Odluka Ustavnog suda o naknadi materijalne štete zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u izvršnom postupku protiv preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. Poništavaju se nižestepene presude i utvrđuje pravo na naknadu materijalne štete od države.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. Đ. iz Vučja kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe S. Đ. i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 165/21 od 11. oktobra 2022. godine i presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 245/23 od 14. marta 2023. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 165/21 od 11. oktobra 2022. godine i presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 245/23 od 14. marta 2023. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. Đ. i utvrđuje se da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu I. 2051/10 (ranije predmet Opštinsko suda u Leskovcu I. 2346/06).

4. Utvrđuje se pravo S. Đ. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06 od 22. avgusta 2006. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Đ. iz Vučja kod Leskovca, podnela je Ustavnom sudu, 18. juna 2020. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Ržg. 53/20 od 20. marta 2020. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2051/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06).

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je nakon donošenja pravnosnažne presude Opštinskog suda u Leskovcu, a radi naplate dosuđenih minimalnih zarada, isti sud doneo rešenje o izvršenju I. 2346/06 od 22. avgusta 2006. godine; da ni nakon šest godina izvršenje nije sprovedeno; da je podnositeljki ustavne žalbe, pored prava na suđenje u razumnom roku, povređeno i pravo na imovinu, a kako je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim državnim kapitalom, država je dužna da joj naknadi materijalnu štetu u visini nenamirenih potraživanja; da joj je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Ržg. 53/20 od 20. marta 2020. godine pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka, iako su u velikom broju predmeta u postupcima radi utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku gde je izvršni dužnik DP „F.“ Vučje, Osnovni sud u Leskovcu i Viši sud u Leskovcu utvrđivali povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Navedenom ustavnom žalbom tražila je da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2051/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06), a istakla je i zahteve za naknadu materijalne štete u visini nenamirenih potraživanja u izvršnom postupku i za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom. Podositeljka je preko istog punomoćnika, podnela Ustavnom sudu 4. maja 2023. godine ustavnu žalbu kojom je osporila presudu Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 165/21 od 11. oktobra 2022. godine i presudu Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 245/23 od 14. marta 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Navedenom ustavnom žalbom osporene su presude kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke, za naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2051/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06).

Podnositeljka je tražila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su joj osporenim presudama, povređena označena Ustavom zajemčena prava, a istakla je i zahtev za naknadu materijalne štete u visini nenamirenih potraživanja u izvršnom postupku, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. avgusta 2006. godine podnela Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „F.“ ad Vučje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P1. 1429/98 od 14. aprila 1998. godine, radi prinudne naplate minimalnih zarada za period od 1. juna 1995. godine do 11. decembra 1997. godine.

Predloženo izvršenje je određeno rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06 od 22. avgusta 2006. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Ržg. 53/20 od 20. marta 2020. godine je odbijena kao neosnovana žalba predlagača, ovde podnositeljke, i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Leskovcu R4 I. 451/19 od 13. januara 2020. godine kojim je odbijen kao neosnovan njen prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu I. 2051/10.

Povodom novog prigovora podnositeljke ustavne žalbe, Osnovni sud u Leskovcu je doneo rešenje R4 I. 89/20 od 19. oktobra 2020. godine kojim je usvojio njen prigovor i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred tim sudom u predmetu I. 2051/10. Istim rešenjem je naloženo postupajućem sudiji da u roku od 4 meseca preduzme sve zakonom predviđene mere radi delotvornog ubrzavanja postupka i utvrđeno joj je pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 131/21 od 21. februara 2022. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obavezana tužena da joj na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku pred tim sudom u predmetu I. 2051/10 isplati iznos od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan preko dosuđenog do traženog iznosa od 2.000 evra. Navedenom presudom obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.500,00 dinara.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 165/21 od 11. oktobra 2022. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se obaveže tužena na naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku pred tim sudom u predmetu I. 2051/10 i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 245/23 od 14. marta 2023. godine su odbijene kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena prvostepena presuda. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da sud nije mogao na pouzdan način da utvrdi osnovanost tužbenog zahteva i uzročno-posledičnu vezu između rada organa tužene i prouzrokovanja štete, bez uvida u spis, te da u odsustvu pouzdanih i relevantnih činjenica o tome da li je i kada glavno potraživanje isplaćeno i u kom iznosu je ostalo nenamireno potraživanje tužilje. Prema zaključku drugostepenog suda ostali pisani dokazi, odnosno potvrda izvršnog suda od 26. jula 2012. godine da nije naplaćeno potraživanje u celosti, ne potvrđuje osnovanost tužbenog zahteva.

Uvidom u podatke dostupne na sajtu Ministarsva privrede, Ustavni sud je utvrdio da je Agencija za privatizaciju sa kupcem V.J. iz Leskovca 14. oktobra 2003. godine, zaključila ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije 70% društvenog kapitala sujbekta privatizacije D. „F.“ Vučje, dok se 30% od ukupnog iznosa društvenog kapitala subjekta prenosi na zaposlene bez naknade.

Takođe je, uvidom u podatke dostupne na sajtu Agencije za privredne registre, Ustavni sud utvrdio da je rešenjem navedene agencije BDSL 11330/2021 od 19. oktobra 2021. godine brisano iz registra privrednih subjekata A. „F.“ Vučje, u prinudnoj likvidaciji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 165/21 od 11. oktobra 2022. godine i presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 245/23 od 14. marta 2023. godine, Ustavni sud, kada je reč o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u ovom predmetu.

Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 165/21 od 11. oktobra 2022. godine i presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 245/23 od 14. marta 2023. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede označenog prava, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona, u tački 2. izreke poništio osporene presude.

Imajući u vidu da je odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o zahtevu za naknadu imovinske štete.

7. Razmatrajući, tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je u označenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Ustavni sud je, imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, te 22. oktobra 2013. godine i presudu u istom predmetu, u kojima je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu, prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom, ratione personae, za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni ili društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Pored navedenog, Evropski sud za ljudska prava je 13. januara 2015. godine doneo presudu u predmetu Jovičić i drugi protiv Srbije, kojom je utvrdio da su član 6. Evropske konvencije i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju povređeni kada se radi o presudama podnosilaca predstavke za isplatu zarada, regresa za godišnji odmor, doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje za slučaj nezaposlenosti i drugih potraživanja, koje su postale pravnosnažne pre konačne privatizacije dužnika. Dalje je utvrdio da čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. njenog Protokola 1 nisu povređeni kada se radi o presudama koje su postale pravnosnažne posle konačne privatizacije.

Što se tiče statusa privrednog društva „F.“ ad Vučje, koje je izvršni dužnik u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Društveno preduzeće za proizvodnju mašina „F.“, sa potpunom odgovornošću, Vučje, privatizovano 14. oktobra 2003. godine, ugovorom o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, nakon čega je promenjen njegov status u Akcionarsko društvo za proizvodnju mašina „F.“ Vučje. Reč je, dakle, o pravnom licu koje se od 2003. godine više ne nalazi u isključivom ili pretežnom državnom vlasništvu. Polazeći od toga da izvršna isprava u predmetnom izvršnom postupku jeste pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Leskovcu P1. 1429/98 od 14. aprila 1998. godine, kojom je izvršni dužnik obavezan da podnositeljki ustavne žalbe isplati garantovanu neto zaradu za period od 1. juna 1995. godine do 11. decembra 1997. godine, te uzimajući u obzir stavove Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, podnositeljki ustavne žalbe povrđeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u izvršnom postupku koji je vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2051/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06), povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06 od 22. avgusta 2006. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

9. Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnje podnositeljke kojima se ukazuje da joj je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povrede ostalih ustavnih prava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. U pogledu ustavne žalbe podnositeljke koja je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Ržg. 53/20 od 20. marta 2020. godine kojim je pravnosnažno odbijen prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2051/10, kao i u delu zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenom izvršnom postupku, Ustavni sud je, utvrdio da je podnositeljki naknadno rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4 I. 89/20 od 19. oktobra 2020. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u navedenom izvršnom postupku. Kako je podnositeljka je u skladu sa tada važećim odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koristila pravna sredstva za zaštitu tog prava, te joj je presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 131/21 od 21. februara 2022. godine, pravnosnažno (29. novembra 2022. godine) dosuđen iznos od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime novčanog oveštećenja koje joj je izazvano povredom prava u izvršnom postupku pred Osnovnim sudom u Leskovcu I. 2051/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 2346/06), to je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

12. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi materijalne štete zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti