Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog preinačenja presude bez rasprave

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kojom se osporava presuda apelacionog suda koja je preinačila prvostepenu odluku o raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju. Utvrđeno je da drugostepeni sud nije utvrđivao nove činjenice, već je drugačije cenio već utvrđene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5790/2012
09.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Kantar i Miroslava Kantara, oboje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olivere Kantar i Miroslava Kantara izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 692/11 od 16. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Kantar i Miroslav Kantar, oboje iz Novog Sada, podneli su, 9. jula 2012. godine, preko punomoćnika Danka Ukropine , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude naveden e u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. st av 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da im je pravo na pravično suđenje povređeno, budući da je drugostepeni sud bez otvaranja javne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom. Polazeći od navedenog, podnosioci predlaž u da se utvrdi povreda označenog usta vnog prava, kao i da se poništi osporena presuda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2725/03 od 1. oktobra 2008. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da s e raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između J.K, kao primaoca izdržavanja i tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao davalaca izdržavanja, koji ugovor je sačinjen 28. oktobra 2002. godine, a overen 29. oktobra 2002. godine, pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod brojem Ov. II -3343/2002 zbog neispunjenja obaveza od strane tuženih, kao davalaca izdržavanja. Stavom drugim izreke presude je usvojen protivtužbeni zahtev kojim je tražen poništaj usmenog zaveštanja pok. J.K. proglašenog na ročištu od 27. juna 2003. godine u predmetu R. 1031/03 , a stavom trećim izreke obavezana je tužilja prvog reda da tuženima naknadi troškove postupka u iznosu od 15.000,00 dinara, a sa tuž iocem drugog reda da im naknadi solidarno troškove postupka u iznosu od 48.000,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja prvog reda je izjavil a žalbu 29. januara 2009. godine, a tužilac drugog reda 5. februara 2009. godine.

Osporenom presudom Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 692/11 od 16. maja 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje prvog reda, pa je prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2725/03 od 1. oktobra 2008. godine potvrđena u pobijanom delu odluke o protivtužbenom zahtevu (stav drugi izreke) i u delu kojim je obavezana tužilja prvog reda da tuženima naknadi troškove postupka ; stavom drugim izreke usvojena je žalba tužioca drugog reda, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2725/03 od 1. oktobra 2008. godine, preinačena u pobijanom delu odluke o tužbenom zahtevu (stav prvi izreke) tako što je raskinut predmetni ugovor o doživotnom i zdržavanju zbog neispunjenja obaveza od strane tuženih, kao davalaca izdržavanja ; stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocu drugog reda na ime troškova postupka solidarno isplate iznos od 155.500,00 dinara , u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja; stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tuže nih za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni sud, pored ostalog, utv rdio: da je pok. J .K, inače tetka tužioca drugog reda, zaključila sa tuženima 28. oktobra 2002. godine ugovor o doživotnom izdržavanju; da je J.K. nakon šloga bila oduzeta desna strana tela, pa joj je nakon povratka iz bolnice bilo potrebno da se neko stara o njoj; da je, prema odredbama ugovora, primalac izdržavanja odmah u momentu zaključenja ugovora dala na jednake delove davaocima izdržavanja sve pokretne i nepokretne stvari koje su bile njena svojina u trenutku zaključenja ugovora; da su se davaoci izdržavanja zauzvrat obavezali da neće J.K. smestiti u starački dom, da će primaocu izdržavanja obezbediti pravo doživotnog stanovanja u stanu, da će joj svakodnevno davati dovoljne i redovne obroke hrane, da će joj pružiti potrebnu negu, a u slučaju bolesti da će joj pružiti lekarsku pomoć i lekove, s tim da je primalac izdržavanja dužna da prati upute lekara, kao i da će je nakon smrti caxraniti u porodičnu grobnicu, u skladu sa mesnim običajima i prilikama; da su tekućim sredstvima primaoca izdržavanja (penzija i sredstva za tuđu negu i pomoć) raspolagali davaoci izdržavanja za izdržavanje primaoca izdržavanja; da se o pok. J.K. uglavnom brinula tužena prvog reda koja je dolazila u jutarnjim časovima i kod nje se zadržavala oko pola sata do sat, dolazila je uveče i donosila joj večeru, održavala je higijenu u stanu i radila uobičajene poslove u stanu i odlazila je u Dom zdravlja po lekove; da su tuženi svojim novcem kupovali hranu kao i druge stvari potrebne za domaćinstvo i lične potrebe J.K, ali su ponekad za to uzimali novac od J.K; da je troškove struje plaćal a komšinica novcem J.K.; da su, nakon izvesnog vremena, a nakon sukoba sa komšinicom Ž.S, tuženi počeli da plaćaju struju i primaju penziju J.K; da je nakon uspostavljanja odnosa sa tužiocima, dogovoreno da se tužilja prvog reda preseli u stan kod J.K, te da će stalno biti sa njom; da je tada je (početak aprila 2003. godine) promenjena brava na ulaznim vratima stana, a tuženi drugog reda je o tome obavestio policiju; da je 9. aprila 2003. godine J.K. angažovala advokata radi podnošenja tužbe za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju; da je J.K. preminula 30. maja 2003. godine, i do smrti brigu o njoj je vodila tužilja prvog reda, a ona ju je i sahranila.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u delu odluke o tužbenom zahtevu koji se odnosi na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju . Naime, drugostepeni sud je našao da ugovor o doživotnom izdržavanju koji su tuženi zaključili sa pok. J.K. nije izvršavan onako kako je ugovoreno, odnosno ne na način koji je podrazumevao adekvatno staranje o primaocu izdržavanja. Drugostepeni sud je, pri tome, imao u vidu činjenicu koju je prvostepeni sud utvrdio, ali joj, kako se navodi, neopravdano nije pridao značaj, a odnos i se na okolnost što je pok. J.K. bila težak ležeći bolesnik, koja je nakon šloga ima la oduzetu desnu stranu, što se konstatuje i u nalazu neu ropsihijatra. Ugovorne obaveze tuženih kao davalaca izdržavanja su bile da joj svakodnevno daju dovoljne i redovne obroke, da održavaju higijenu stana, da joj pruže potrebnu negu i u slučaju bolesti lekarsku pomoć. Iz utvrđenih činjenica drugostepeni sud je zaključio da tuženi drugog reda nije često posećivao pok. J.K, a da je tužena prvog reda za vreme od zaključenja ugovora do aprila meseca 2003. godine , kada je brava na ulaznim vratima promenjena, dolazila kod J.K. ujutro na po pola sata do sat i popodne na isto tako kraće vreme. He ga o ležećem bolesniku, životno je poznato, koji nije u stanju da sebi skuva, opere, promeni odeću, ustane, šeta, održava ličnu higijenu, ne može se svesti na povremene posete u toku dana. Da bi se ta nega ostvarila, kako je ugovorena, ona je morala biti celodnevna, a pri tome nije morala nužno uključivati i zajednicu života, jer se nega može obezbediti i preko trećih lica. Uz to , sada pok. J.K. je 9. aprila 2003. godine angažovala advokata kako bi raskinula ugovor o doživotnom izdržavanju, čime je očigledno manifestovala svoju volju vezano za opstanak ovog ugovora, pa i volju u pogledu ispunjenja obaveza iz ugovora. Tužene u izvršavanju obaveze nije mogla sprečiti ni promena brave na vratima, jep u periodu od promene brave do smrti J.K. nisu iskazali volju da na bilo koji način održe ugovor, na primer uplatom iznosa u depozit kojim bi se podmirila naknada za rad osobe koja bi se o J.K. starala ili angažovanjem nekog trećeg lica. Konačno, tuženi nisu ispunili ni ugovornu obavezu da sahrane J.K, već je to učinila tužilja prvog reda. Iz navedenih razloga, imajući u vidu sadržinu obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju, njegovo trajanje, da je J.K. pet meseci nakon njegovog zaključenja podnela tužbu, putem punomoć nika, radi raskida ugovora, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu nalazeći da , u konkretnom slučaju , izvršenje ugovorenih obaveza, pružanje nege pre svega, nije realizovano na način koji bi se zaista obezbedilo staranje o primaocu izdržavanja, te da ima uslova za raskid predmetnog ugovora.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o op tužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da d rugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2.) .

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, što bi ukazivalo na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim je traženo da se raskine predmetni ugovor o doživotnom i zdržavanju, zasnivajući svoju odluku na činjenicama da se o pok. J.K. uglavnom brinula tužena prvog reda koja je dolazila u jutarnjim časovima i kod nje se zadržavala oko pola sata do sat, dolazila je uveče i donosila joj večeru, održavala je higijenu u stanu i radila uobičajene poslove u stanu i odlazila je u Dom zdravlja po lekove, da su tuženi svojim novcem kupovali hranu kao i druge stvari potrebne za domaćinstvo i lične potrebe pok. J.K, ali su pone kad za to uzimali novac od pok. J.K.

Postupajući po žalbi tužioca drugog reda, Apelacioni sud je utvrdio da predmetni ugov or o doživotnom izdržavanju nije izvršavan onako kako je ugovoreno, odnosno ne na način koji je podrazumevao adekvatno staranje o primaocu izdržavanja. Drugostepeni sud j e, pri tom, imao u vidu da je pok. J.K. bila težak ležeći bolesnik, koja je nakon šloga ima la oduzetu desnu stranu , te da su ugovorne obaveze podnosilaca ustavne žalbe, kao davalaca izdržavanja , bile da joj svakodnevno daju dovoljne i redovne obroke, da održavaju higijenu stana, da joj pruže potrebnu negu i u slučaju bolesti lekarsku pomoć, kao i da bi se nega ostvarila, kako je ugovorena, ona je morala biti celodnevna, a pri tom nije morala nužno uključivati i za jednicu života, jer se nega mogla obezbediti i preko trećih lica. Stoga je prvostepena presuda preinačena, na osnovu člana 380. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilaca koji se odnosi na raskid predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da navedena nepodudarnost osporene drugostepene presude i prvostepene presude ne ukazuje na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenu presudu zasnovao na drugačijem činjeničnom stanju od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom. Ovo stoga što drugostepeni sud, s obzirom na okolnosti koje su već utvrđene od strane prvostepenog suda, samo izvodi drugačiji zaključak – ocenu u pogledu činjenice da li je predmetni ugov or o doživotnom izdržavanju izvršavan ona ko kako je ugovoreno, odnosno na način koji je podrazumevao adekvatno staranje o primaocu izdržavanja , a time iskazuje i sopstveni stav u pogledu ispunjenosti uslova za raskid predmetnog ugovora Usled toga drugostepeni sud je zauzeo i drugačije pravno stanovište o spornom pravnom pitanju, što je njegovo instanciono ovlašćenje, ali time nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, budući da drugačija ocena postojećih dokaza ne predstavlja utvrđivanje nov ih činjenic a u parnici.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da osporenom drugostepenom presudom podnosioc ima nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u izreci.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuj u da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu izneti konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, kao i značajem koji je predmet spora imao za podnosi oce ustavne žalbe, a što bi moglo predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, a posebno činjenicu da podnosi oci ustavne žalbe ni su istak li zahtev da im se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud se, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, nije posebno upuštao u ocenu ovog navoda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog preinačenja presude bez rasprave

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti