Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja parničnog postupka za dug, koji traje preko deset godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po us tavnoj žalbi Miloja Popovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloja Popovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40148/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloje Popović iz Beograda je 17. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Galović, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 813/02.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 6. jula 2001. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi duga. Dalje je naveo da je postupak bio vrlo jednostavan, jer je postojala priznanica koju je potpisala tužena i time priznala dug prema tužiocu. Takođe je naveo da je prvostepeni postupak završen nakon osam godina presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 813/02 od 23. septembra 2009. godine, protiv koje je tužena izjavila žalbu, ali da ni posle dve godine od uložene žalbe predmet nije okončan. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje razumnom roku, naloži Apelacionom sudu u Beogradu da bez odlaganja donese odluku po žalbi tužene i naloži da se podnosiocu naknadi šteta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razum nom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske z aštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40148/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. jula 2001. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene G. S, radi duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 1986/01.

Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 11. jula 2001. godine naložio da se obaveste parnične stranke i njihovi punomoćnici da je pripremno ročište zakazano za 16. juli 2001. godine. Tužba i poziv za pripremno ročište su dostavljeni tuženoj na taj način što je 13. jula 2001. godine dostavljač pribio pismena na vrata stana tužene, s obzirom na to da tuženu nije zatekao u stanu.

Peti opštinski sud u Beogradu je 16. jula 2001. godine doneo presudu zbog izostanka P. 1986/01, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da isplati tužiocu na ime duga iznos od 1.350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 1. septembra 2000. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odredio privremenu meru kojom je zabranio tuženoj da na bilo koji način raspolaže svojim lokalom bliže označenim u navedenom stavu izreke; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu.

Tužena je 31. jula 2001. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje i žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1986/01 od 16. jula 2001. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je 18. marta 2002. godine doneo rešenje P. 1986/01, kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i stavio van snage presudu tog suda P. 1986/01 od 16. jula 2001. godine u stavu prvom i stavu trećem izreke. Predmet je dobio novi broj P. 813/02.

Peti opštinski sud u Beogradu je 28. marta 2002. godine doneo rešenje P. 813/02, kojim je uvažio prigovor tužene, ukinuo rešenje tog suda o određivanju privremene mere sadržano u presudi zbog izostanka Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1986/01 od 16. jula 2001. godine i predmet vratio sudu na ponovni postupak.

U daljem toku postupka pred Petim opštinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno 30 ročišta za glavnu raspravu (6. juna, 30. septembra i 3. decembra 2002. godine, 27. februara, 15. marta, 8. maja, 15. septembra i 26. novembra 2003. godine, 29. januara, 6. aprila, 9. juna i 21. oktobra 2004. godine, 25. januara, 28. marta i 25. maja 2005. godine, 17. marta, 16. maja, 29. septembra i 4. decembra 2006. godine, 12. februara, 9. maja, 20. septembra i 21. decembra 2007. godine, 18. marta, 4. juna, 2. oktobra i 17. decembra 2008. godine, 17. marta, 1. juna i 23. septembra 2009. godine).

Tužilac je podneskom od 25. decembra 2003. godine precizirao tužbeni zahtev.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 3. juna 2004. godine zatražio od predstavništva „Cypruspopular Bank LTD“ u Beogradu da dostavi sudu podatke od značaja za odlučivanje.

Ročište zakazano za 28. mart 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 25. maja 2005. godine predložio mirno rešenje spora, te je sud odložio ročište i odredio da će naredno ročište biti naknadno zakazano pismenim putem.

Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 19. januara 2006. godine naložio da se obaveste parnične stranke i njihovi punomoćnici da je ročište za glavnu raspravu zakazano za 17. mart 2006. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je 22. marta 2006. godine uputio zamolnicu Diplomatsko-konzularnom predstavništvu Državne zajednice Srbija i Crna Gora na Kipru, radi pribavljanja izveštaja od „Cypruspopular Bank LTd“ iz Kipra.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisima od 22. marta i 5. aprila 2006. godine zatražio od „Piraeus Atlas Bank“ a.d. u Beogradu da dostavi sudu podatke od značaja za odlučivanje. „Piraeus Atlas Bank“ a.d. u Beogradu je dopisima od 3. aprila i 25. aprila 2006. godine dostavila sudu tražene podatke.

Ročište zakazano za 29. septembar 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Punomoćnik tužioca je na ročištu za glavnu raspravu održanom 4. decembra 2006. godine predložio da se na sledećem ročištu izvede dokaz saslušanjem parničnih stranka i njihovim suočenjem.

Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 30. januara 2007. godine naložio da se obaveste parnične stranke i njihovi punomoćnici da je otkazano ročište za glavnu raspravu zakazano za 12. februar 2007. godine.

Punomoćnik tužioca je na ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 9. maj 2007. godine obavestio sud da je tužilac bolestan, te je predložio da se odloži ročište za duži vremenski period. Sud je zakazao naredno ročište za 20. septembar 2007. godine

Punomoćnik tužioca je na ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 20. septembar 2007. go dine obavestio sud da je tužilac i dalje bolestan, te je predložio da se odloži ročište . Sud je naredno ročište zakazao za 21. decembar 2007. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 4. juna 2008. godine zatražio od „Piraeus Atlas Bank“ a.d. u Beogradu da dostavi sudu podatke od značaja za odlučivanje. „Piraeus Atlas Bank“ a.d. u Beogradu je dopisom od 10. juna 2008. godine dostavila sudu tražene podatke.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 17. decembar 2008. godine nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka, te je sud zakazao naredno ročište za 17. mart 2009. godine.

Tužilac je podnekom od 25. marta 2009. godine precizirao tužbeni zahtev.

Peti opštinski sud u Beogradu je 23. septembra 2009. godine doneo presudu P. 813/02, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 12.782,30 evra sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 1. januara 2002. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca koji predstavlja razliku između iznosa dosuđenog stavom prvim izreke ove presude i traženog iznosa od 23.076,92 evra, kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbio predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom bi sud zabranio tuženoj da na bilo koji način raspolaže svojim lokalom bliže označenim u navedenom stavu izreke; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu.

Tužena je 5. novembra 2009. godine izjavila žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 813/02 od 23. septembra 2009. godine.

Do 19. aprila 2012. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu dostavio Ustavnom sudu spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40148/10, još uvek nije odlučeno o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 813/02 od 23. septembra 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitna je odredba člana 32. stav 1. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. jula 2001. godine podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje deset godina i devet meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan, što ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da je pravna stvar u izvesnoj meri bila procesno složena, s obzirom na to da su postojale teškoće oko pribavljanja bankarskih izveštaja, koji su bili od značaja za donošenje odluke. Ustavni sud je, takođe, ocenio da su postojale objektivne okolnosti koje su doprinele produžavnju ovog parničnog postupka. Naime, parnica je bila u zastoju od 25. maja 2005. godine do 19. januara 2006. godine zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Takođe, u periodu od 9. maja do 21. decembra 2007. godine nije održano nijedno od tri zakazana ročišta za glavnu raspravu zbog bolesti tužioca koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke. Konačno, ročište za glavnu raspravu zakazano za 17. decembar 2008. godine nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je stvar od velikog značaja za podnosioca, imajući u vidu vrednost predmeta spora.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka. Pri tome, Ustavni sud napominje da činjenica da u periodu od 9. maja do 21. decembra 2007. godine nije održano nijedno od tri zakazana ročišta za glavnu raspravu zbog bolesti podnosioca koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke, ne može biti stavljena na teret podnosiocu ustavne žalbe kao njegov doprinos produžavanju ovog parničnog postupka.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje sudova prevashodno doprinelo neopravdano dugom trajanju ovog parničnog postupka. Naime, Ustavni sud nalazi da je Peti opštinski sud u Beogradu odgovaran za produžavanje trajanje postupka od 16. jula 2001. godine pa do 18. marta 2002. godine, s obzirom na to da nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka P. 1986/01 od 16. jula 2001. godine, pa je navedena presuda stavljena van snage rešenjem tog suda P. 1986/01 od 18. marta 2002. godine i predmet vraćen na ponovni postupak. Takođe, tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Konačno, drugostepeni sud nije odlučio o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 813/02 od 23. septembra 2009. godine ni nakon dve godine i pet meseci od podnošenja žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40148/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Apelacionom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti