 2. marta 2021. godine, zbog povrede prava zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se označeno pravo garantovano navedenom Evropskom konvencijom jemči i označenom odredbom Ustava, to Ustavni sud postojanje njegove eventualne povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda doneta u parničnom postupku u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo tužilje, a vođenom protiv tuženog D.M, radi isplate po osnovu regresa za dato izdržavanje zajedničke dece.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i priložene dokumentacije, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Štaviše, prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda sadrži jasno, detaljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, prema kome roditelji ne spadaju u krug lica koja prema članu 165. Porodičnog zakona imaju pravo na naknadu (regres) za faktički dato izdržavanje od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje. U osporenoj drugostepenoj presudi je takođe istaknuto da roditelj izdržavanjem deteta ispunjava svoju zakonsku obavezu. Ustavni sud ukazuje da nisu od značaja za drugačije odlučivanje ni navodi podnositeljke da je Ustavni sud u Odluci Už-4418/2011 od 17. aprila 2014. godine prihvatio kao ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda u Beogradu koje je zasnovano na drugačijem tumačenju merodavnog prava u odnosu na ovde osporenu presudu. Ovo najpre, jer se pravno stanovište koje je zauzeto u ovde osporenoj presudi Apelacionog suda u Nišu, iako drugačije od stava koji je zauzet u pomenutoj presudi Apelacionog suda u Beogradu (a koji stav je ocenjivan od strane Ustavnog suda u predmetu Už-4418/2011), zasniva na praksi Vrhovnog kasacionog suda (videti, primera radi, presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5431/18 od 22. februara 2019. godine). Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud u skladu sa odredbama Zakona o uređenju sudova nadležan sud za ostvarivanje jedinstvene sudske primene prava.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je Apelacioni sud u Nišu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljke ustavne žalbe, zajemčene članom 36. stav 1. Ustava. Pritom, priložena sentenca koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati dokaz o različitom postupanju redovnih sudova, jer bez pismenog prepisa te presude se ne može utvrditi identičnost činjenične i pravne situacije kako bi se moglo ispitati da li je podnositeljki osporenom presudom povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

4. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE JOVANA ĆIRIĆA U PREDMETU Už 5780/2021

Suština ovog slučaja se sastoji u tome da majka – tužilja nije imala sudsku presudu kojom bi tuženi, otac njene dece bio dužan, obavezan da doprinosi izdržavanju svoje dvoje maloletne dece, pa je majka – tužilja bila lice koje je faktički u celosti snosila obavezu izdržavanja, ali sve to bez formalne presude. I upravo tu počinju nevolje dotične majke, skoro pa kao u onom „čuvenom“ crtanom filmu, odnosno filmu „Davitelj protiv davitelja“: „da je Pera otišao…“ Majka se doista kasno setila da traži od muža, nije sasvim jasno da li je on sad već bivši muž, ali otac u svakom (pravnom) slučaju jeste, regres za troškove izdržavanja. Majka i njeni zastupnici su regres od oca tražili po osnovu člana 165 Porodičnog zakona: „Lice koje je faktički davalo izdržavanje a nije imalo pravnu obavezu, ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje.“ Majka i njen zakonski zastupnik se takođe pozivaju i na odredbu člana 218 Zakona o obligacionim odnosima, koji kaže: „Ko za drugoga učini kakav izdatak, ili nešto drugo što je ovaj po zakonu bio dužan učiniti, ima pravo zahtevati naknadu od njega“.

Ustavni sud međutim, u predloženom rešenju o odbacivanju majčine ustavne žalbe, kaže da roditelj ne spada u krug lica koje ima pravo na naknadu (regres) jer on spada u krug lica koja su dužna da izdržavaju dete i ne radi se o tome da on hoće ili neće, prosto mora. Ali, šta ako on faktički, na kraju ipak neće, a majka koja nije dovoljno samosvesna, ne sme ili ne može da ga tuži.

U vezi sa svim tim, pre svega sa odredbom člana 165 Porodičnog zakona, ako teča nekoga izdržava, on po odredbi člana 165 Porodičnog zakona može da se regresira, ali majka ili otac ne mogu. Svaka čast dotičnom teči, ali treba li (u ovom slučaju majka) da snosi trajne posledice toga što nije na vreme tužila detetovog oca, što nije poput onog Pere otišla… A nije otišla i nije tužila možda zato što je bila neuka i nepismena, možda zato što u tom trenutku nije imala para za advokata i sudske troškove, možda zato što potiče iz socijalne sredine gde je sramota da žena tuži muža, možda zato što je svog bivšeg partnera još uvek volela, možda zato što ga se plašila, jer je prgav i nasilan, možda zato što je otac objasnio deci da će sad zbog svega toga, zbog majčine tužbe, tata otići u zatvor… S jedne strane, mi danas ženama dajemo možda i prevelika prava i ovlašćenja, kada je reč o tzv. nasilju u porodici, ali im u ovakvim slučajevima sve to i još mnogo toga drugoga oduzimamo. Neko bi rekao da ostaje opšta odredba iz člana 218 Zakona o obligacionim odnosima „Ko za drugoga učini kakav izdatak ili nešto drugo što je ovaj po zakonu bio dužan učiniti, ima pravo zahtevati naknadu od njega“. Ali, avaj, Porodični zakon je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, zbog čega se ne mogu primeniti te odredbe Zakona o obligacionim odnosima, pa tako ispada da majka surovošću birokratsko-formalističke logike, biva zakinuta za svoje pravo, ali, što je najvažnije i sama deca. Međutim u delu odredbe čl.218 Zakona o obligacionim odnosima stoji doslovce „… što je ovaj (drugi čovek) po zakonu bio dužan…“ Niti se kaže po „ovom zakonu“, niti se upotrebljava veliko „Z“, tako da se s pravom može reći da se pomenuti član 218 Zakona o obligacionim odnosima ne odnosi samo na Obligacioni zakon, već na svaki zakon, pa tako i porodični zakon.

Ovde pažnju svakako zaslužuje i pravno shvatanje Apelacionog suda u Beogradu od 1.oktobra 2013. – „ Koji bi se društveni cilj postigao da se jedan roditelj oslobodi zakonske obaveze da izdržava svoju decu…Isto tako ne možemo očekivati da neko istog trenutka kada se odluči za razvod braka ili u nekoj drugoj životnoj situaciji trči u sud i podnosi tužbu.“ Makar samo ove dve rečenice iz ovog pravnog shvatanja beogradskog apelacionog suda zvuče više nego ubedljivo u prilog shvatanju da majka iz dotičnog slučaja ima pravo na regres iz člana 165 Porodičnog zakona. Apelacioni sud u Beogradu je najveći sud u zemlji Srbiji, pa tako i njegovo pravno shvatanje ima posebnu težinu koju ovde treba uzeti u obzir.

Kada se jedna ljubav i jedna melodrama završe, onda često na dnevni red stupa tragikomedija i cenjkanje, - ko je kupio patike, ko majicu, ko je platio ekskurziju. Ustavni sud niti može, niti treba da učestvuje u instancionom suđenju, u utvrđivanju činjeničnog stanja, u cenjkanju, ali može i mora da daje principijelne odgovore i šira tumačenja pojedinih, pa tako i ovih odredaba porodičnog, tj. obligacionog zakona. Sve ovo prosto zato da ne bismo došli u apsurdnu i besmislenu situaciju da može teča, ali da ne može majka.

Ovakvim, najblaže rečeno problematičnim odbacivanjem ustavne žalbe, mi šaljemo apsurdnu moralnu poruku. Majci šaljemo poruku: „nisi trebala da izdržavaš decu, trebala si da ih prepustiš ulici, ili bar domu za nezbrinutu decu“, a očevima šaljemo poruku: „nemojte da doprinosite izdržavanju svoje dece, jer posle nekoliko godine vaše će obaveze faktički zastariti i više niko neće moći da vam traži naknadu, regres za dato izdržavanje“. Imajući sve to u vidu, ja ne mogu podržati ovakvo rešenje o odbacivanju ove ustavne žalbe.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE TATJANE ĐURKIĆ

u predmetu Už-5780/2021

Nisam mogla da se saglasim sa ocenom o neispunjenosti procesnih pretpostavki za meritorno odlučivanje o ustavnoj žalbi u predmetu Už-5780/2021, u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takva ocena zasnovana je, po mom uverenju, na pogrešnom stavu Ustavnog suda o ovde spornom pravnom pitanju – da li roditelj ima pravo na naknadu srazmernog dela troškova izdržavanja deteta od drugog roditelja.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u redovnom sudskom postupku, stranke, kao supružnici čija je zajednica života prestala, iz braka koji nije razveden imaju dvoje zajedničke dece. Od prestanka zajednice života, pa narednih devet godina, decu je izdržavala majka, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Dužnost oca da izdržava decu nije utvrđena izvršnom sudskom odlukom, a visina njegovog duga na ime doprinosa izdržavanju dece utvrđena je ekonomsko-finansijskim veštačenjem određenim od suda.

Prvostepeni sud je tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj naknadi srazmeran deo troškova izdržavanja dece odbio kao neosnovan, pozivanjem na član 165. stav 1. Porodičnog zakona, kojim je propisano da lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu, ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da podnositeljka nije treće lice koje nema pravnu obavezu izdržavanja dece, te nema pravo regresa ni po osnovu pravila iz Porodičnog zakona, kao specijalnog zakona koji je u potpunosti uredio ovu oblast, ni po osnovu pravila o sticanju bez osnova, te da se pravo na izdržavanje dece u odnosu na roditelja koji to ne čini ostvaruje u smislu člana 278. Porodičnog zakona, podnošenjem tužbe, što je i u najboljem interesu dece, jer se na taj način to njihovo pravo ostvaruje kontinuirano.

Drugostepeni sud je žalbu podnositeljke odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Podnositeljka je protiv drugostepene presude izjavila ustavnu žalbu, tvrdeći da su joj povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ustavnu žalbu podnositeljke odbacio, nalazeći da ista ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o povredi naznačenih ustavnih prava.

Budući da podnositeljka nije dostavila dokaze da su apelacioni sudovi u istim situacijama donosili drugačije odluke, odbacivanje ustavne žalbe u delu koji se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava je u skladu sa doslednom praksom Ustavnog suda kada je povreda ovog ustavnog prava u pitanju, s tim što nije bilo potrebno da se takvi dokazi dostave za isti apelacioni sud koji je doneo i osporenu presudu, kako se u obrazloženju pogrešno navodi.

Međutim, podnositeljka u ustavnoj žalbi osnovano ukazuje na postojanje različitih odluka Vrhovnog kasacionog suda i apelacionih sudova o istom pravnom pitanju i kao primer navodi presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 756/15 od 9. aprila 2015. godine, u kojoj je taj sud zauzeo stav da „roditelj, koji je sam snosio troškove izdržavanja maloletnog deteta, ima pravo, po pravnom osnovu sticanja bez osnova, da traži od drugog roditelja da mu nadoknadi srazmerni deo troškova izdržavanja“, kao i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 371/15 od 16. jula 2015. godine, u kojoj je zauzet isti stav. Naglašava da takva neujednačenost ne postoji kada je u pitanju stav pravne teorije i samih „pisaca“ Porodičnog zakona, pa se poziva na tumačenje profesorke porodičnog prava i ranije sudije Ustavnog suda dr Marije Draškić – da je motivacija zakonodavca donoseći Porodični zakon bila da zaštiti savesnog roditelja, jer ukoliko savesni roditelj ne bi imao pravo na regres, to bi se svakako negativno odrazilo na najbolji interes deteta.

Zapravo, do podeljenosti sudske prakse povodom ovog pravnog pitanja došlo je nakon što je Vrhovni kasacioni sud, po donošenju Porodičnog zakona koji je pravo na regres uredio naizgled drugačije od ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, u presudi Rev. 857/10 od 15. septembra 2010. godine, zauzeo stav suprotan stavu koji su sudovi ujednačeno primenjivali decenijama unazad.

O neslaganju u sudskoj praksi najbolje govori pravno shvatanje usvojeno na sednici svih sudija Apelacionog suda u Beogradu održanoj 1. oktobra 2013. godine (uz zajedničko izdvojeno mišljenje čak 14 sudija tog suda), prema kojem: „Roditelj koji je, isključivo ili u delu većem no što je obavezan, učestvovao u izdržavanju deteta ima pravo regresa od drugog roditelja koji je tu svoju obavezu u celosti ili delimično zanemario“.

Sam Ustavni sud je u Odluci Už-4418/2011 od 17. aprila 2014. godine zauzeo eksplicitan stav da je tumačenje člana 165. stav 1. Porodičnog zakona na način da roditelj ima pravo na regres izdržavanja deteta od drugog roditelja ustavnopravno prihvatljivo, što podnositeljka u ustavnoj žalbi, takođe, s pravom ističe.

Kada se ima u vidu da je navedena odluka Ustavnog suda doneta u vreme kada je tumačenje člana 165. stav 1. Porodičnog zakona u sudskoj praksi već uveliko bilo sporno, argument koji se iznosi u obrazloženju rešenja o odbacivanju predmetne ustavne žalbe u prilog promeni stava Ustavnog suda izgleda neubedljivo.

Naime, Ustavni sud ukazuje na nadležnost Vrhovnog kasacionog suda da obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava, pozivajući se na presudu tog suda Rev. 5431/18 od 22. februara 2019. godine, donetu po posebnoj reviziji, a kojom su preinačene prvostepena i drugostepena presuda (obe donete 2018. godine), tako što je, u slučaju kao što je ovaj, odbijen tužbeni zahtev za regres izdržavanja deteta.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je još 29. decembra 2016. godine, takođe po posebnoj reviziji, doneo presudu Rev. 1941/16, u kojoj je zauzeo isti stav o ovom pravnom pitanju. Prema tome, očigledno je da uprkos navedenim revizijskim presudama, sudovi i dalje ne mogu da se slože o pravom značenju norme iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona. Dobra ilustracija toga je, recimo, preinačujuća presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2660/19 od 4. jula 2019. godine, koja je kasnije i sama preinačena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4056/19 od 9. septembra 2020. godine. Preinačavanjem prvostepene presude i usvajanjem tužbenog zahteva roditelja za regres izdržavanja dece, Apelacioni sud u Novom Sadu je pokazao uverenost u ispravnost stava zasnovanog na višedecenijskoj praksi sudova kada je reč o ovom pravu. Revizijskom presudom, predmetni tužbeni zahtev je, u konačnom ishodu, odbijen.

Inače, i gorepomenuta presuda Vrhovnog kasacionog suda od 29. decembra 2016. godine bila je osporena ustavnom žalbom u predmetu Už. 6009/2017. Tu ustavnu žalbu Ustavni sud je, nepuna četiri meseca pre donošenja Rešenja Už-5780/2021 od 6. aprila 2022. godine, Odlukom od 23. decembra 2021. godine, odbio kao neosnovanu. Nije je, dakle, odbacio. Iako je i u tom slučaju osporena presuda doneta po posebnoj reviziji, Ustavni sud je, i pored toga što je nadležnost Vrhovnog kasacionog suda da obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava, ušao u meritum predmeta i doneo (odbijajuću) odluku. Važno je naglasiti da, iako je i tom ustavnom žalbom ukazivano na pogrešnu primenu člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, Ustavni sud te navode nije posebno razmatrao, jer nije isticana povreda prava na pravično suđenje, već ju je odbio kao neosnovanu imajući u vidu okolnosti tog slučaja (tuženi u spornom periodu za koji je tužilja tražila regres nije znao da je otac deteta).

Ovakva kompleksnost spornog pravnog pitanja zahtevala je da se Ustavni sud o njemu meritorno izjasni.

Iako se ovde, nesporno, ne radi o sporu za izdržavanje dece, već o imovinskopravnom sporu između roditelja, Ustavni sud je morao da ima u vidu da se sudske odluke donete u ovoj vrsti sporova posredno, ali bez ikakve sumnje, odražavaju na ostvarivanje prava deteta na izdržavanje od oba roditelja.

Iz obrazloženja presude osporene predmetnom ustavnom žalbom proizlazi da formulacija sadržana u članu 165. stav 1. Porodičnog zakona – „lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu“ ne ostavlja prostor za tumačenje ove zakonske odredbe na način da i roditelj spada u krug lica koja imaju pravo na regres. Međutim, da bi se utvrdilo njeno pravo značenje, ona se mora staviti u kontekst celine pravnih normi koje uređuju dužnost oba roditelja da izdržavaju svoju decu.

Ustav u članu 65. stav 1. propisuje da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, dok u članu 66. stav 1. određuje da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta, pored ostalog, predviđa: da će države članice uložiti sve napore, kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji [...] imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta i da su interesi deteta njihova osnovna briga. (član 18. stav 1); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da dete dobija izdržavanje od roditelja (član 27. stav 4).

Porodični zakon propisuje: da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno i da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu i da staranje o detetu obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju dete pod uslovima određenim ovim zakonom (član 73); da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja (član 154. stav 1); da punoletno dete koje je nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje i da punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26. godine života (član 155. st. 1. i 2).

O tome koliki značaj država pridaje dužnosti roditelja da izdržavaju svoju decu govori i to da roditelj koji izbegava da izdržava dete ili ovu dužnost vrši nesavesno može biti potpuno, odnosno delimično lišen roditeljskog prava, ali čak ni u tom slučaju dužnost izdržavanja deteta ne prestaje (član 81. stav 1, stav 3. tačka 3. i stav 4. i član 82. st. 1. i 2. Porodičnog zakona).

Kada se imaju u vidu navedene ustavne, konvencijske i zakonske odredbe, postavlja se pitanje šta bi bio cilj zakonskog rešenja koje bi roditelja koji nije ispunjavao dužnost izdržavanja svog deteta i definitivno oslobodilo odgovornosti za njegov deo obaveze. Smatram da je Ustavni sud, prilikom razmatranja predmetne ustavne žalbe, morao da dâ odgovor na ovo pitanje.

Članom 165. Porodičnog zakona propisano je: da lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu, ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje (stav 1) i da ako je više lica istovremeno bilo dužno da daje izdržavanje, njihova obaveza je solidarna (stav 2).

U konkretnom slučaju, podnositeljka ne samo da ne negira, već izričito ističe da nije sporno da ima zakonsku obavezu da doprinosi izdržavanju svoje dece, ali da, sa druge strane, istu zakonsku obavezu ima i otac dece. Posebno podvlači da je izdržavanje dece zakonska obaveza oba roditelja i da je nepravično da roditelj koji ne izvršava svoju roditeljsku dužnost izbegne odgovornost za dug na ime svog doprinosa izdržavanju dece. Drugim rečima, da je nepravično da se zakon primenjuje na samo jednog roditelja.

Ustavni sud, umesto da raspravi pitanje koje se problematizuje u ustavnoj žalbi u vezi sa zakonskom obavezom drugog roditelja, podnositeljki samo potvrđuje ono što ona i sama zna – da je izdržavanjem dece ispunjavala svoju zakonsku obavezu.

Suprotno stavu iskazanom u osporenoj presudi, a koji je Ustavni sud većinom glasova podržao, moje mišljenje je da se specijalno pravilo iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona odnosi ne samo na treće lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu, već i na roditelja koji je isključivo ili u delu većem od onog na koji je bio obavezan, doprinosio izdržavanju deteta. Neupitno je da je podnositeljka, kao majka, imala pravnu obavezu da izdržava svoju decu, ali, saglasno Ustavu i Porodičnom zakonu, ravnopravno sa ocem, kao drugim roditeljem, sadužnikom izdržavanja. Dakle, ne sama i ne u punom obimu, već u odgovarajućoj srazmeri u odnosu na ukupne potrebe dece. U delu u kojem je davala izdržavanje koje je bio dužan da daje otac, ona je upravo „lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu“ i zato ima pravo na regres.

Zanimljivo je primetiti da, za razliku od ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, za koji među sudijama nije sporno da je sudu davao mogućnost da ovo pravo prizna i roditelju, Porodični zakon u odredbama koje uređuju pravo na regres ne sadrži pojam „treće lice“.

Naime, Zakon o braku i porodičnim odnosima je, u članu 319. stav 1, propisivao: „Fizičko ili pravno lice koje je snosilo troškove izdržavanja nekog lica može tužbom tražiti naknadu tih troškova od onoga ko je po ovom zakonu dužan da daje izdržavanje, ukoliko su učinjeni troškovi bili potrebni.“ Već iz same dikcije citirane zakonske odredbe moglo bi se zaključiti da je pravo na regres imalo samo lice koje nije bilo dužno da daje izdržavanje, iako ona nije sadržala reči „a nije imalo pravnu obavezu“ ili sličnu formulaciju. Ovo bi se tim pre moglo zaključiti kada se ona dovede u pravnu i logičku vezu sa stavom 2. istog člana, a koji je glasio: „Ako je više lica zajednički dužno da daje izdržavanje, oni solidarno odgovaraju trećem licu za učinjene troškove izdržavanja, do visine svojih materijalnih mogućnosti.“ Dakle, upravo je taj zakon u odredbama koje su uređivale pravo na regres sadržao pojam „treće lice“. Iz ovoga sledi da je značenje „uporednog“ člana 319. Zakona o braku i porodičnim odnosima, iako je sadržao drugačiju formulaciju, suštinski, bilo isto.

Po mom mišljenju, pogrešan je i zaključak iznet u osporenoj presudi da podnositeljka nema pravo na regres ni po osnovu pravila o sticanju bez osnova. Zapravo, tek povezivanjem norme iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona upravo sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) o neosnovanom obogaćenju otkriva se njen smisao.

Naime, kada je reč o pravilima vraćanja, ZOO propisuje: da ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu (član 211); da ko za drugog učini kakav izdatak ili nešto drugo što je ovaj po zakonu bio dužan učiniti, ima pravo zahtevati naknadu od njega (član 218).

Dakle, pravilo iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona derogira opštu normu iz člana 211. ZOO. Međutim, njen smisao nije (samo) u tome da se obezbedi zaštita trećem licu koje je faktički davalo izdržavanje, jer ono i bez toga uživa zaštitu po pravilu vraćanja iz člana 218. ZOO.

Naime, za razliku od člana 211. ZOO koji propisuje kada se, po pravilu, ne može tražiti vraćanje, član 218. istog zakona posebno uređuje situaciju kada je neko lice dalo ili učinilo nešto što je bilo zakonska obaveza drugog. U takvoj situaciji, u svakom slučaju postoji pravo na regres, nezavisno od toga da li je to lice znalo ili nije znalo da nije dužno da to daje ili čini.[1]

Isto se odnosi i na roditelja koji je sam izdržavao dete, jer je na njemu ležao samo jedan deo pravne obaveze čiji je drugi deo ležao na drugom roditelju koji ju je zanemario i za koga je taj roditelj učinio ono „što je ovaj po zakonu bio dužan učiniti“.

Navedeno dovodi do zaključka da je norma iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, iako sadržana u posebnom zakonu, kompatibilna opštoj normi iz člana 218. ZOO, ali nikako ne i suvišna. Ratio legis formulacije „lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu” nije da se iz kruga lica koja imaju pravo na regres izdržavanja isključe lica koja su i sama dužnici izdržavanja, već da se i treća lica, ali i lica koja nisu jedini dužnici izdržavanja podstaknu da daju izdržavanje („podsećanjem“ da će im ono što su dali a nisu bili dužni da daju biti vraćeno), a sve sa ciljem da se obezbedi da poverioci izdržavanja (u ovom slučaju deca) prime izdržavanje koje im je potrebno.

Roditelj koji je sam ili nesrazmerno svom delu obaveze izdržavao dete, pravo na naknadu od drugog roditelja ima i prema opštim pravilima o obavezama sa više dužnika, o čemu nema nijedne reči u obrazloženju osporene presude.

Izdržavanje deteta je dužnost oba roditelja.

Saglasno članu 166. stav 5. Porodičnog zakona, ako je više lica istovremeno dužno da daje izdržavanje (kao što je ovde slučaj), njihova obaveza je, podeljena, a njihova odgovornost za tu (podeljenu) obavezu je, prema članu 165. stav 2. istog zakona, solidarna.

Solidarna odgovornost roditelja, kao sadužnika izdržavanja, postoji ne samo u odnosu na treća lica, već i (pre svega) u odnosu na dete, kao poverioca izdržavanja. Drugačije tumačenje je u suprotnosti sa ciljem zbog kojeg se ustanovljava solidarnost dužnika – veća sigurnost u pogledu namirenja poveriočevog potraživanja. Ukoliko roditelji detetu za obavezu izdržavanja ne bi odgovarali solidarno, već podeljeno, to bi značilo da svaki od njih odgovara samo za svoj deo obaveze, što bi moglo dovesti u pitanje opstanak i razvoj deteta. Kada se ovo ima u vidu, krajnje je neverovatno da je namera zakonodavca bila da solidarnost obaveze roditelja ustanovi samo u korist trećih lica, a ne i u korist deteta.

Kada su u pitanju solidarne obaveze, ZOO u članu 423. stav 1. uređuje pravo ispunioca na naknadu (pravo na regres) tako što propisuje da dužnik koji je ispunio obavezu ima pravo zahtevati od svakog sadužnika da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega. Prema tome, svaki dužnik ima pravo da, u konačnom ishodu, snosi samo onaj deo obaveze koji pada na njega, a podela na delove, saglasno članu 424. stav 1. istog zakona, zavisi od konkretnog pravnog odnosa. U slučaju izdržavanja deteta, visina doprinosa roditelja, kao sadužnika izdržavanja (veličina njihovih delova), određuje se prema kriterijumima propisanim Porodičnim zakonom – potrebe deteta i mogućnosti roditelja, uz vođenje računa o minimalnoj sumi izdržavanja i nivou životnog standarda roditelja (član 160. i član 162. stav 3).

Takođe, imajući u vidu da se ovde nesporno radi o imovinsko-pravnom sporu između roditelja, njihova solidarna odgovornost za ispunjenje obaveze izdržavanja zajedničkog maloletnog (a, pod određenim uslovima, i punoletnog) deteta, ukoliko su u pitanju supružnici ili vanbračni partneri (što u praksi najčešće i jeste slučaj) predviđena je i članom 187. stav 1. Porodičnog zakona (koja uređuje odgovornost za zajedničke obaveze supružnika i koja se, prema članu 191. stav 2. istog zakona, shodno primenjuje i na imovinske odnose vanbračnih partnera). Prema navedenoj zakonskoj odredbi, za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno. Ovo je slučaj upravo sa obavezom izdržavanja zajedničke dece, koja po zakonu tereti oba supružnika i koja postoji i nakon prestanka zajednice života.

Tema se dodatno usložnjava kada su u pitanju deca čiji roditelji nikada nisu ni zasnovali zajednicu života. Međutim, kako svako dete ima jednaka prava i zaštitu u porodici, društvu i državi (član 22. Zakona o zabrani diskriminacije), proizlazi da je obaveza roditelja kao dužnika izdržavanja u odnosu na dete, kao poverioca izdržavanja, u svakom slučaju, njihova zajednička obaveza, za koju odgovaraju solidarno.

Dakle, roditelj koji je u celini ispunjavao obavezu izdržavanja deteta ili ju je ispunjavao u većoj meri od one na koju je bio obavezan, ima pravo na regres izdržavanja od drugog roditelja, bilo na osnovu posebnog pravila iz člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, odnosno pravila vraćanja iz člana 218. ZOO, bilo na osnovu opštih pravila o solidarnim obavezama. Naravno, svaka životna situacija ima svoje specifičnosti, od čega zavisi osnovanost takvog tužbenog zahteva u svakom konkretnom slučaju.

Što se tiče upućivanja na član 278. Porodičnog zakona, iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je, u situaciji kada jedan roditelj ne ispunjava svoj deo obaveze, jedini pravni put koji drugom roditelju stoji na raspolaganju podnošenje tužbe za izdržavanje u ime deteta. Ovo je zbog više razloga pogrešno.

Pre svega, radi se o različitim vrstama sporova. Strane u sporu za izdržavanje su dete i roditelj koji ne daje izdržavanje, dok se u sporu za regres razrešavaju imovinski odnosi roditelja. U sporu za izdržavanje ostvaruje se pravo deteta, dok se u sporu za regres ostvaruje pravo roditelja. U ovom, ali i u drugim sličnim slučajevima, nije sporno to da li je zaštićen najbolji interes deteta i da li je dete kontinuirano primalo izdržavanje na koje ima pravo. Sporno je to što su interesi deteta bili briga samo jednog umesto oba roditelja.

Pritom se previđa činjenica da mogućnost podnošenja tužbe za izdržavanje deteta postoji i u slučaju kada izdržavanje faktički daje treće lice koje nema pravnu obavezu. Naime, takvu tužbu, saglasno stavu 3. navedenog člana, uvek (pa i u slučaju da dete izdržava jedan od roditelja) može podneti organ starateljstva. Prema tome, ako se osnovanosti tužbenog zahteva roditelja može prigovarati zbog nekorišćenja mogućnosti podnošenja tužbe za izdržavanje deteta, sa argumentacijom da je to u najboljem interesu deteta, jer se na taj način to njegovo pravo ostvaruje kontinuirano, onda bi se, sa gotovo identičnom argumentacijom, i tužbeni zahtev trećeg lica mogao smatrati neosnovanim. Moglo bi se postaviti pitanje da li je to lice koristilo mogućnost koju mu daje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak da pokrene postupak pred nadležnim centrom za socijalni rad zahtevom za podnošenje tužbe za izdržavanje u ime deteta. To, naravno, ne bi bilo opravdano, kao što je neopravdano i roditelju stavljati na teret nepodnošenje takve tužbe. S druge strane, ono što bi moglo doprineti ostvarivanju najboljeg interesa deteta, koji je ujedno i interes celog društva, je zauzimanje stava kojim bi svim nesavesnim roditeljima bila poslata jasna poruka da neće moći da izbegnu odgovornost za nedavanje izdržavanja za svoju decu.

Pored navedenih, postoji još jedan razlog koji na očigledan način pokazuje manjkavost ovakve argumentacije. Moguće je, naime, i u praksi se često dešava, da roditelj podnese tužbu za izdržavanje u ime deteta, ali on, primenom stava iskazanog u osporenoj presudi, ni u tom slučaju ne bi imao pravo na regres, pa ni izdržavanja datog za vreme trajanja sudskog postupka, jer se izdržavanje uvek određuje za ubuduće.

Najzad, postavlja se i pitanje logike pravne norme koja bi dužnika izdržavanja, u ovom slučaju roditelja, stavljala u različit pravni položaj u zavisnosti od toga ko je umesto njega činio ono što je on po zakonu bio dužan da čini. Zbog čega bi roditelj bio oslobođen odgovornosti za nedavanje izdržavanja svom detetu samo zbog činjenice da je njegov deo obaveze ispunio drugi roditelj? Mogu da se složim da se u sporu za izdržavanje štiti najbolji interes deteta i da roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo ima ne samo pravo već i dužnost da takvu tužbu, kao zakonski zastupnik deteta, i podnese. Međutim, kako odnosi između bivših partnera mogu da budu veoma delikatni, neretko ozbiljno narušeni, a ponekad praćeni i različitim vidovima nasilja, što se sve nužno odražava i na decu, realno su moguće razne životne situacije koje opravdavaju odluku roditelja da u datom životnom trenutku ne pokrene takav sudski postupak. Pored toga, nejasno je zbog čega bi zakonodavac dao veću težinu dužnosti roditelja da u ime deteta tuži drugog roditelja da bi ga primorao da daje izdržavanje (koja je, uzgred, formalnopravno gledano, ipak samo mogućnost, a ne i obaveza) u odnosu na dužnost roditelja da izdržava svoje dete.

Zbog svih navedenih razloga, smatram da je osporenom presudom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje, jer je ista zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju relevantnog materijalnog prava.

Sudija Ustavnog suda,

Tatjana Đurkić

[1] O tome videti: komentar prof. dr Živomira Đorđevića uz član 218. ZOO u: Komentar Zakona o obligacionim odnosima, glavni redaktor prof. dr Slobodan Perović, Savremena administracija, Beograd, 1995, knjiga prva, 513-514.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na poštovanje doma prilikom iseljenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti