Ustavni sud: ponašanje okrivljenog kao ključni razlog za dužinu trajanja krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko šest godina, utvrđeno je da je ponašanje samog podnosioca (okrivljenog) bilo presudan uzrok odugovlačenja, dok je sud postupao ažurno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-58/2011
10.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 5497/10 (2008) od 19. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 5497/10 (2008) od 19. novembra 2010. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Niš broj 433-362/07 od 4. avgusta 2008. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz S. podneo je 5. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5497/10 (2008) od 19. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, "prava na pravično suđenje u razumnom roku" i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 23, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se poziva i na povredu prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac u sprovedenom poreskom postupku pogrešno određen kao supsidijarni poreski jemac za uplatu dospelih, a neplaćenih javnih prihoda poreskog obveznika, jer u momentu nastanka poreske obaveze poreski obveznik nije bio član njegovog domaćinstva; da podnosilac nije živeo sa poreskim obveznikom u zajedničkom domaćinstvu još od 1991. godine, kada se ovaj oženio i zasnovao svoju porodicu; da je poreski organ 2007. godine utvrdio da je on i dalje član domaćinstva podnosioca, na osnovu poreske prijave od 1992. godine i prijave prebivališta u Policijskoj stanici Sokobanja; da je poreski organ trebalo da utvrdi ko su bili punoletni članovi domaćinstva poreskog obveznika u momentu nastanka poreske obaveze, a ne da se poziva na stanje od pre 16 godina; da bi postojalo domaćinstvo u smislu Zakona o porezu na dohodak građana, potrebno je da postoji zajednica života članova domaćinstva koji zajednički stiču i koriste ekonomska dobra, što ovde nije bio slučaj; da podnosiocu u upravnom postupku i upravnom sporu nije bilo omogućeno da dokaže činjenicu da nije u zajedničkom domaćinstvu sa poreskim obveznikom, te da su svi njegovi dokazni predlozi odbijeni.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi i "zabrani sprovođenje" rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Ekspozitura Sokobanja broj 433-50-620-2/2007 od 20. novembra 2007. godine, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete, u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva finansija – Poreska uprava – Ekspozitura Sokobanja broj 433-50-620-2/2007 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Ekspozitura Sokobanja broj 433-50-620-2/2007 od 20. novembra 2007. godine utvrđeno je da je B. M. iz S, ovde podnosilac ustavne žalbe, supsidijarni jemac za isplatu dospelih za naplatu, a neplaćenih javnih prihoda - doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, poreza na dohodak građana i komunalne takse, na dan 20. novembra 2007. godine, za dugovanja B. M. iz S, poreskog obveznika, u ukupnom iznosu od 237.656,01 dinara, s tim što je supsidijarni jemac dužan da izvrši uplatu navedenih javnih prihoda u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, pod pretnjom prinudne naplate. U obrazloženju je navedeno da je na osnovu podataka preuzetih od Ministarstva unutrašnjih poslova utvrđeno da B. M. i B. M. žive na istoj adresi, pa se u smislu člana 10. Zakona o porezu na dohodak građana, smatra da je B. M. član porodice B. M.

U žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je istakao da poreski organ, osim činjenice da sa poreskim obveznikom ima prijavljeno prebivalište na istoj adresi, nije pružio bilo kakav dokaz da njih dvojica zaista čine domaćinstvo, što je zakonska pretpostavka za supsidijarnu odgovornost. Po njegovom mišljenju, da bi postojalo domaćinstvo, u smislu Zakona o porezu na dohodak građana, bilo je, pored ostalog, potrebno da članovi domaćinstva čine ekonomsku zajednicu, da imaju "zajedničku kasu prihoda", odnosno da zajednički stiču i troše prihode od delatnosti iz koje nastaje poreska obaveza. U tom smislu je predložio da bude saslušan kao stranka u postupku, kao i da se saslušaju određena lica u svojstvu svedoka.

Prvostepeni organ je u postupku po žalbi omogućio podnosiocu da učestvuje u postupku, o čemu je sačinjen zapisnik o saslušanju stranke broj 433-50-620-3/2007 od 13. decembra 2007. godine, u kome je konstatovano: da je podnosilac izjavio da ne živi sa poreskim obveznikom u istom domaćinstvu od 1991. godine; da mu je potom predočena poreska prijava za utvrđivanje poreza na imovinu broj 432-39447/04 u kojoj je kao člana domaćinstva naveo i poreskog obveznika; da je podnosilac tim povodom izjavio da to nije bila zajednica života, privređivanja i trošenja, jer je poreski obveznik sa svojom porodicom živeo na spratu kuće, da je ostvarivao prihode od obavljanja ugostiteljske delatnosti, da je njegova supruga bila zaposlena kao nastavnica u osnovnoj školi, te da nisu ekonomski zavisili od podnosioca, već su činili posebno domaćinstvo.

Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Niš je rešenjem broj 433-362/07 od 4. avgusta 2008. godine odbilo kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju je navedeno: da je poreskom obvezniku utvrđena poreska obaveza po osnovu prihoda ostvarenih od samostalne delatnosti (doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, porez na dohodak građana i komunalna taksa), koji su dospeli za plaćanje do 20. novembra 2007. godine, a nisu izmireni, i za koje su doneta pravnosnažna rešenja prvostepenog organa; da poreski obveznik nema imovine iz koje bi se mogla naplatiti poreska obaveza. Ocenjujući navode žalbe kojima se osporava ispunjenost zakonskih uslova za primenu instituta supsidijarnog poreskog jemstva, drugostepeni organ je istakao da je prvostepeni organ nesporno utvrdio na osnovu poreske prijave za utvrđivanje poreza na imovinu za 1992. godinu koju je podneo podnosilac i podataka preuzetih od MUP-a, da je poreski obveznik u momentu nastanka poreske obaveze bio član domaćinstva podnosioca, u smislu člana 10. Zakona o porezu na dohodak građana.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu u upravnom sporu u kojoj je, pored ostalog, naveo da prvostepeni organ nije prihvatio ni jedan dokaz čije izvođenje je predložio, zbog čega je pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5497/10 (2008) od 19. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude izloženi su dokazi koji su izvedeni u upravnom postupku i činjenično stanje koje je na osnovu njih utvrđeno, a potom i zaključak Upravnog suda da je tuženi organ pravilno našao da su se stekli zakonom propisani uslovi za obavezivanje tužioca kao poreskog jemca za uplatu poreske obaveze poreskog obveznika. Upravni sud je ocenio da je neosnovan navod tužbe da je osporeno rešenje doneto na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je odluka doneta na osnovu navedenih pismenih dokaza koje je tuženi organ pravilno ocenio i za svoju odluku dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge, a uz tužbu nisu dostavljeni dokazi koji dovode u sumnju činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, te da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Ustavni sud je konstatovao da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija povreda se takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. Ustava, kojim a se jemči pravo na imovinu, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na citirani član Ustava, kojim je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Službeni glasnik RS", br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12, 93/12, 47/13 i 108/13) propisano je: da su drugi poreski dužnici poreski jemac koji odgovara za plaćanje obveznikovog poreskog duga, za slučaj da poreski obveznik taj dug ne plati o dospelosti (član 12. stav 3. tačka 1)); da poresku obavezu ispunjava neposredno poreski obveznik, osim u slučaju kada je ovim zakonom ili drugim poreskim zakonom propisano da je drugo lice odgovorno za ispunjenje poreske obaveze poreskog obveznika (član 19. stav 2.); da se kao dokaz u poreskom postupku mogu upotrebiti poreska prijava, poreski bilans, poslovne knjige i evidencije, računovodstveni iskazi, poslovna dokumentacija i druge isprave i informacije kojima raspolaže Poreska uprava, prikupljene od poreskog obveznika ili trećih lica, iskaz svedoka, nalaz veštaka, uviđaj i svako drugo sredstvo kojim se činjenice mogu utvrditi (član 43. stav 2.); da u poreskom postupku teret dokaza snosi Poreska uprava - za činjenice na kojima se zasniva postojanje poreske obaveze, a poreski obveznik - za činjenice od uticaja na smanjenje ili ukidanje poreza (član 51. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe Zakona o porezu na dohodak građana ("Službeni glasnik RS", br. 24/2001, 80/02, 135/04, 62/06, 65/06, 10/07), u tekstu koji je važio na dan rešavanja o utvrđivanju obaveze supsidijarnog jemstva podnosiocu ustavne žalbe.

Odredbom člana 158. stav 1. Zakona, koja je prestala da važi stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak graađana ("Službeni glasnik RS", broj 47/13), bilo je propisano da za isplatu poreza na prihode od poljoprivrede i šumarstva i na prihode od samostalne delatnosti jemče supsidijarno svojom imovinom svi punoletni članovi domaćinstva obveznika koji u momentu nastanka obaveze čine domaćinstvo obveznika u smislu člana 10. ovog zakona. Odredbom člana 10. stav 3. navedenog zakona propisano je da se domaćinstvom, u smislu ovog zakona, smatra zajednica života, privređivanja i trošenja ostvarenih prihoda.

Odredbom člana 65. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS", br. 84/2004, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/10, 4/11, 52/11, 101/11, 7/12, 8/13, 47/13, 108/13 i 6/14) propisano je da se u pogledu utvrđivanja, naplate i povraćaja doprinosa, pravnih lekova, kamate, kaznenih odredbi i drugih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, izuzev odredaba koje se odnose na poreska oslobođenja, olakšice i otpis, primenjuju odgovarajuće odredbe zakona koji uređuje porez na dohodak građana, odnosno zakona koji uređuje poreski postupak i poresku administraciju, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drukčije uređena.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u poreskom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer mu je utvrđena obaveza zakonskog supsidijarnog jemstva za poreske obaveze po osnovu prihoda od samostalne delatnosti, a da mu nije bilo omogućeno da dokaže činjenicu da u momentu nastanka poreske obaveze nije bio član domaćinstva poreskog obveznika.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju ''Van de Hurk protiv Holandije'', od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da su odredbom člana 158. stav 1. Zakona o porezu na dohodak građana, koji se primenjivao u vreme utvrđivanja poreske obaveze podnosioca ustavne žalbe, bili propisani uslovi pod kojima su određena lica supsidijarno odgovarala kao zakonski poreski jemci za tuđi poreski dug po osnovu prihoda od samostalne delatnosti, koji je dospeo za naplatu, a poreski obveznik nije imao imovine iz koje bi se taj dug mogao namiriti. Po navedenoj zakonskoj odredbi, punoletna lica su odgovarala kao poreski jemci za isplatu poreza na prihode od samostalne delatnosti pod uslovom da su u momentu nastanka poreske obaveze činila domaćinstvo poreskog obveznika, u smislu člana 10. tog zakona, i da su imala imovinu iz koje bi se dospela, a neizmirena poreska obaveza mogla naplatiti.

Razmatrajući način na koji su poreski organi i sud u upravnom sporu cenili ispunjenost navedenih pretpostavki za uspostavljanje zakonskog poreskog jemstva, Ustavni sud je konstatovao da se iz obrazloženja poreskih rešenja i osporene presude ne može ustanoviti momenat nastanka predmetnih poreskih obaveza za koji zakon vezuje sticanje svojstva supsidijarnog jemca punoletnom članu domaćinstva poreskog obveznika koji ima imovinu. U pomenutim aktima se samo navodi da je poreskom obvezniku utvrđena poreska obaveza po osnovu prihoda ostvarenih od obavljanja samostalne delatnosti koji su dospeli za plaćanje do 20. novembra 2007. godine i koji su utvrđeni pravnosnažnim rešenjima prvostepenog organa. Pri tome se u njima ne spominje kada je obveznik ostvario oporezive prihode i kada su doneta prvostepena rešenja o utvrđivanju obaveza javnih prihoda. Po oceni Ustavnog suda, ne može se smatrati da je pravno utemeljen pristup poreskih organa i Upravnog suda koji se izjašnjavaju o tome da je poreski obveznik član domaćinstva podnosioca ustavne žalbe, a da prethodno nije razjašnjena činjenica kada je nastala poreska obaveza poreskog obveznika.

U pogledu pretpostavke koja se odnosila na svojstvo člana domaćinstva poreskog obveznika u momentu nastanka poreske obaveze, Ustavni sud je smatrao da je potrebno ukazati na stavove koje je zauzeo u Rešenju IU-137/2001 od 27. marta 2003. godine, kojim nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti člana 158. stav 1. Zakona o porezu na dohodak građana. Ustavni sud je u navedenom rešenju ukazao da ustanovljeno supsidijarno jemstvo ima za cilj obezbeđenje naplate dospelih poreskih obaveza i da se primenjuje samo u situacijama kada poreski obveznici ne izvršavaju uredno svoje dospele obaveze po osnovu poreza na prihode od poljoprivrede i šumarstva i samostalnih delatnosti. Sud je ocenio da iz zakonske definicije domaćinstva sadržane u članu 10. Zakona o porezu na dohodak građana proizlazi da ono predstavlja zajednicu u kojoj se objedinjavaju prihodi koje stiču njegovi članovi. Polazeći od toga da između članova domaćinstva postoje specifični odnosi, Ustavni sud je našao da je osporenom zakonskom normom bila utvrđena obaveza supsidijarnog jemstva za tačno određena lica, i to samo za poreske obaveze po osnovu prihoda u čijem sticanju i trošenju učestvuju. Prema tome, iz formulacije osporene zakonske norme proizlazilo je da obaveza supsidijarnog jemstva članova porodičnog domaćinstva njihovom imovinom za plaćanje poreskih obaveza poreskog obveznika postoji samo pod uslovom da, u momentu nastanka poreske obaveze, zajedno žive, privređuju i troše ostvarene prihode u istom domaćinstvu sa poreskim obveznikom. Supsidijarni karakter jemstva ogledao se u tome da se jemac pozivao na plaćanje obaveze po osnovu poreza tek kada se ispunjenje ove obaveze nije moglo izvršiti od poreskog obveznika. Sud je utvrdio da se osporenom zakonskom normom članovima porodičnog domaćinstva nije utvrđivalo svojstvo poreskih obveznika, već su oni imali specifičan status jemaca za plaćanje poreskih obaveza na prihode u čijem stvaranju i trošenju su kao članovi domaćinstva učestvovali.

Vodeći računa o iznetim stavovima i ocenama o spornom pravnom pitanju koje se tiče odgovornosti punoletnog člana domaćinstva kao poreskog jemca, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u toku poreskog postupka isticao da između njega i poreskog obveznika od 1991. godine nije postojala ekonomska zajednica u kojoj se prihodi zajednički stiču i troše, uključujući i prihode od samostalne delatnosti poreskog obveznika iz kojih je nastala poreska obaveza. Podnosilac je, takođe, predlagao izvođenje dokaza saslušanjem određenih lica u svojstvu svedoka u cilju utvrđivanja činjenice da li je sa poreskim obveznikom činio isto domaćinstvo, što su poreski organi odbili, zasnivajući ocenu o pravilno utvrđenom činjeničnom stanju na podacima sadržanim u poreskoj prijavi za utvrđivanje poreza na imovinu za 1992. godinu, u kojoj je sam podnosilac označio poreskog obveznika kao člana domaćinstva, kao i na podacima preuzetim od Ministarstva unutrašnjih poslova.

Kako je određivanje statusa zakonskog poreskog jemca podrazumevalo postojanje posebnih veza jemca sa predmetom oporezivanja i sa poreskim obveznikom, Ustavni sud smatra da je prilikom odlučivanja o uspostavljanju odgovornosti podnosioca ustavne žalbe kao poreskog jemca bilo potrebno ispitati da li su u momentu nastanka poreske obaveze između podnosioca ustavne žalbe i poreskog obveznika postojale imovinske veze, koje su, u smislu odredaba Zakona o porezu na dohodak građana, značile zajednicu života, sticanja i trošenja ostvarenih prihoda, uključujući prihode od samostalne delatnosti, koji su bili predmet oporezivanja.

Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe moralo biti jasno zašto je on u specifičnim okolnostima svog slučaja ispunjavao uslove da po zakonu stupi u konkretni poresko-dužnički odnos u kome svojom imovinom neograničeno odgovara za tuđi poreski dug, što podrazumeva dužnost upravnih organa, a posebno Upravnog suda, da navedu dovoljno određene razloge na kojima zasnivaju ocenu o postojanju pretpostavki za primenu merodavnih propisa.

Imajući u vidu da je Upravni sud u svemu prihvatio ocenu drugostepenog organa o ispunjenosti uslova za utvrđivanje obaveze zakonskog poreskog jemstva podnosiocu ustavne žalbe, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporene presude ne ispunjava standarde pravičnog suđenja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu ostkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 5497/10 (2008) od 19. novembra 2010. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Niš broj 433-362/07 od 4. avgusta 2008. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud dodatno ukazuje da nije nadležan da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe utvrdi zakonska obaveza jemstva za poreske obaveze po osnovu prihoda ostvarenih od samostalne delatnosti, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova oceni i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom.

6. Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava obrazlaže istim navodima kao i povredu prava na pravično suđenje, zbog čega je našao da nisu navedeni konkretni činjenično i pravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na povredu označenog ustavnog prava.

Podnosilac se samo formalno poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

Ustavni sud je takođe konstatovao da se istaknuta povreda prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporene presude Upravnog suda, kojom je pravnosnažno okončan postupak utvrđivanja svojstva supsidijarnog jemstva podnosiocu ustavne žalbe za dospelu, a neizmirenu poresku obavezu.

Zahtev podnosioca kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda tog prava biti ispitivana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovim delovima odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud: ponašanje okrivljenog kao ključni razlog za dužinu trajanja krivičnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti