Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje u postupku lišenja poslovne sposobnosti. Povreda je nastala jer podnositeljka nije lično saslušana, a jedan od veštaka nije bio lekar, što je suprotno imperativnim zakonskim odredbama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5793/2011
22.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N.Ć. iz Priboja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N.Ć. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju R2. 25/10 od 14. septembra 2010. godine i rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1549/11 od 28. oktobra 2011. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Užicu Gž. 1549/11 od 28. oktobra 2011. godine i određuje da nadlež an sud donese novu odluku o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv rešenja Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju R2. 25/10 od 14. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N.Ć. iz Priboja je 16. novembra 2011. godine, preko V .T, advokata iz Priboja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju R2. 25/10 od 14. septembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 1549/11 od 28. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u vanparničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju R2. 25/10.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja doneta u vanparničnom postupku u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo protivnika predlagača, a kojim a je pravnosnažno potpuno lišena poslovne sposobnosti. U ustavnoj žalbi podnositeljka je, između ostalog, nave la da je u žalbi protiv prvostepenog rešenja istak la da je u postupku kao sudski veštak učestvovao psiholog, koji nije ni običan lekar, a kamoli lekar određene specijalnosti koji se traži u ovoj vrsti vanparničnog postupka, u smislu člana 38. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku. Zatim, podnositeljka je istakla da njen brat nije bio ovlašćen da podnese predlog za lišavanje njene poslovne sposobnosti.

Podnositeljka ustavne žalbe je tražila od Ustavnog suda da usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Priboju R2. 25/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dž.Ć, brat podnositeljke ustavne žalbe, podneo je 22. juna 2010. godine Opštinskom sudu u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju predlog za potpuno lišavanje poslovne sposobnosti podnositeljke ustavne žalbe.

Ustanova socijalne zaštite Centar za socijalni rad P. je rešenjem broj: 571-927/10 od 12. jula 2010. godine podnositeljki ustavne žalbe postavi la privremenog staratelja.

Osnovni sud u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju je rešenjem R2. 25/10 od 8. septembra 2010. godine odredio medicinsko veštačenje koje će izvršiti neuropsihijatar i psiholog, koji će pregledati protivnika predlagača i dati nalaz i mišljenje o njenom duševnom stanju i sposobnosti za rasuđivanje. Određeno je da će pregled podnositeljke ustavne žalbe biti izvršen na ročištu, kao i da će nalaz i mišljenje sudskih veštaka biti dat na ročištu.

Osnovni sud u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju je službenom beleškom od 13. septembra 2010. godine konstatovao da su angažovani veštaci predložli da se podnositeljka ne poziva na ročište, jer bi dolazak štetno uticao na njeno zdravlje, s obzirom na stanje protivnika predlagača, koja se nalazi na stacionarnom lečenju, što će oni istaći u svom nalazu i mišljenju, kao i da će izvršiti pregled protivnika predlagača u ranim jut arnjim časovima, pre početka ročišta.

Na ročištu održanom 14. septembra 2010. godine, na kome nije prisustv ovala podnositeljka ustavne žalbe, dat je nalaz sa mišljenje m sudskih veštaka i nakon održanog ročišta doneto je rešenje o potpunom lišavanju poslovne sposobnosti podnositeljke.

Osnovni sud u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju je osporenim rešenjem R2. 25/10 od 14. septembra 2010. godine u potpunosti lišio poslovne sposbnosti podnositeljku ustavne žalbe. U navedenom rešenju je istaknuto da je sud odustao od saslušanja podnositeljke, jer bi to negativno uticalo na njeno duševno stanje.

U žalbi protiv osporenog rešenja podnositeljka je, između ostalog, navela da prvostepeni sud nije za veštake odredio dva lekara određene specijalnosti, u smislu člana 38. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, jer psiholog koji je određen za veštaka nije lekar.

Viši sud u Užicu je osporenim rešenjem Gž. 1549/11 od 28. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje. U osporenom drugostepenom rešenju je navedeno: da se podnositeljka dugi niz godina leči od duševnog oboljelja i da je Centru za socijalni rad u P. uputila zahtev za pokretanje postupka za smeštaj u ustanovu krajnjeg tipa za ocenu njene poslovne sposobnosti i upućivanje na duže stacionarno lečenje; da je predlog za lišenje poslovne sposobnosti podnositeljke podneo njen brat koji živi u porodičnoj kući sa svojom porodicom, ocem i podnositeljkom ustavne žalbe; da je putem veštačenja od strane psihijatra i psihologa utvrđeno da je podnositeljka osoba obolela od hronične napredujuće i osiromašujuće duševne bolesti paranoidne shizofrenije koju karakteriše uznapredovani proces propadanja njene ličnosti i psihičkih funkcija (intelektualnih, sazna jnih, emocionalnih, nagonskih, motivacionih i moralnih) što je čini potpuno nesposobnom da na adekvatan način brani sopstvene interese i prava; da su se veštaci izjasnili da zbog prirode bolesti podnositeljke i zbog trenutnog stanja u kome se nalazi nije u stanju da dâ relevantan iskaz i da prisustvuje ročištu i da je neophodno da joj se oduzme u p otpunosti poslovna sposobnost; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, a da pritom nije učinjena bitna povreda postupka koja bi uticala na potpuno utvrđeno činjenično stanje usled toga što podnositeljka nije saslušana, jer bi saslušanje štetilo njenom zdravlju; da žalbom podnositeljka u suštini pobija prvostepenu odluku navodeći da predlagač nije ovlašćen da podnese predlog jer ne živi u porodičnoj zajednici sa njom i da u toku postupka nije saslušana; da se navedeni žalbeni navodi ne mogu prihvatiti s obzirom na to da je odredbom člana 32. tačka 2. Zakona o vanparničnom postupku predviđeno da se ova vrsta postupka pokreće po predlogu lica među kojima je i brat ako sa tim licem živi u porodičnoj zajednici; da se pod porodičnom zajednicom ne podrazumeva samo ekonomska zajednica, već i zajednica stanovanja, a prema stanju u spisu predmeta, utvrđeno je da ona živi u kući u kojoj žive i predlagač sa svojom porodicom i njen otac; da tokom postupka podnositeljka nije saslušana, jer su se veštaci izjasnili da zbog prirode njene bolesti i stanja u kome se nalazi nije opravdano da prisustvuje ročištu; da je podnositeljka tokom postupka imala privremenog zastupnika koji je postavljen od strane organa starateljstva, koji je prisustvovao tokom izvođenja dokaza veštačenjem od strane veštaka, koji su dovoljno stručni za oblast o kojoj su se izjašnjavali i koji su potpuno saglasno zajednički dali svoj nalaz neposredno u prisustvu predlagača i zastupnika podnositeljke , na osnovu sveukupne medicinske dokumentacije i kliničkog pregleda, pri čemu zastupnik podnositeljke nije imao pitanja ni primedbi na njihov nalaz i mišljenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS “, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“ , br. 46/95 i 18/05) (u daljem tesktu: ZVP) je propisano: da u ovom postupku sud ispituje da li je punoletno lice prema stepenu sposobnosti za normalno rasuđivanje u stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima i odlučuje o potpunom ili delimičnom lišenju poslovne sposobnosti kad utvrdi da za to postoje zakonom određeni razlozi, kao i o vraćanju potpune ili delimične poslovne sposobnosti kad prestanu razlozi za lišenje, odnosno ograničenje poslovne sposobnosti, te da je postupak za lišenje, kao i postupak za vraćanje poslovne sposobnosti hitan (član 31.); da u ovom postupku sud ispituje da li su se stekli zakonski uslovi za lišenje poslovne sposobnosti punoletnog lica, odlučuje o meri lišenja poslovne sposobnosti, određuje vreme za koje će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere i odlučuje o vraćanju poslovne sposobnosti kada prestanu razlozi za lišenje poslovne sposobnosti, da se postupak pokreće i po predlogu dede, babe, brata, sestre, kao i unuka, ako sa tim licem žive u porodičnoj zajednici, a predlog za pokretanje postupka može da stavi i samo lice koje treba lišiti poslovne sposobnosti, ako može da shvati značenje i pravne posledice svog predloga (član 32.); da u ovom postupku sud odlučuje na osnovu rasprave na ročištu, na koje se pozivaju, pored organa starateljstva, lice prema kome se postupak vodi, njegov staralac, odnosno privremeni zastupnik i predlagač (član 35.); da će sud lično saslušati lice prema kome se postupak vodi, a ako se isto nalazi u zdravstvenoj organizaciji, saslušaće se po pravilu u toj organizaciji, gde će se održati i ročište, da sud može odustati od saslušanja lica prema kome se postupak vodi, samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica (član 36.); da je sud dužan da sasluša staraoca, odnosno privremenog zastupnika, predlagača i druga lica koja mogu da daju potrebna obaveštenja o životu i o ponašanju lica prema kome se postupak vodi i o drugim važnim okolnostima, da će po potrebi, sud podatke o tim činjenicama pribaviti od organa društveno-političke zajednice, samoupravnih organizacija i zajednica pravnih i drugih lica, koja tim podacima raspolažu (član 37.); da lice prema kome se postupak za lišenje poslovne sposobnosti vodi mora biti pregledano od najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti, koji će dati nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti tog lica za rasuđivanje, da se veštačenje vrši u prisustvu sudije, sem kada se obavlja u stacionarnoj zdravstvenoj organizaciji, da sud može rešenjem odrediti da lice prema kome se vodi postupak, privremeno ali najduže za tri meseca, bude smešteno u odgovarajuću zdravstvenu organizaciju, ako je to po mišljenju lekara neophodno da se utvrdi njegovo duševno stanje, osim ako bi time mogle nastupiti štetne posledice po njegovo zdravlje (član 38.); da kad nađe da postoje uslovi za lišenje poslovne sposobnosti, sud će lice prema kome se postupak vodi lišiti poslovne sposobnosti potpuno ili delimično, da u rešenju kojim se lice delimično lišava poslovne sposobnosti sud može na osnovu rezultata medicinskog veštačenja odrediti vrstu poslova koje to lice može preduzimati samostalno pored poslova na koje je zakonom ovlašćeno, te da protiv rešenja o lišenju poslovne sposobnosti, lice koje je lišeno poslovne sposobnosti može izjaviti žalbu bez obzira na svoje duševno stanje ( član 40.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ( „Službeni glasnik RS”, broj 55 /14, od 23. maja 2014. godine), između ostalog, noveliran je član 36. osnovnog zakonskog teksta, time što je dodat novi stav navedenog člana koji glasi: „Sud uvažava mišljenje i stavove lica prema kome se postupak vodi, u meri u kojoj je to moguće s obzirom na stanje njegovog mentalnog zdravlja.“, koji predstavlja stav 2, a postojeći stav 2. je postao stav 3.

Odredbom člana 146. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) je propisano da punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti i da je poslovna sposobnost lica iz stava 1. ovog člana jednaka poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavnom žalbom osporavaju rešenja suda o lišavanju poslovne sposobnosti.

Pravo na poslovnu sposobnost je jedno od osnovnih ljudskih prava (član 37. stav 2. Ustava ), a u postupku lišenja poslovne sposobnosti se vrši ograničenje tog ustavnog prava, tako što se izriče mera za potpuno ili delimično lišenje poslovne sposobnosti. Inače, Ustav ne poznaje nikakvo ograničavanje poslovne sposobnosti, što samo ukazuje na to da se ova sudska mera mora izricati samo kao krajnja mera. Ustavni sud naglašava da je legitimno pružati pomoć bolesnima i starima ili osobama sa smanjenim mentalnim kapacitetom, koji se ne mogu brinuti za sebe i svoje interese. Međutim, sasvim je druga stvar lišiti nekoga poslovne sposbnosti, potpuno ili delimično. Lišenje poslovne sposobnosti povlači za sobom ozbiljne posledice. Lice potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti ne može preduzimati pravne radnje, takva osoba je lišena samostalnosti u svim pr avnim područijima. Radi se o osobama koje su stavljene u situaciju da zavise o drugih lica, da druga lica u njihovo ime donose odluke koje se tiču različitih vidova njihovog privatnog života. Brojna njihova prava su ugašena ili ograničena. Na primer, takva osoba ne može sačiniti zaveštanje, ne može se zaposliti, ne može sklopiti brak, niti može da preduzme bilo kakvu radnju koja ima posledice na njen pravni položaj. Kako bi se osiguralo da duševno bolesna i stara lica budu propisno zbrinut a, država ima na raspolaganju druga sredstva, a ne lišenje poslovne sposobnosti. Lišenje poslovne sposobnosti je ozbiljna mera koja treba da bude primenjena kao krajnja (restriktivna) mera.

Ustavni sud je napre kao prethodno pitanje razmotrio da li je ustavna žalba dopuštena, s obzirom na to da: Centar za socijalni rad P . kao nadležan organ starateljstva nije saglasan sa ustavnom žalbom (I); revizija nije izjavljena protiv pravnosnažnog rešenja o lišavanju poslovne sposobnosti, u smislu odredbe člana 27. stav 1. ZVP ( II).

I) Centar za socijalni rad P. je u dopisu broj: 560-351-1/14 od 9. septembra 2014. godine, kao nadležan organ starateljstva, naveo da nije saglasan sa ustavnom žalbom koja je izjavljena od strane N .Đ. protiv osporenih rešenja kojima je potpuno lišena poslovne sposobnosti. U vezi sa tim, kao sporno pitanje u konkretnom slučaju se postavlja da li uskraćivanje saglasnosti nadležnog organa starateljstva podnositeljki za podnošenje ustavne žalbe predstavlja neotklonjivu procesnu smetnju za korišćenje ovog pravnog sredstva.

Ustavni sud ukazuje da je Rešenjem Už-1200/2009 od 31. marta 2011. godine odbacio ustavnu žalbu N. Š. izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1339/07 od 26. marta 2009. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku prethodnog ispitivanja podneska, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe rešenjem Centra za socijalni rad opštine S. od 19. juna 2008. godine stavljen pod neposred no privremeno starateljstvo tog centra; da je Ustavni sud dopisom od 9. oktobra 2009. godine od Centra za socijalni rad opštine S. zatražio da se u roku od 15 dana od dana prijema dopisa izjasni da li je kao neposredni privremeni staratelj saglasan sa podnetom ustavnom žalbom; da je Centar za socijalni rad opštine S. od 20. oktobra 2009. godine naveo da nije saglasan sa ustavnom žalbom podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1339/07 od 26. marta 2009. godine; da s obzirom na to da Centar za socijalni rad nije saglasan sa ustavnom žalbom koju je izjavio podnosilac N. Š, kao lice stavljeno pod privremeno starateljstvo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odb acio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Međutim, u ovom ustavnosudskom postupku podnositeljka ustavne žalbe izričito osporava akte kojima je potpuno lišena poslovne sposobnosti, za razliku od ustavnosudskog postupka koji se vodio u predmetu Už-1200/2009. U predmetima Evropskog suda za ljudska prava Salontaji-Drobnjak protiv Republike Srbije, broj 36500/05 i X i Y protiv Hrvatske, broj 5193/09 , aplikanti koji su delimično odnosno potpuno lišeni poslovne sposobnosti su se neposredno obratili tom e sudu radi utvrđivanja povrede konvencijskih prava aktima kojima su delimično, odnosno potpuno lišeni poslovne sposobnosti i u kojima nije tražena saglasnost nadležnog organa starateljstva za odlučivanje Evropskog suda po takvim aplikacijama. Štaviše, u predmetu X i Y protiv Republike Hrvatske, broj 5193/09, prva po redu aplikantkinja pre obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava nije podnela ni ustavnu tužbu Ustavnom sudu Republike Hrvatske, koja je inače delotvorno pravno sredstvo koje se mora podneti u smislu člana 35. stav 1. Evropske konvencije za ljudska prava. Evrops ki sud je u tom predmetu ukazao da Ustavni sud Republike Hrvatske ne bi ni odlučio o ustavnoj tužbi te aplikantkinje pre nego što dobije pristanak staratelja, te da je ustavna tužba za prvo aplikantkinju bil a nedostupn o, odnosno nedelotvorno pravno sredstvo (stav 67.). Imajući u vidu navedeno, kao i to da Ustavni sud poštuje praksu i pravna shvatanja Evropskog suda za ljudska prava i drugih relevantnih međunarodnih organizacija, Ustavni sud je ocenio da uskraćivanje saglasnosti nadležnog organa starateljstva podnositeljki za podnošenje ustavne žalbe ne predstavlja neotklonjivu procesnu smetnju za izjavljivanje ustavne žalbe.

II) Zatim, odredbom člana 27. stav 1. ZVP je propisano da u postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija dozvoljena ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Odredbama navedenog procesnog zakona kojima je regulisan postupak lišenja poslovne sposobnosti nije isključeno izjavljivanje revizije u ovoj vrsti statusne stvari. Primenjujući navedenu zakonsku odredbu na konkretni slučaj, protiv pravnosnažnog rešenja o potpunom lišenju poslovne sposobnosti podnositeljka ustavne žalbe je imala mogućnost izjavljivanje revizije. Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Dakle, nekorišćenje pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe predstavlja načelno neotklonjivu procesnu smetnju za podnošenje ustavne žalbe. Naravno, navedeno pravilo se ne odnosi na iscrpljivanje pravnih sredstava koja su nedolotvorna ili neodgovarajuća (videti, između ostalog, odluku Akdivari i ostali protiv Turske , od 16. septembra 1996. godine, stav 65-67, Reports of Judgments and Decisions, 1996-IV i presudu Evropskog suda za ljudska prava Demopoulos i ostali protiv Turske, br. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 i 21819/04, od 1. marta 2010. godine, stav 70 .). Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, revizija predstavlja delotvorno pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, kako u parničnom tako i u vanparničnom postupku, kada je to vanredno pravno sredstvo zakonom dozvoljeno. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe potpuno lišena poslovne sposobnosti, tako da ona ne može više da preduzima bilo koju pravnu radnju, uključujući i to da neposredno izjavi reviziju protiv pravnosnažnog rešenja o potpunom lišenju poslovne sposobnosti. Pravo na izjavljivanje revizije protiv navedenog akta pripada samo njenom privremenom staratelju. U navedenom dopisu Centra za socijalni rad P. je navedeno da privremeni staratelj nije izjavio reviziju protiv pravnosnažnog rešenja o lišenju poslovne sposobnosti. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje na pravno shvatanje Evropskog suda za ljudska prava prema kom e se pravna sredstva čije izjavljivanje zavisi od diskrecionih ovla šćenja državnih službenika i koja zbog toga nisu direktno dostupna aplikantu , ne mogu smatrati delotvornim pravnim sredstvima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Gurepka protiv Ukrajine, broj 61406/00, od 6. septembra 2005. godine, stav 60 i Tănase protiv Moldavije , broj 7/08, od 27. aprila 2010. godine, stav 122 .). Ovakvo pravno shvatanje prihvata i Ustavni sud. S obzirom na to da revizija nije direktno dostupna podnositeljki ustavne žalbe i da njeno izjavljivanje zavisi isključivo od nahođenja privremenog staratelja, to činjenica da nije izjavljeno ovo vanredno pravno sredstvo pre podnošenja ustavne žalbe ne predstavlja neotklonjivu procesnu smetnju za izjavljivanje ovog pravnog sredstva. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da privremeni staratelj nije izjavio ni žalbu protiv nepravnosnažnog rešenja o potpunom lišenju poslovne sposobnosti, odnosno on je bio potpuno pasivan u toku celog postupka, tako da se na osnovu takvog (ne)postupanja privremenog staratelja može zaključiti da on ne bi ni izjavio reviziju u slučaju odbacivanja ove ustavne žalbe zbog neizjavljivanja ovog vanrednog pravnog leka .

Ustavni sud ukazuje da je u predmetnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, zakazano i održano jedno ročište radi lišavanje poslovne sposobnosti podnositeljke, 14. septembra 2010. godine, na kome je dat usaglašen nalaz sa mišljenje m sudskih veštaka i na kom e je doneto nepravnosnažno rešenje o potpunom lišenju poslovne sposobnosti podnositeljke. Na ovom ročištu je prisustvovao i privremeni staratelj podnositeljke ustavne žalbe, ali ona lično nije pozvana na ročište, a samim tim nije ni saslušana.

Ustavni sud, zatim , konstatuje da kada je reč o postupku za lišavanje poslovne sposobnosti, na redovnim sudovima je da primene odgovarajuća procesna pravila kako bi se osigurala pravilna primena prava, zaštita zdravlja lica o kome je reč itd. Međutim, primena procesnih pravila ne bi trebalo da utiče na samu suštinu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, pri čemu ovaj sud posebno napominje da strožije ocenjuje primenu procesnih pravila od redovnog suda, koja imaju snažan uticaj na pri vatni život učesnika u postupku kao što je lišavanje poslovne sposobnosti (videti, između ostalog, presudu Evropskog suda za ljudska prava Shtukaturov protiv Rusije , broj 44009/05, od 27. marta 2008. godine, stav 68 .). U slučaju kada vanparnični sud odredi da ne pozove lice u odnosu na koje se postupak vodi na ročište i da se to lice ne sasluša, Ustavni sud uzima u obzir sve merodavne okolnosti, kao što su priroda i složenost pitanja pred sudom, te da li je lično pojavljivanje takvog lica na ročištima predstavljalo pretnju drugima i sebi itd.

Odluka Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica Priboj da ne pozove podnositeljku ustavne žalbe na ročište i da odustane od njenog saslušanja imala je svoj zakonski osnov u odredbi člana 36. stav 2. ZVP, tako da se takva odluka redovnog suda može smatrati zakonitom. Međutim, postupak lišenja poslovne sposobnosti predstavlja najznačajni postupak za određeno lice, jer se u tom postupku odlučuje da li će to lice i dalje vršiti svoja lična prava ili će biti ograničeno u njihovom vršenju, tako da u ovom postupku akcenat nije samo na zakonitom sprovođenj u postupka, već i na suštinskoj pravičnosti sa asp ekta člana 32. stav 1. Ustava (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Shtukaturov protiv Rusije , broj 44009/05, 27. mart 2008. godine, stav 70. i X i Y protiv Republike Hrvatske , broj 5193/09, od 3. novembra 2011. godine, stav 82 .). Naime, u postupku lišenja poslovne sposobnosti, podnositeljka ustavne žalbe je imala dvostruku ulogu, ona je istovremeno bila stranka u postupku, ali i glavni predmet razmatranja vanparničnog suda. Stoga je njeno aktivno učestvovanje u postupku bilo nužno ne samo kako bi se ona odbranila od predloga predlagača, nego i kako bi postupajući sudija mogao da stvori svoje lično mišljenje o podnositeljkinom mentalnom zdravlju (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Kovalev protiv Rusije , broj 78145/01, od 10. maja 2007. godine, st. 35-37 .). Imajući u vidu navedeno, a polazeći od pravičnosti postupka, Ustavni sud smatra da je postupajući sudija trebalo da ima vizuelni i lični kontakt sa podnositeljkom, bar jedanput. Međutim, u konkretnom slučaju zakazano je i održano samo jedno ročište radi lišenja poslovne sposobnosti na koje podnositeljka nije pozvana, tako da postupajući sudija nije imao bilo kakav vizeulni niti lični kontakt sa podnositeljkom ustavne žalbe.

O važnosti prisustva lica koje se lišava poslovne sposobnosti na poslednjem ročištu na kome se donosi odluka o lišenju poslovne sposobnosti, može se zaključiti u predmetu Salontaji-Drobnjak protiv Republike Srbije, u kome je Evropski sud za ljudska prava konstatovao da je aplikant prisustvovao na nekoliko ročišta u postupku lišenja poslovne sposobnosti, ali da nije pozvan na poslednje ročište na kom e je doneta odluka o lišenju poslovne sposobnosti i ovakvo postupanje redovnih sudova tretirano je kao najbitniji razlog za povredu prava aplikanta na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (stav 127.). U konkretnom slučaju, kao što je navedeno, zakazano je i održano samo jedno ročište , na kome je doneto rešenje o lišenju poslovne sposobnosti, a na ko je podnositeljka ustavne žalbe nije bila pozvana. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je Osnovni sud u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju rešenjem R2. 25/10 od 8. septembra 2010. godine odredio da će pregled podnositeljke ustavne žalbe biti izvršen na ročištu. Ovo rešenje nije stavljeno van pravne snage. Ustavni sud ocenjuje da se ovim aktom redovni sud formalno obavezao da će pozvati podnositeljku na ročište i da će na ročištu biti izvršen njen pregled, a što nije učinjeno.

Iz sadržine odredaba člana 36. stav 1. ZVP proizlazi da lično saslušanje predmetnog lica od strane suda predstavlja opšte pravilo, a razlozi izuzetnog odstupanja od ovog opšteg principa propisani članom 36. stav 3. istog zakona (ranije stav 2. istog člana) predstavljaju predmet restriktivnog tumačenja i u svakom konkretnom slučaju moraju biti konkretizovani, jasni i detaljni. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je prilikom donošenja osporenog rešenja o lišenju poslovne sposobnosti naveo da je odustao od saslušanja podnositeljke ustavne žalbe, jer bi njeno saslušanje negativno uticalo na njeno duševno stanje, a drugostepeni sud je u osporenom rešenju konstatovao i to da su se sudski veštaci izjasnili da nije opravdano da podnositeljka prisustvuje ročištu zbog prirode njeni bolesti i trenutnog stanja u kome se nalazi. Ustavni sud ocenjuje da su se sudovi prilikom odstupanja od opšteg pravila da se lično sasluša podnositeljka ustavne žalbe pozvali na opštu zakonsku formulaciju i da su korišćene uopštene fraze , bez konkretiz acije, odnosno nisu dati detaljni činjenični razlozi za odstupanje od saslušanja podnositeljke (nije nav edeno da li bi lično pristupanje podnositeljke na ročište predstavljalo pretnju drugima i sebi itd).

Ustavni sud dalje konstatuje da je u obrazloženju osporenog rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 1549/11 od 28. oktobra 2011. godine navedeno da podnositeljka nije pozvana na ročište na kome je doneta odluka o lišenju poslovne sposobnosti, ali da je ona – imala privremenog zastupnika koji je postavljen od strane organa starateljstva, koji je prisustvovao tokom izvođenja dokaza veštačenjem (I) i da su veštaci koji su dovoljno stručni za oblast o kojoj su se izjašnjavali, potpuno saglasno i zajednički dali svoj nalaz u prisustvu predlagača i zastupnika podnositeljke na osnovu sveukupne medicinske dokumentacije i kliničkog pregleda ( II).

I) Ustavni sud ukazuje da se u predmetu Salontaji-Drobnjak protiv Republike Srbije Evropski sud za ljudska prava nije složio sa argumentacijom Vlade Republike Srbije da je prisustvo privremenog staraoca aplikanta na poslednjom ročištu, na kome on nije lično prisustvovao i na kome je doneta odluka o delimičnom lišavanju poslovne sposobnosti, bilo dovoljno za najbolju zaštitu ineresa aplikanta. Naime, aplikant nije imao mogućnost da se sastane sa privremenim staraocem i d â mu uputstva kako da vodi predmet (stav 127.). U konkretnom slučaju, takođe iz spisa predmeta ne proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala bilo kakav kontakt sa svojim privremenim starateljem i da je njemu davala bilo kakva upustva za vođenje postupka . Zatim, u ovom postupku nije suština da privremeni staratelj kao zakonski zastupnik bude prisutan na poslednjem ročištu na kome se donosi odluka o lišenju poslovne sposobnosti, već je suština da se licu prema kome se vodi postupak omogući da izrazi svoj stav, mišljenje i interese u meri u kojoj to stanje zdravlja dopušta. To, naravno, ne znači da će odluka o lišenju poslovne sposobnosti neminovno i uvek biti u skladu s mišljenjem osobe o kojoj je reč, ali je od ključne važnosti da ta osoba bude uključena u postupak donošenja odluke, te da dobije objašnjenje zbog čega je morala biti doneta drugačija odluka od one koju je ona želela. Ovakav opšti princip dobio je svoj zakonski okvir donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ( „Službeni glasnik RS”, broj 55 /14, od 23. maja 2014. godine) tako što je izmenjen i dopunjen član 36. osnovnog zakonskog teksta, time što je dodat novi stav navedenog člana koji glasi: „Sud uvažava mišljenje i stavove lica prema kome se postupak vodi, u meri u kojoj je to moguće s obzirom na stanje njegovog mentalnog zdravlja“. Inače, izjašnjenje lica prema kome se postupak vodi istovremeno predstavlja jedini put da sud lično utvrdi da zaključci sudskih veštaka nisu proizvoljni i da faktičko stanje stvari odgovara onome što je konstatovano u medicinskoj dokumentaciji. Ovaj novelirani član 36. ZVP je od izuzetnog značaja, s obzirom na to da postoji razlika između izjašnjenja učesnika u postupku i njegovog saslušanja koje predstavlja jedno od dokaznih sredstava, te se kao razlog za sprečavanje učestvovanja lica prema kome se postupak vodi ne može više koristiti formulacija „da lice nije u stanju da dâ relevantan iskaz “, kao što je urađeno u konkretnom slučaju.

II) Ustavni sud zatim ukazuje da je svestan važnosti medicinske dokumentacije i nalaza i mišljenja sudskih veštaka i saglasan je sa tim da procena o mentalnom zdravlju lica prema kome se postupak vodi mora biti potkrepljena relevantnom medicinskom dokumentacijom i nalazom i mišljenjem sudskih veštaka. Međutim, postupajući sud je taj koji je jedini vlastan i dužan, a ne lekar specijalista, da oceni sve relevantne okolnosti koje se odnose na lice koje se lišava poslovne sposobnosti, da oceni da li je takva krajnja mera zaista potrebna ili bi blaža mera bila dovoljna, da pažljivo razmotriti sve relevantne okolnosti kako bi odlučio o razmernosti mere kojom se određuje lišenje poslovne sposobnosti i da na osnovu svega donese odluku o lišenju poslovne sposobnosti ili da odbije predlog za lišenje poslovne sposobnosti ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava X i Y protiv Republike Hrvatske, broj 5193/09 , od 3. novembra 2011. godine, stav 85 .).

Ustavni sud ukazuje da je postupak za lišenje poslovne sposobnosti strogo formalni postupak, te stoga svi procesni uslovi moraju biti ispunjeni u tom postupku da bi se postupak mogao najpre smatrati zakonitim, a zatim i pravičnim. Odredbom člana 38. stav 1. ZVP, koja je imperativne prirode, određen je procesni uslov koji se sastoji u tome da lice prema kome se postupak za lišavanje poslovne sposobnosti vodi mora biti pregledano od najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti. Ovom procesnom zakonskom odredbom se obezbeđuje učešće usko stručnih i profesionalnih lica u ovoj vrsti vanparničnog postupka i ona predstavlja garant zaštite najboljeg interesa takvog lica. Ustavni sud, stoga, ocenjuje da propust da se ispuni navedeni procesni uslov u ovoj vrsti vanparničnog postupka dovodi u sumnju pravičnost postupka u celini. U konkretnom slučaju, redovni sud je odredio medicinsko veštačenje preko veštaka dr M.J, neuropsihijatra, i preko veštaka R.K, diplomiranog psihologa. Ustavni sud nalazi da diplomirani psiholog nije lekar, jer je opštepoznata stvar da su lekari diplomirani studenti Medicinskog fakulteta koji dobijaju akademski naziv doktor medicine, dok je psiholog diplomirani student Filozofskog fakuleta. Kako je u konkretnom slučaju propušteno da se ispuni procesni uslov iz člana 38. stav 1. ZVP ( pregled od strane dva lekara određene specijalnosti), to je, po oceni Ustavnog suda, dovedena u sumnju pravičnost predmetnog vanparničnog postupka u celini. Osim toga, podnositeljka ustavne žalbe je i u žalbi isticala i detaljno obrazložila da je u postupku lišavanje njene poslovne sposobnosti kao veštak učestvovao psiholog, koji uopšte nije lekar, ali Viši sud u Užicu, kao sud pravnog leka, nije se osvrnuo na ovakav žalbeni navod podnositeljke koji je bio od odlučujećeg i suštinskog značaja za odlučivanje .

Zatim, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 38. stav 2. ZVP određeno opšte pravilo da se veštačenje vrši u prisustvu sudije. Pojam veštačenja iz navedene zakonske odredbe je određen odredbom člana 38. stav 1. ZVP kao pregled lica prema kome se postupak za lišavanje poslovne sposobnosti vodi od strane najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti. Osnovni sud u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju je rešenjem R2. 25/10 od 8. septembra 2010. godine odredio da će se podnositeljka ustavne žalbe pregledati na ročištu i da će nalaz i mišljenje biti dati na ročištu. Ovo rešenje redovnog suda nije stavljeno van pravne snage. U skladu sa navedenim rešenjem pregled podnositeljke je mogao da bude izvršen isključivo na ročištu i pravnovaljan nalaz i mišljenje sudskih veštaka je mogao da se zasniva isključivo na pregledu koji je izvršen na ročištu. U konkretnom slučaju, pregled podnositeljke ustavne žalbe nije izvršen na ročištu, već su psihološko testitanje i psihijatrijski pregled podnositeljke izvršeni van ročišta, za šta nije postojao pravni osnov, te samim tim nalaz i mišljenje koji su dati na ročištu na osnovu takvog psihološkog testitanja i psihijatrijskog pregleda podnositeljke nisu pravnovaljani. U svakom slučaju, nalaz i mišljenje psihologa nisu mogli da se uzmu u obzir prilikom donošenja odluke o lišenju poslovne sposobnosti podnositeljke, iz razloga koji su već navedeni.

Dalje, nalaz i mišljenje sudskih veštaka kojima je preporučeno potpuno lišavanje poslovne sposobnosti su dati na samom ročištu, na kome podnositeljka ustavne žalbe nije prisustvovala, te samim tim ona nije imala mogućnosti da lično ospori zaključke iz nalaza i mišljenja veštaka ( inače ovo je takođe predstavljalo razlog za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje u predmetu Salontaji-Drobnjak protiv Republike Srbije, broj 36500/05, stav 127 .).

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Priboju R2. 25/10 od 14. septembra 2010. godine i rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1549/11 od 28. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da nadležan sud ponovo odlučio o žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv osporenog prvostepenog rešenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Podnosite ljka je u ustavnoj žalbi istakala i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom vanparničnom postupku. Iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije proizlazi da je predmetni postupak trajao nešto više od godinu dana. Navedeno trajanje postupka se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, a imajući u vidu da je postupak pravnosnažno okončan pred dve sudske instance, a sama podnositeljka nije navela propuste i periode neaktivnosti u postupanju suda. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava. Zato je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti