Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete protiv države

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje. Različito pravno obrazloženje prvostepenog i drugostepenog suda pri istom činjeničnom stanju ne predstavlja povredu prava, niti se pogrešna primena prava od strane niže instance sama po sebi smatra nezakonitim radom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić , dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, Sabahudin Tahirović i d r Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G . iz Republike Austrije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. G . izjavljena protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10865/14 od 18. decembra 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2723/16 od 18. maja 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . G . iz Republike Austrije podnela je Ustavnom sudu, 23. jula 2016. godine, preko punomoćnika A. N, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka smatra da joj je označeno pravo povređeno time što je drugostepena odluka o neosnovanosti njenog tužbenog zahteva zasnovana na drugačijim razlozima od prvostepene, čime je, kako dodaj e, povređeno raspravno načelo jer joj nije omogućeno da dokazuje činjenice i okolnosti na koje se bez rasprave pozvao drugostepeni sud. Takođe smatra da joj je označeno pravo povređeno i zaključkom drugostepenog suda da u radnjama organa tužene nema nezakonitog i nepravilnog rada. Naime, suprotno stanovištu suda, podnositeljka je mišljenja da se nezakonit rad organa tužene ogleda u činjenici da organ nije primenjivao propise koje je sam doneo, s obzirom na to da je presudom Saveznog suda obustavljen prekršajni postupak koji je vođen zbog prekršaja iz člana 189. stav 1. u vezi sa članom 203. stav 3. Carinskog zakona, jer je utvrđeno da je okrivljeni, u smislu Uredbe o načinu obavljanja prevoza u međunarodnom saobraćaju, prijavio autobus carinskoj kontroli uplativši bliže označeni novčani iznos na ime troškova obavljanja prevoza putnika u linijskom i vanlinijskom prevozu bez potrebne dozvole.

S tim u vezi zaključuje da je opisanim postupanjem sudova postala žrtva ne samo pogrešne primene prava, već i neprimereno dugog trajanja postupka. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da joj je povređeno pravo na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10865/14 od 18. decembra 2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo finansija – Uprava carina da joj na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati određeni novčani iznos opredeljen u evrima, sa kamatom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Savezne uprave carina od 26. septembra 1995. godine, B . Đ . je oglašen odgovornim što 15. septembra 1995. godine carinskim organima SRJ na graničnom prelazu nije prijavio bliže opisani autobus koji je u vlasništvu tužilje, čime je učinio prekršaj iz člana 189. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 198. stav 1. Carinskog zakona, zbog čega mu je izrečena novčana kazna i zaštitna mera oduzimanja autobusa. Pomenuto rešenje potvrđeno je od strane Saveznog veća za prekršaje PŽC. 1698/95, dok je Savezni sud , odlučujući o zahtevu za sudsku zaštitu, presudom Pžc. 44/96 od 5. marta 1997. godine obustavio prekršajni postupak, nalazeći da nije bilo osnova da se okrivljeni oglasi odgovornim za navedeni prekršaj , budući da je okrivljeni, u smislu Uredbe o načinu obavljanja prevoza u međunarodnom saobraćaju, prijavio autobus carinskoj kontroli uplativši bliže označeni novčani iznos na ime troškova obavljanja prevoza putnika u linijskom i vanlinijskom prevozu bez potrebne dozvole . Pravnosnažnom delimičnom presudom na osnovu priznanja od 10. aprila 2006. godine tužena je obavezana da tužilji nad oknadi običnu štetu na autobusu. Tužilja je na okolnost izmakle koristi zbog nekorišćenja autobusa priložila ugovor o zakupu , zaključen sa B. B , koji je zasnovan na Dekretu o koncesiji od 1. oktobra 1976. godine za iznajmljivanje vozila u kome je (član 4.) ugovorena zakupnička kamata koja se dogovara usmenim putem , i to plaćanjem jedanput mesečno, za koju je prvostepeni sud našao da u suštini predstavlja zakupninu. Na okolnost visine zakupnine tužilja je dostavila samo jedan račun na iznos od 11.000 austrijskih šilinga. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje , prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da tužena, kao pravno lice, odgovora za štetu koju je njen organ prouzrokovao u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija jer oduzimanju autobusa nije bilo mesta, budući da je Savezni sud utvrdio da prekršajni organi nisu pravilno ocenili činjenice u vezi sa prijavljivanjem spornog autobusa na graničnom prelazu, u čemu se, kako dalje nalazi prvostepeni sud, ogleda nepravilno postupanje organa tužene. Pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja, sud je odbio tužbeni zahtev, ocenivši da tužilja nije pružila adekvatne dokaze kojim a bi se utvrdila visina štete, s obzirom na to da u ugovoru o zakupu nije određena visina zakupnine, da je tužbeni zahtev postavljen u evrima, a da priloženi račun glasi na austrijske šilinge i da nije predloženo finansijsko veštačenje na navedene okolnos ti. Po nalaženju prvostepenog suda, tužilja nije dokazala koji joj iznos tužena duguje u evrima.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2723/16 od 18. maja 2016. godine potvrdio ožalbenu nižestepenu presudu, dajući za svoju odluku drugačije razloge. Po nalaženju drugostepenog suda, činjenično stanje utvrđeno od strane Saveznog suda, a ni dužina trajanja postupka, ne može se kvalifikovati kao nepravilan rad organa tužene zbog kog a bi ona odgovarala u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije posledica takvog rada organa tužene koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, niti je posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija, odnosno nevršenja istih. Ukazujući na odredbe čl. 118, 129. i 130. Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi, drugostepeni sud ocenjuje da oduzimanje vozila u smislu člana 200. stav 1. u vezi sa članom 203. stav 1. Carinskog zakona na osnovu toga što je pokrenut prekršajni postupak zbog prekršaja iz člana 189. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 198. stav 1. pomenutog zakona, ne znači nezakonit i nepravilan rad organa tužene , već stvara obavezu države da izvrši povraćaj oduzete stvari ili novčane vrednosti oduzetog vozila, što je u konkretnom slučaju i učinjeno, a tužilja u toku postupka nije pružila dokaze da je prekršajni postupak vođen iz šikanoznih razloga, zbog čega bi tužena bila odgovorna za naknadu štete.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

Zakonom o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 i 35/91, i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 50/93, 24/94, 28/96 i 64/01) bilo je propisano: da će se doneti rešenje kojim se prekršajni postupak obustavlja ako je u pitanju radnja koja nije predviđena kao prekršaj (član 129. tačka 1)); da će se ako je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta, u rešenju odrediti i kako će se sa oduzetim predmetima postupiti, ako tom merom nisu obuhvaćeni predmeti koji su privremeno oduzeti (član 118.); da će se u rešenju odrediti da se takvi predmeti vrate vlasniku (član 130. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14 ) je propisano: da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano (član 7. stav 2.); da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom (član 383. stav 3.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 386. stav 3.); da će drugostepeni sud presudom da odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu, ako nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 390.).

5. Polazeći od prvog razloga na kome podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje – da joj je zbog različitih razloga na kojima su zasnovane prvostepena i drugostepena presuda onemogućeno da dokazuje činjenice i okolnosti na koje se pozvao drugostepeni sud bez rasprave, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na to da raspravno načelo u parničnom postupku pre svega znači da je na strankama teret inicijative prikupljanja procesne građe i dokazivanja relevan tnih činjenica, dok je na strani suda obaveza da utvrdi samo one činjenice koje je stranka iznela. Dalje, Ustavni sud ukazuje da drugostepeni sud ispituje osnovanost žalbe na osnovu razloga iznetih u žalbi , pazeći po službenoj dužnosti na bliže navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka i na pravilnu primenu materijalnog prava, dok raspravu može da otvori i održi ukoliko nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred tim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud. S druge strane, ako po žalbi nije održana rasprava, načelo raspravnosti obavezuje drugostepeni sud da svoju potvrđujuću ili preinačujuću odluku zasnuje na istim činjenicama na kojima je zasnovana nižestepena odluka. Pri tome, drugostepeni sud može, ukoliko na podlozi činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku o osnovanosti tužbenog zahteva dođe do istog zaključka, ali iz drugih razloga, potvrditi nižestepenu odluku primenom normi koje smatra merodavnim.

Imajući u vidu, s jedne strane, da je jedan od uslova za ostvarivanje prava na naknadu štete postojanje uzročno-posledične veze između štetnikove radnje i nastale štete, a s druge strane da je, saglasno odredbama procesnog zakona, na strani podnositeljke bila obaveza da iznese činjenične navode i ponudi dokaze na kojima zasniva osnovanost svog zahteva za naknadu štete u vidu izmakle koristi, što podrazumeva i dokazne predloge na okolnost postojanja pomenute uzročno-posledične veze između štetnikove radnje i nastale štete , Ustavni sud nalazi da okolnost da je drugostepeni sud na podlozi činjeničnog stanja utvrđenog u nižestepenom postupku, tužbeni zahtev odbio na osnovu drugačije pravne argumentacije, ne dovodi do zaključka da je podnositeljki zbog toga onemogućeno da dokazuje činjenice i okolnosti na koje se pozvao drugostepeni sud , te da je posledica toga povreda prava na pravično suđenje. Ovo iz razloga jer je drugostepena presuda zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u nižestepenom postupku , ali na drugačijoj pravnoj oceni, a podnositeljki tokom postupka ni na koji način nije bila uskraćena mogućnost da dokazuje činjenice iz kojih bi sledio zaključak o odgovornosti tužene.

Što se tiče drugog razloga na kome podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje – da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da u radnjama organa tužene nema nezakonitog i nepravilnog rada , Ustavni sud podseća da se pod nezakonitim radom smatra svaki akt ili radnja koja je protivna pravnim normama, dok se pod nepravilnim radom podrazumevaju radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe. Ustavni sud primećuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku proizlazi da je sporno vozilo privremeno oduzeto na osnovu toga što je protiv trećeg lica pokrenut i vođen prekršajni postupak za prekršaj iz člana 189. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 198. stav 1. Carinskog zakona , te da , stoga, po nalaženju drugostepenog suda, privremeno oduzimanje vozila, u smislu člana 200. stav 1. u vezi sa članom 203. stav 1. navedenog Zakona, ne znači nezakonit i nepravilan rad organa tužene , već stvara obavezu države da izvrši povraćaj oduzete stvari ili novčane vrednosti oduzetog predmeta, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Ukazujući na to da podnositeljka nije dokazala da je prekršajni postupak vođen iz šikanoznih razloga, te ne nalazeći da se dužina trajanja istog , odnosno vreme za koje je vozilo bilo privremeno oduzeto, može kvalifikovati kao nepravilan rad organa tužene zbog koga bi tužena bila odgovorna za naknadu štete, drugostepeni sud je ocenio da ne postoji odgovornost države u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije nastala kao posledica rada organa tužene, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, niti je posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija ili nevršenja istih.

Po nalaženju Ustavnog suda, Apelacioni sud je dao jasne i logične zaključke za svoje stavove , koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Naime, pravilnost odluka prekršajnih organa, kao i bilo kojih drugih odluka koje donose sudovi ili drugi državni organi, ispituje se u postupcima po redovnim i vanrednim pravnim lekovima, a činjenica da je viša instanca ocenila kao nepravilno pravno shvatanje nižestepenih organa, sama po sebi nije osnov za naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno shvatanje, koje zastupa podnositeljka, vodilo bi tome da nezakonit i nepravilan rad organa tužene Republike Srbije postoji uvek kada viši stepen, u postupku po pravnom leku, oceni nepravilnim shvatanje nižestepenog organa. S obzirom na izneto, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jem stvima prava na pravično suđenje (identično stanovište povodom istovetnog pitanja koje se i u konkretnom slučaju postavilo Ustavni sud je izneo u svojoj Odluci Už-6311/2012 od 23. aprila 2015. godine).

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/13 – dr. zakon i 103/15 ).

6. U pogledu podnositeljkinog navoda da je „opisanim postupanjem sudova postala žrtva ... i neprimereno dugog trajanja postupka“, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela nijednu činjenicu koja bi se odnosila na tok i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, niti je izričito istakla zahtev za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, već je izneti navod isključivo dovela u vezu sa sadržinom osporenih akata. Stoga, Ustavni sud nalazi da pomenuti navod, u odsustvu bilo kakvih drugih tvrdnji u vezi sa dužinom trajanja postupka i povredom prava na suđenje u razumnom roku, ne može biti dovoljan razlog da se Ustavni sud upusti u ocenu označene povrede.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete protiv države

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti