Neosnovanost ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da, uprkos trajanju postupka od šest godina, pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno. Sud je uzeo u obzir složenost predmeta, koja je zahtevala obimno izvođenje dokaza, i konstatovao efikasno postupanje sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5789/2012
11.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Predrag Ćetković, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Joksimovića iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stevana Joksimovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu P. 1371/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevan Joksimović iz Užica podneo je, 9. jula 2012. godine, preko punomoćnika Dragana Todorovića , advokata iz Pančeva , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 887/12 od 1. juna 2012. godine i Privrednog suda u Nišu P. 1371/11 od 2. decembra 2011. godine , zbog povrede načela iz člana 16. stav 2. i člana 18. stav 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava. Podnosilac se pozvao i na odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnosilac ustavne žalbe sm atra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je predmetni parnični postupak trajao šest godina, dok se tvrdnje o povredi ostalih Ustavom zajemčenih načela i prava svode na ponavljanje žalbenih razloga isticanih u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a kojima podnosilac osporava primenu materijalnog prava i način na koji su redovni sudovi ocenili izvedene dokaze. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, troškova predmetnog parničnog postupka i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Nišu P. 1371/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Stevan Joksimović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podne o je 2. juna 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Alibunaru protiv tuž enih Save Subića i privrednog društva „Peščara“, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Do donošenja prvostepene presude P. 148/06 od 2 0. novembra 200 7. godine, kojom je tužbeni zahtev odbijen, od ukupno zakazanih devet ročišta, jedno nije održano na molbu tužiočevog punomoćnika. U ovom delu postupka sprovedeno je saobraćajno-tehničko veštačenje i izveden je dokaz saslušanjem stranaka i sedam svedoka.

Navedena prvostepena presuda, koja je iz suda otpravljena 8. februara 2008. godine, ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 475/10 od 17. februara 2010. godine.

Podneskom od 30. marta 2010. godine tužilac je obavestio sud da je njegovo potraživanje osporeno u stečajnom postupku koji je otvoren nad tuženim privrednim društvom rešenjem Trgovinskog suda u Pančevu St. 16/09 od 14. septembra 2009. godine, nakon čega se Osnovni sud u Pančevu oglasio stvarno nenadležnim i u septembru iste godine spise predmeta dostavio na nadležnost Privrednom sudu u Pančevu.

Do polovine septembra 2011. godine pred Privrednim sudom u Pančevu od ukupno pet zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti sudije. Na predlog tužioca sprovedeno je medicinsko veštačenje preko sudskih veštaka dve različite struke, kao i finansijsko veštačenje. Pomenuti veštaci i veštak saobraćajno-tehničke struke su saslušani, a ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka i tri svedoka.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda od 12. oktobra 2011. godine za postupanje u ovoj pravnoj stvari određen je Privredni sud u Nišu pred kojim je održano jedno ročište.

Osporena presuda Privrednog suda u Nišu P. 1371/11, kojom je tužbeni zahtev odbijen, doneta je 2. decembra 2011. godine, a postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Gž. 887/12 od 1. juna 2012. godine kojom je prvostepena presuda potvrđena. Navedena drugostepena presuda uručena je tužiočevom punomoćniku 21. juna 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16. stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2).

Kako su odredbe čl . 6. i 13. Konvencije po svojoj sadržini istovetne odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud postojanje povrede navedenih prava ceni u odnosu na navedene odredb e Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao šest godina. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak se može okarakterisati kao složen s obzirom na obimnost sprovedenog dokaznog postupka, budući da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje sprovedeno ukupno četiri veštačenja na različite okolnosti preko veštaka različitih struka – saobraćajno-tehničke, finansijske i medicinske, te saslušano nekoliko svedoka .

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom tražena naknada materijalne nematerijalne štete, koja je proistekla iz saobraćajne nezgode.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je podnosilac doprineo dužini trajanja postupka, jer samo jedno ročište nije održano na molbu njegovog punomoćnika.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prvu presudu doneo posle godinu dana i pet meseci od podnošenja tužbe, pri čemu je u ovom periodu sproveden o jedno veštačenje i izveden dokaz saslušanjem stranaka i sedam svedoka. Nadalje, prvi žalbeni postupak je trajao dve godine, što se, prema praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, suprotno mišljenju podnosioca, nikako ne može smatrati nerazumno dugim periodom odlučivanja drugostepenog suda . Ponovni prvostepeni postupak, u kom su sprovedena tri veštačenja, trajao je nešto više od godinu dana, dok je Privrednom apelacionom sudu trebalo pola godine da odluči o izjavljenoj žalbi.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, broj slučaja 2/1997/786/987), Ustavni sud je ocenio da se o pisano postupanje nadležnih sud ova, ne može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da su sud ovi u toku celokupnog trajanja postupka aktivno preduzima li radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora koji je po nalaženju Ustavnog suda, s obzirom na obimnost sprovedenog dokaznog postupka , bio složen.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vo đen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu P. 1371/11 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , u ovom delu ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, kojima se u suštini osporava ocena izvedenih dokaza, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen ih ak ata i to kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo, budući da je u sprovedenom parničnom postupku podnosilac imao i iskoristio pravo na ž albu protiv prvostepene presude, pri čemu Ustavni sud naglašava da označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka po pravnom leku, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Dalje, Ustavni sud ukazuje da se odredbama čl. 16 . i 18. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, te stoga navedene ustavn e norm e ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 16. stav 2, člana 18. stav 3, člana 32. sta v 1 . i člana 36. stav 2. Ustava u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Neosnovanost ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti