Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od osam godina, i povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava i kontradiktornih razloga u presudama o deobi imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Perice Perića i Milice Perić, oboje iz Žabara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Perice Perić i Milice Perić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 4046/11 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba Perice Perić i Milice Perić i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Požarevcu P. 4046/11 od 17. marta 2014. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1979/14 od 1. jula 2015. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž . 1979/14 od 1. jula 2015. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbama podnosilaca ustavne žalbe i tuženih izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu P. 4046/11 od 17. marta 2014. godine .

5. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Perica Perić i Milica Perić, oboje iz Žabara, podneli su Ustavnom sudu, 14. septembra 201 5. godine, preko punomoćnika Ružice Dugošije, advokata iz Žabara, ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Požarevcu P. 4046/11 od 17. marta 2014. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1979/14 od 1 . jula 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Povredu označenih prava podnosioci vide u navodno pogrešno utvrđenoj činjenici koja se tiče momenta kupovine katastarske parc ele. 6336 i pogrešnom pravnom zaključku sudova da oni po osnovu adaptacije i nadziđivanja ne mogu steći pravo susvojine na objektu izgrađenom na ovoj parceli. Tvrde da su im označena prava povređena i time što im je prvostepeni sud, suprotno njihovom zahtevu koji je bio opredeljen u pojedinačnim mesečnim anuitetuma prema nalazu veštaka, na ime izgubljene zakupnine nezakonito i proizvoljno dosudio zbirni iznos, a drugostepeni sud na ovako dosuđeni iznos priznao kamatu od dana prvostepenog presuđenja. Dalje navode da je osporenim odlukama, suprotno nalogu Apelacionog suda u Beogradu, njihov udeo u zajednički stečenoj imovini određen procentualno, a ne alikvotno, te da su zbog toga te odluke neizvršive, a takođe ističu da su parametri za utvrđivanje posebne i zajedničke imovine pogrešno postavljeni, u prilog čemu ukazuju na to da je od novčano iskazane vrednosti ukupne imovine - zajedničke i posebne, oduzeta vrednost posebne imovine članova porodičnog domaćinstva, a da je zatim na ostatku tog iznosa, za koji je utvrđeno da predstavlja novačnu vrednost zajedničke imovine, utvrđen njihov doprinos u sticanju u procentima, ali na celokupnoj nepokretnoj imovini, i zajedničkoj i posebnoj, te da je izrekom utvrđen njihov suvlasnički udeo u procentu od po 11,6%, dok je u obrazloženju navedeno da je utvrđeno da je njihov udeo u sticanju imovine 20%. Zbog činjenice da je postupak trajao više od devet godina smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi im pravo na naknadu materijalne i nemateri jalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 4046/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Perica Perić i Milica Perić ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 21. novembra 2006. godine Opštinskom sudu u Žabarima, tužbu protiv tuženih Dragana Perića i Mileve Perić, radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u zajedničkom porodičnom domaćinstvu na bliže opisanim nepokre tnostima u udelu od po ¼ idealnog dela, ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i ugovora o poklonu zaključenog između tuženog Dragana Perića i pok. Aleksandra i Radmile Perić u delu koji se odnosi na imovinu koja je predmet zahteva za utvrđenje prava susvojine i neosnovanog obogaćenja zbog izdavanja imovine koja je predmet spora.

Do avgusta 2009. godine, od ukupno 13 zakazanih ročišta četiri nisu održana: jedno uz saglasnost punomoćnika svih stranaka, jedno na molbu punomoćnika tuženih, a jedno na molbu punomoćnika tužilaca, dok jedno ročište nije održano zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

U ovom delu postupka sprovedena su tri veštačenja (građevinsko, ekonomsko-finansijsko i poljoprivredno), a povodom primedbi stranaka, sudski veštaci poljoprivredne i ekonomsko-finansijske struke su dostavili izjašnjenje, odnosno dopune nalaza. Pored veštačenja, pribavljeni su određeni pismeni dokazi i saslušane su parnične stranke. Veštak finansijske struke je u osnovnom nalazu visinu zakupnine za svaki od lokala iskazao u cenama važećim u vreme davanja nalaza, dok je u dopuni nalaza visinu zakupnine iskazao prema cenama koje su važile u pojedinim periodima.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10724/10 od 30. juna 2011. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda P. 364/06 od 13. avgusta 2009. godine , koja je otpravljena iz suda 20. januara 2010. godine, sa obrazloženjem da je izreka presude protivrečna datim razlozima u pogledu imovine koju su tužioci stekli radom jer nije jasno utvrđeno šta čini zajedničku, a šta posebnu imovinu , s obzirom na to da je izrekom utvrđeno pravo susuvojine tužilaca na određenim nepokretnostima za koje je u razlozima navedeno da predstavlja posebnu imovinu pok. Aleksandra Perića. Takođe je ukazano i na to da se suvlasništvo iskazuje u alikvotnim udelima tj. razlomkom, a ne u procentima koji se ne mogu upisati u zemljišne knjige.

U ponovnom postupku, od ukupno deset zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti sudije. Osim pribavljanja pismenih dokaza od Republičkog geodetskog zavoda i drugih upravnih organa, ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka, a saslušano je i osam svedoka.

Podneskom od 27. januara 2014. godine tužioci su preinačili tužbu povećanjem postojećeg zahteva za sticanje bez osnova tražeći naknadu za još jedan određeni vremenski period, i to u visini ½ iznosa ukupne novčane vrednosti zakupnine za tri lokala koju je utvrdio veštak, opredeljeno po mesecima za ceo sporni period, sa kamatom. Pojasnili su da osnovanost njihovog zahteva proizlazi iz činjenice da tuženi sve vreme izdaje lokale 1 i 2, a da je lokal broj 3 jedno vreme izdavao a da ga sad koristi za svoju radnju, te da na taj način stiče dobit jer ne izn ajmljuje drugi prostor za obavljanje svoje delatnosti zbog čega je po njihovom mišljenju dužan da plati naknadu za njegovo korišćenje.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Požarevcu P. 4046/11 od 17. marta 2014. godine je: utvrđeno da tužioci po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici imaju pravo svojine sa udelima od po 11,6%, ukupno 23,2% na objektu površine 112,17m2 koji je sagrađen na katastasrskoj parceli 6336 , KO Žabari i pomenutoj parceli, na bliže opisanim objektima sagrađenim na kat astarskoj parceli 6902 , KO Žabari i ovoj parceli i na kat astarskoj parceli 6912 , KO Žabari (stav 1. izreke); odbijen zahtev za utvrđene prava susvojine za udeo preko dosuđenog do ukupno traženog od po ¼ idelana dela na nepokretnostima navedenim u stavu 1. izreke kao i za utvrđenje prava susvojine na objektima sagrađenim na katastarskoj parceli 6912 , KO Žabari i na katastarskoj parceli 4803 , KO Žabari (stav 2. izreke ); utvrđeno da su ništavi osporeni ugovori o doživotnom izdržavanju i o poklonu u delu kojim je raspolagano suvlasničkim udelima tužilaca na spornoj imovini (stav 3. izreke) ; obavezan tuženi Dragan Perić da tužiocima kao solidarnim poveriocima po osnovu sticanja bez osnova zbog izdavanja u zakup lokala broj 3 koji se nalazi na katastarskoj parceli 6336 , KO Žabari , isplati iznos od 197.868,16 dinara , sa zateznom kamatom od 21. novembra 2006. godine (stav 4. izreke); odbijen zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da im tuženi isplati naknadu zbog izdavanja lokala 1 i 2 na katastarskoj parceli 6336 , KO Žabari , kao i za iznos preko dosuđenog a do ukupno traženog na ime sticanja bez osnova zbog izdavanja lokala b roj 3 (stav 5. izreke).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.1979/14 od 1. jula 2015. godine preinačena je nižestepena presuda u pogledu odluke o kamati na dosuđeni iznos naknade na ime sticanja bez osnova, tako što je tužiocima zatezna kamata priznata počev od 17. marta 2014. godine, a odbijena za period od 21. novembra 2006. godine do označenog datuma, dok je preostalom delu nižestepena odluka potvrđena .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud po sprovedenom dokaznom postupku utvrdio: da je pok. Aleksandar Perić (otac tužioca Perice Perića, a deda tuženog Dragana Perića) 1955. godine kupio kat astarsku parcelu koja sada nosi oznaku 6336 na kojoj se nalazi objekat sa dva odeljenja (dva lokala – apoteka i advokatska kancelarija), s tim što je ugovor u pismenoj formi zaključen i overen 1960. godine; da je u vreme kupovine ovog placa sa objektom tužilac imao deset godina, a da je sa tužiljom sklopio brak 1970. godine; da je 1970. godine nad ovim prizemnim objektom izgrađen i spratni deo površine 51,23m2; da predmetna parcela 6336 i prizemni deo objekta ne predstavljaju zajedničku imovinu stranaka jer nisu kupljeni u zajednici, već da su posebna imovina pok. Aleksandra Perića, te da je s obzirom na izneto, prvostepeni sud u celosti odbio tužebni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da tužioci imaju pravo svojine u ukupnom udelu od ½ na navedenim nepokretnostima; da tužioci, budući da se radi o nadzidanom objektu, mogu da ističu samo obligacionopravni, a ne svojinskopravi zahtev; da je na preostalom delu katastarske parcele 6336 sagrađen još jedan objekat , i to u periodu od 1975. do 1980. godine, ukupne površine 112,17m2 koji predstavlja zajedničku imovinu svih stranaka, te da je sa iznetih razloga nižestepeni sud utvrdio pravo svojine tužilaca na ovom objektu i parceli 6336 u udelu od 11,6% i odlučio kao u stavu 1. izreke; da su na kat astarskoj parceli 6902 tokom 1974. i 1975. godine porušeni svi stari pomoćni objekti i podignuti novi koji predstavljaju zajedničku imovinu stranaka, zbog čega je na tim objektima i toj parceli utvrđeno pravo svojine tužilaca u pomenutom procentu; da je u toku trajanja zajednice kupljena i katastarska parcela 6912 , KO Žabari , na kojoj je po prestanku zajednice 1990. godine pomoćne ekonomske objekte sagradio tužiočev brat, sada pok. Miodrag Perić , te da tužiocima pravo susuvojine u označenom procentu pripada samo na ovoj parceli, ali ne i na objektima koji se na njoj nalaze, kao ni na parceli 4803 koja je u postupku komasacije nadeljena tužiočevom ocu Aleksandru Periću, te da je stoga nižestepeni sud doneo odluku kao u stavu 2. izreke; da je sud imao u vidu da je tužiočev otac nasledio parcele 6336, 6902 i 4803, te da stoga, te parcele predstavljaju njegovu posebnu imovinu; da je tuženi Dragan Perić (sin pok. Miodraga Perića) sa sada pok. Aleksandrom i Radmilom Perić prvo zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, a potom samo sa pok. Aleksandrom ugovor o poklonu koji je za predmet imao spornu imovinu, da su njih dvojica zajedno sa ostalim članovima domaćinstva držali sve objekte koji se nalaze na katastarskoj parceli 6336 i izdavali u zakup lokale, te nastavili da drže i deo objekta na kat astarskoj parceli 6902; da je prvostepeni sud stavom 5. izreke odbio zahtev tužilaca za isplatu naknade na ime neosnovanog obogaćenja zbog izdavanja lokala 1 i 2 (apoteka i advokatska kancelarija) na kat astarskoj parceli 6336 jer su oni posebna imovina pok. Aleksandra Perića ; da je nižestepeni sud obavezao tuženog da tužiocima isplati deo naknade na ime izdavanja lokala broj 3 koji se nalazi u objektu koji je u periodu od 1975. do 1980. godine podignut na istočnom delu katastarske parcele 6336; da je veštačenjem utvrđena ukupna vrednost svih nepokretnosti (parcele i objekti na njima) u iznosu od 13.602.864,00 dinara, koju treba podeliti među zajedničarima – parničnim strankama i sada pok. Aleksandrom, Radmilom i Draganom Perićem; da je prvostepeni sud udeo tužilaca u sticanju imovine utvrdio tako što je od ukupne vrednosti celokupne imovine od 13.602.864,00 dinara oduzeo vrednost posebne imovin e pok. Aleksandra Perića – katastarske parcele 6336 i 6902, kao i prizemlje sa dva lokala na kat astarskoj parceli 6336, u visini od 2.823.837,00 dinara i vrednost posebne imovine pok. Miodraga Perića, odnosno tuženih kao njegovih pravnih sledbenika, konkretno vrednost fasade i grejanja na objektima izgrađenim na kat astarskoj parceli 6336 i vred nost objekata na katastarskoj parceli 6912 u iznosu od 1.498.110,00 dinara , tako da preostali iznos od 9.281.670,00 dinara jeste vrednost zajednički stečene imovine; da je, potom, prvostepeni sud utvrdio da je u sticanju imovine kao ekonomska baza sa udelom od 15%, odnosno u vrednosti od 1.392.250,05 učestvovala i imovina pok. Aleksandra Perića, te da je ovaj iznos oduzeo od vrednosti zajednički stečene imovine od 9.281.670,00 dinara; da je potom prvostepeni sud utvrdio da preostala vrednost od 7.889.419,05 dinara predstavlja vrednost čisto stečene imovine, koja je rezultat rada svih članova porodične zajednice; da su u sticanju ove vrednosti sa udelom od po 20% učestvovali tužioci, tužena Mileva Perić i njen pok. suprug Miodrag Perić, da je sa udelom od 10% učestvovao pok. Aleksandar Perić, a sa udelom od po 5% pok. Radmila Perić i tuženi Dragan Perić; da s obzirom na to da je tužiocima opredeljen doprinos u sticanju od po 20%, nakon odbijanja iznosa koji predstavlja ekonomsku bazu, njihov ukupan procenat u sticanju iznosi po 11,6%, pa je srazmerno ovom procentu utvrđeno suvlasništvo tužilaca na delu sporne imovine i u tom delu utvrđena i ništavost ugovora o d oživotnom izdržavanju i poklonu; da je visina naknade koja tužiocima pripada po osnovu neosnovanog obogaćenja tj. zakupnine za lokal broj 3, na kome je utvrđeno da imaju pravo susuvojine, dobijena tako što je od zbirne vrednosti zakupnine u visini od 852.880,00 dinara dosuđen iznos koji odgovara procentu od ukupno 23,2%. Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na isto pravilno primenio materijalno pravo, osim u pogledu odluke o kamati . Naime, po shvatanju drugostepenog suda, tužiocima kamata ne pripada od dana podnošenja tužbe, već od presuđenja, saglasno članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima jer im naknada po osnovu zakupnine pripada prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a u situaciji kada je od veštačenja tj. utvrđivanja visine zakupnine do dana presuđenja protekao duži vremenski period, a tužioci nisu predlagali novo veštačenje, drugostepeni sud je u ovom delu preinačio nižestepenu odluku i kamatu dosudio počev od dana prvostepenog presuđenja. Takođe su, između ostalog, ocenjeni kao neosnovani žalbeni navodi tužilaca da nije jasno na osnovu čega je utvrđeno da kat astarska parcela 6336 predstavlja posebnu imovinu pok. Aleksandra Perića, kao i navodi tuženih da nije jasno zašto je utvrđen svojinski udeo tužilaca na pomenutoj parceli koja posebna imovina pok. Aleksandra Perića, sa obrazloženjem da su u izgradnji lokala broj 3 koji je podignut na spornoj parceli učestvovali svi članovi zajednice i da iz tog razloga tužiocima, u smislu člana 195. Porodičnog zakona pripada susvojina.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2453/15 od 27. januara 2016. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženih izjavljena protiv drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano : da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.); da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje, da ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.).

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 i 6/15) je propisano: da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu i da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168.); da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu i da a ko je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu (član 170.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da se deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.); da imovina koju su zajedno sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i da se na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 176. stav 2. (upisivanje u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima) (član 195. st. 1. i 3.).

Pravilnikom o katastarskom premeru i katastru nepokretnosti („Službeni glasniku i RS“, broj 7/16 ), koji je stupio na snagu 6. februara 2016. godine, je propisano da se udeli prava na nepokretnosti upisuju u skladu sa ispravom podobnom za upis i iskazuju u obliku razlomka čiji ukupan zbir mora biti 1, a ako su u ispravi udeli izraženi u procentima ili decimalnim brojevima, udeo prava preračunava se u odgovarajući razlomak (član 140.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao više od osam godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioc e, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti više tužbenih zahteva zahteva – za utvrđenje prava susvojine po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, utvrđenje delimične ništavosti dva ugovora (o doživotnom izdržavanju i o poklonu) i naknade štete u vidu izmakle koristi i naknade za upotrebu tuđe stvari, može se okarakterisati kao naročito složen , imajući u vidu da je radi utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje sproveden obiman dokazni postupak – tri različita veštačenja sa dopunom i izjašnjenjem i saslušanje osam svedoka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na njihovoj strani postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njihovih eventualnih prava na spornoj imovini.

Što se tiče ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci u neznatnoj meri doprineli dužem trajanju postupka budući da jedno ročište nije održano na predlog njihovog punomoćnika, a jedno uz saglasnost oba punomoćnika, što je trajanje postupka produžilo za oko dva meseca.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Žabarima, osim što je prvo ročište zakazao četiri i po meseca nakon podnošenja tužbe, efikasno vodio postupak do donošenja prve prvostepene presude 13. avgusta 2009. godine, budući da su u ovom delu postupka sprovedena veštačenja preko tri veštaka različite struke, a presuda je doneta za manje od tri godine. Međutim, pomenuta presuda je otpravljena iz suda tek posle više od pet meseci od donošenja. Takođe, spisi predmeta su nakon ukidanja pomenute presude, prvostepenom sudu vraćeni u oktobru 2011. godine, a prvo ročište je zakazano u martu sledeće godine – posle pet meseci. Osim navedenog jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije.

Polazeći od toga da su podnosioci svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprineli dužem trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio, da se, i pored toga što se radilo o složenom postupku, razlozi za skoro de vetogodišnje trajanje ove parnice nalaze na strani redovnog suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava svakom na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja i složenost postupka, ali i manji doprinos na strani podnosilaca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpel i zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

7. Kako podnosioci smatra ju da im je pravo na pravično suđenje povređeno navodno pogrešnim činjeničnim i pravnim zaključcima sudova, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije u njegovoj nadležnosti da u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i ispituje pravilnost njihovih činjeničnih i pravnih zaključaka. Tumačenje i primena merodavnog prava u nadležnosti je redovnih sudova i nije predmet ustavnosudske ocene, pod uslovom da je način na koji sudovi tumače i primenjuju merodavno materijalno pravo u svakom konkretnom slučaju saglasan sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda. Dakle, Ustavni sud, prilikom razmatranja osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje kojima se dovodi u pitanje primena merodavnog materijalnog prava može jedino da ispita da li su pravni zaključci i razlozi za iste, navedeni u osporenom aktu, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora, između ostalog, bio i zahtev podnosilaca ustavne žalbe za utvrđenje prava susvojine na određenoj nepokretnoj imovini po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, te da podnosioci, u pogledu odluka sudova o ovom njihovom zahtevu ističu da im je pravo na pravično suđenje povređeno navodno pogrešnim pravnim zaključkom sudova da im po osnovu nadziđivanja i adaptacije objekta ne pripada susuvojina na istom, zatim time što je njihov udeo u zajednički stečenoj imovini određen procentualno, a ne alikvotno, što osporene akte, a samim tim i njihovo pravo čini neizvršivim, kao i time što su parametri za utvrđivanje posebne i zajedničke imovine pogrešno postavljeni.

Polazeći od iznetog , Ustavni sud pre svega ukazuje da zajedničku imovinu svih članova porodičnog domaćinstva predstavlja ona imovina koja je stečena radom i zajedničkim sredstvima za vreme trajanja porodične zajednice. Dakle, da bi imovina bila zajednička, nije dovoljno da je stečena za vreme trajanja porodične zajednice, već i da je stečena radom članova zajednice, a ne na neki drugi način – poklonom, nasleđem ili iz drugih izvora npr. posebne imovine nekog od članova. Dalje, u sporu u kome se odlučuje o zahtevu za utvrđenje i deobu zajednički stečene imovine prvo je potrebno utvrditi ukupnu imovinsku masu koja postoji u trenutku prestanka zajednice, a zatim, šta od te imovine predstavlja posebnu imovinu članova porodičnog domaćinstva koju treba izdvojiti iz ukupne imovinske mase, tako da samo ona imovina koja preostane nakon izdvajanja posebne imovine, predstavlja zajednički stečenu imovinu koja može da bude predmet takvog utvrđenja i deobe – utvrđivanja suvlasničkih udela na konkretnim stvarima za koje je utvrđeno da predstavljaju zajedničku imovinu. Pri tome, udeo u sticanju se utvrđuje srazmerno radnom doprinosu koji se ne manifestuje samo kroz ostvarenu zaradu, već i kroz vođenje poslova, staranje o imovini i svaki drugi oblik rada koji je usmeren na upravljanje, održavanje i uvećanje zajedničke imovine , dok adaptacija objekta koji predstavlja posebnu imovinu jednog od članova zajednice, koju su izvršili svi ili samo neki članovi te zajednice, ne predstavlja osnov za sticanje svojine na tom objektu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da tvrdnje podnosilaca o tome da im je označeno ustavno pravo povređeno pravnim zaključkom sudova – da se po osnovu adaptacije ne može steći svojina na stvari za koju je utvrđeno da predstavlja posebnu imovinu trećeg lica, ne može smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ova ocena se odnosi i na stanovište podnosilaca da im je pomenuto pravo povređeno utvrđivanjem suvlasničkih udela u procentu, a ne u alikvotnom udelu, budući da je podzakonskim aktom predviđeno da se u takvim situacijama udeli izraženi u procentima preračunavaju u odgovarajući razlomak prilikom upisa u javne evidencije o nepokretnostima.

Međutim, budući da je izrekom osporenih akata pravnosnažno utvrđeno da podnosioci ustavne žalbe po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici imaju pravo svojine sa udelima od po 11,6%, na objektu površine 112,17m2 koji je sagrađen na kat atarskoj parceli 6336 , KO Žabari i na pomenutoj parceli, zatim na bliže opisanim objektima sagrađenim na kat astarskoj parceli 6902 , KO Žabari i na toj parceli , kao i na kat astarskoj parceli 6912 , KO Žabari, a da je u obrazloženjima osporenih akata navedeno da je u dokaznom postupku utvrđeno da su parcela 6336 i prizemni deo objekta (drugi objekat koji je posle nadzidan) kupljeni 1955. godine i da stoga ne predstavljaju zajedničku imovinu, već posebnu imovinu pok. Aleksandra Perića koji ih je kupio , da je potom, takođe u obrazloženju, konstatovano da je podnosiočev otac Aleksandar Perić nasledio parcele 6336, 6902 i 4803, te da iz tog razloga te parcele predstavljaju njegovu posebnu imovinu, da je prilikom utvrđivanja suvlasničkog udela podnosilaca utvrđivana novčana vrednost ukupne, posebne i zajednički stečene imovine, te u odnosu na ovako iskazanu novčanu vrednost imovine utvrđen doprinos podnosilaca u sticanju zajedničke imovine u procentu od 20% , a potom im izrekom utvrđen suvlasnički udeo u procentu od po 11,6% , Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi na proizvoljan način primenili odredbe merodavnog materijalnog prava – Porodičnog zakona kojima je uređen institut zajedničke imovine članova porodične zajednice , u meri da osporene odluk e u delu kojim je odlučeno o zahtevu za utvrđenje i deobu zajedničke imovine i posledično o zahtevu za utvrđenje ništavosti spornih ugovora i naknadi za njihovo korišćenje i sticanje bez osnova , ne zadovoljava ju standard pravičnosti na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosilaca da im je proizvoljno dosuđen ukupan (zbirni) iznos izgubljene zakupnine za lokal broj 3 sa kamatom od dana prvostepenog presuđenja, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci osnovanost ovog zahteva zasnovali na činjeničnim tvrdnjama da je tuženi sve vreme izdavao lokale 1 i 2, a da je lokal broj 3 jedno vreme izdavao a kasnije ga koristio za svoju radnju , te da je na taj način stekao dobit jer nije iznajmljivao drugi prostor za obavljanje svoje delatnosti, zbog čega je po njihovom mišljenju, dužan da im plati naknadu za korišćenje lokala broj 3, a da su sudovi osnov obavez ivanja tuženog na plaćanje tražene naknade našli u institutu sticanja bez osnova, s tim što je drugostepeni sud odluku o kamati doneo s pozivom na odredbu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kojom je regulisano pitanje momenta prema kome se određuje visina (iznos) novčane naknade štete.

Imajući u vidu sadržinu zahteva povodom kog je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasnivaju osporen e presud e, Ustavni sud ukazuje da su bitni elementi instituta sticanja bez osnova – umanjenje imovine jednog lica, uvećanje imovine drugog lica, međusobna uslovljenost između umanjenja i uvećanja imovine i odsustvo pravnog osnova koji bi opravdao uvećanje i umanjenje imovine. Takođe, pravno neosnovano obogaćenje može nastati i upotrebom tuđe stvari u svoju korist u kom slučaju se restitucija sastoji u naknadi koristi koju je obogaćeno lice imalo od upotrebe tuđe stvari , dok momenat od kog nastaje obaveza plaćanja zatezne kamate kao civilnog ploda, u slučaju da je reč o sticanju bez osnova, zavisi od savesnosti sticaoca. S druge strane, obaveza naknade štete nastaje kada su kumulativno ispunjene sledeće pretpostavke: da je šteta nastupila i da postoji uzročna veza između štete i štetnikove radnje ili propuštanja, kada je u pitanju subjektivna odgovornost, odnosno da šteta potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti, u slučaju objektivne odgovornosti. Za subjektivnu odgovornost potrebno je da postoji i krivica štetnika - da je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom, dok se za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti odgovara bez obzira na krivicu jer se odgovornost zasniva na stvorenom riziku. Dakle, kada dođe do situacije iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, pravila o naknadi štete se mogu primeniti ukoliko su za to ispunjeni propisani uslovi, i to nezavisno od zahteva za naknadu koristi koja je ostvarena upotrebom tuđe stvari.

Kako iz iznetog sledi da se sticanje bez osnova ne može poistovetiti sa prouzrokovanjem štete kao izvorom obligacionopravnih odnosa, to se ni na pitanje od kada teče zatezna kamata u slučaju pravno neosnovanog obogaćenja ne može dati odgovor primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je određen momenat prema kome se određuje visina (iznos) novčane naknade štete. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da su redovni sudovi i u pogledu odluke o kamati proizvoljno primenili odredbe merodavnog materijalnog prava, a što je za posledicu imalo povredu prava na pravično suđenje.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenim presudama podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbama koju su izjavili podnosioci i tuženi protiv osporene prvostepene presude.

8. Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud konstatuje da podnosioci osim traženja ovog vida štete, nijednom rečju nisu naveli u čemu se ogleda navodna materijalna šteta koju su pretrpeli, odnosno zbog povrede kog ustavnog prava je za njih ta šteta nastupela u traženoj visini od 10.000 evra. Stoga je Ustavni sud, saglasno saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 5. izreke.

9. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica povrede prava .

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5 ), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti