Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u likvidacionom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu preduzeća u likvidaciji protiv više sudskih rešenja donetih u postupku likvidacije druge banke. Žalba je odbačena jer osporeni akti nisu odlučivali o pravima i obavezama podnosioca, ili je bila neblagovremena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju, unutrašnju i spoljnu trgovinu, turizam i usluge „PRIMEX“ d.o.o. u likvidaciji iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju, unutrašnju i spoljnu trgovinu, turizam i usluge „PRIMEX“ d.o.o. u likvidaciji izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 2. jula 2007. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 19. oktobra 2007. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 27. novembra 2007. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 100/08 od 27. februara 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 106/08 od 14. oktobra 2008. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 23. maja 2008. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 11. juna 2008. godine, rešenja Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 77/09 od 2. marta 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Pzz1. 48/10 od 21. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

    

       

1. Preduzeće za proizvodnju, unutrašnju i spoljnu trgovinu, turizam i usluge „PRIMEX“d.o.o. u likvidaciji iz Beograda, čiji je likvidacioni upravnik Ratko Pavlović iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 9. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
       
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
       
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
       
Odredbom člana 84. stav 1. istog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
   
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Trgovinski sud u Beogradu osporenim rešenjem L. 83/01 od 2. jula 2007. godine, u stavu prvom izreke, odborio nacrt za naknadnu deobu likvidacione mase dužnika „MB Union Banke“ a.d. u likvidaciji iz Beograda, na osnovu obrazloženog predloga zamenika likvidacionog upravnika. U stavu drugom izreke navedenog rešenja odobreno je likvidacionom dužniku „MB Union banci“ a.d. u likvidaciji iz Beograda, da izvrši namirenje potraživanja poverilaca iz raspoloživih novčanih sredstava likvidacionog dužnika, prema Nacrtu za naknadnu deobu likvidacione mase dužnika „MB Union banke“ a.d. u likvidaciji iz Beograda. U stavu trećem izreke navedenog rešenja naloženo je zameniku likvidacionom upravniku da sprovede postupak namirenja potraživanja poverilaca iz stava dva ovog rešenja.
   
Trgovinski sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje L. 83/01 od 19. oktobra 2007. godine, koje je sadržinski identično sa navedenim rešenjem tog suda L. 83/01 od 2. jula 2007. godine.
   
Trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem L. 83/01 od 27. novembra 2007. godine odbio kao neosnovan zahtev likvidacionog poverioca Preduzeća „Primex“ do.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud stavi van snage rešenje tog suda L. 83/01 od 19. oktobra 2007. godine.
   
Viši trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem Pvž. 100/08 od 27. februara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu likvidacionog poverioca Preduzeća „Primex“ d.o.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 27. novembra 2007. godine.
   
Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Spzz. 106/08 od 14. oktobra 2008. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti likvidacionog poverioca Preduzeća „Primex“ d.o.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 100/08 od 27. februara 2008. godine i rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 27. novembra 2007. godine.
   
Trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem L. 83/01 od 23. maja 2008. godine odbacio zahtev za određivanje privremene mere podnosioca ustavne žalbe, kojom bi Trgovinski sud u Beogradu zabranio isplatu poveriocima po rešenju likvadacionog veća broj L. 83/01 od 2. jula 2007. godine i rešenju L. 83/01 od 19. oktobra 2007. godine.
   
Trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem L. 83/01 od 11. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke, odobrio nacrt za naknadnu deobu likvidacione mase dužnika „MB Union banke“ a.d. u likvidaciji iz Beograda, na osnovu obrazloženog predloga likvidacionog upravnika. U stavu drugom izreke navedenog rešenja odobreno je likvidacionom dužniku „MB Union banci“ a.d. u likvidaciji iz Beograda, da izvrši namirenje potraživanja poverilaca iz raspoloživih novčanih sredstava likvidacionog dužnika, prema Nacrtu za naknadnu deobu likvidacione mase dužnika „MB Union banke“ a.d. u likvidaciji iz Beograda. U stavu trećem izreke navedenog rešenja naleženo je likvidacionom upravniku da sprovede postupak namirenja potraživanja poverilaca iz stava dva izreke ovog rešenja.
   
Viši Trgovinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem Pvž. 77/09 od 2. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu likvidacionog upravnika i potvrdio rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 23. maja 2008. godine i
od 11. juna 2008. godine.
   
Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Pzz1. 48/10 od 21. oktobra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti likvidacionog poverioca Preduzeća „PRIMEX“ d.o.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 77/09 od 2. marta 2009. godine i rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 11. juna 2008. godine, sa nacrtom za naknadnu deobu od 9. juna 2008. godine, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan zahtev likvidacionog dužnika za naknadu troškova odgovora na zahtev zaštitu zakonitosti.
       
4. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno rešenje Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 2. jula 2007. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 19. oktobra 2007. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 27. novembra 2007. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 100/08 od 27. februara 2007. godine, rešenje Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 11. juna 2008. godine i rešenje Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 77/09 od 2. marta 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim rešenjima odlučivano o nacrtu o naknadnoj deobi likvidacioni mase likvidacionog dužnika i namirenju potraživanja poverilaca iz raspoloživih novčanih sredstava likvidacionog dužnika, prema navedenom nacrtu.
       
Ustavni sud ukazuje da je jedna od pretpostavki za podnošenje ustavne žalbe da se njome osporava pojedinačni akt državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim se odlučuje o nekom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca ustavne žalbe, jer se samo takvim pojedinačnim aktom podnosiocu mogu povrediti ili uskratiti Ustavom zajemčena prava i slobode. Polazeći od sadržine osporenih akata, Ustavni sud je ocenio da navedenim aktima nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već se radi o aktima kojim se vrši sprovođenje pojedinih faza likvidacionog postupka, koji u vreme donošenja navedenih akata nije bio okončan. Ustavni sud je stoga odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
   
5. U delu ustavne žalbe u kome se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 106/08 od 14. oktobra 2008. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u predmetnom likvidacionom postupku osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije primio pre 21. oktobra 2010. godine, kada je doneto drugo po redu rešenje Vrhovnog kasacionog suda po zahtevu zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe, a da je ustavna žalbe izjavljena 9. februara 2011. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Takođe, kako podnosilac ustavne žalbe nije izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 77/09 od 2. marta 2009. godine u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv oporenog rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 23. maja 2008. godine, kojim je odbačen zahtev podnosioca ustavne žalbe za određivanje privremene mere, to se blagovremenost ustavne žalbe u tom delu računa od dana prijema osporenog drugostepenog rešenja. Iz priložene dokumentacije proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe primio osporeno drugostepeno rešenje 2. oktobra 2009. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 9. februara 2011. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. navedenog Zakona.
   
Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 106/08 od 14. oktobra 2008. godine i rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 83/01 od 23. maja 2008. godine odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.
   
6. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36).
   
7. Podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Pzz1. 48/10 od 21. oktobra 2010. godine zasniva na tvrdnju da je neizdvajanje novčanih sredstava iz deobne mase za obezbeđenje osporenih potraživanja u suprotnosti sa prinudnim propisima iz člana 139. Zakona o prinudnom poravnjanju, stečaju i likvidaciji.
   
Jedini zakonom propisani osnov zbog koga se može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti to bez obzira da li ga izjavljuje javni tužilac ili stranka lično, je postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu ZPP). Navedenim članom je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.) Imajući u vidu navedeno, za ocenu ispunjenosti zakonom propisanog osnova za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti od značaja su odredbe člana 3. ZPP. U stavu drugom navedenog člana propisano je da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, uz preciziranje da se stranke mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se. U cilju zaštite opšteg interesa, u najširem smislu te reči, zakonodavac je odredbom člana 3. stav 3. ZPP propisao da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javni poretkom i pravilima morala. Prema tome, pod nedozvoljenim raspolaganjem stranaka podrazumevaju se radnje vezane za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnjanja. Druge radnje kojim stranke disponiraju ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja, niti se mogu podvesti pod procesnu normu iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, kao jedini osnov za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva.
       
Razlozi zbog kojih je podnosilac ustavne žalbe izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti ne mogu se dovesti u vezu sa odricanjem od zahteva, sa priznanjem zahteva, niti sa zaključenjem poravnjanja, pa samim tim ni u vezu sa nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Stoga Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi podnosiočevog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Pzz1. 48/10 od 21. oktobra 2010. godine, a kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih članom 36. Ustava zasniva na povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
       
8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević