Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava zaposlenog u MUP-u. Apelacioni sud je odbio zahtev za naknadu troškova prevoza, odstupajući od sopstvene i prakse drugih sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. R. iz Glibovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V . R. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1888/13 od 9. aprila 2014. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. R. iz Glibovca je, 8. jula 201 4. godine, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P1. 402/10(2007) od 19. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1888/13 od 9. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1888/13 od 9. aprila 2014. godine potvrđena prvostepena presuda i pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da m u tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova isplati naknadu troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta rada; da je osporena presuda nezakonita, jer je doneta kršenjem odredbi člana 51. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 14. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica koji su važili u spornom periodu, kao i Zakona o radu na štetu podnosi oca ustavne žalbe; da je parnični postupak u ovom radnom sporu trajao više od sedam godina što je neprihvatljivo dugo za radni spor, te da je do donošenja prvostepene presude proteklo skoro šest godina od podnošenja tužbe , pa je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravičnu naknadu za rad, jer mu je uskraćeno pravo na isplatu putnih troškova za dolazak na rad i povratak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte za svaki mesec u kome je radi o, koje im odredbama navedenih propisa pripada; da je povređeno pravo podnosioca na jednaku pravnu zaštitu, jer su nadležni sudovi u istim situacijama usvajali tužbene zahtev e tužilaca, kao u sporovima koji su pravnosnažno okončani presudama Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 174/09 od 23. septembra 2009. godine , Okružnog suda u Jagodini Gž1. 488/07 od 16. januara 2008. godine , Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1226/13 od 13. maja 2013. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 912/12 od 23. aprila 2012. godine i Gž1. 479/11 od 6. aprila 2011. godine. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presud e, utvrdi kršenje osnovnih ljudskih prava podnosioca i dosudi naknadu štete, materijalne u iznosu od 5.000 evra i nematerijalne u iznosu od 10.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškove za sastav ustavne žalbe prema priloženom troškovniku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P1. 402/10(2007) Osnovnog suda u Požarevcu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. marta 200 7. godine podneo Opštinskom sudu u Žabarima (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, SUP Požarevac, Policijska stanica Žabari, radi isplate manje isplaćenih ili neisplaćenih troškova prevoza na posao i sa posla, uvećane zarade na ime prekovremenog rada, rada noću i rada državnim praznikom, troškova ishrane i regresa, za periode bliže označene u tužbi. Pred Opštinskim sudom je formiran predmet P. 30/07, ali je postupak vođen i pred Osnovnim sud om u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima , nakon izvršene reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, i to pod brojem P1. 402/10(2007).

Postupak pred nadležnim prvostepenim sudom je trajao pet godina i skoro osam meseci, a za to vreme je zakazano 27 ročišta , od kojih je sedam održano. Na održanim ročištima saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke (dva puta jer se menjalo veće) i svedok, te sprovedeno finansijsko veštačenje (sa osnovnim nalazom od 13. jula 2009. godine i dopunskim nalazom sudskog veštaka od 8. juna 2010. godine), kao i pročitani brojni pismeni dokazi. U ovom delu postupka je punomoćnik tužioca 1. februara 2008. godine povukao tužbu za sva novčana potraživanja osim za potraživanje po osnovu troškova dolaska i povratka sa rada, a nakon čega je veštačenje određeno 9. maja 2008. godine. Preostalih 20 ročišta za glavnu raspravu nije održano jer je punomoćnik tužioca deset puta tražio odlaganje zakazanog ročišta tražeći da mu se ostavi dodatni rok za izjašnjenje na nalaz veštaka i da li ostaje pri tužbenom zahtevu (ali je ostavljeni rok od 30 dana prekoračio za mesec i po dana) ili dogovora sa tužiocem u vezi daljeg toka spora, odnosno saglašavajući se šest puta sa predlogom suprotne strane za odlaganje zakazanog ročišta iz razloga sprečenosti da prisustvuje, a jednom predlažući saglasno sa zastupnikom tužene da se ročište odloži. Takođe, u dva navrata je punomoćnik tužioca tražio da se ostavi veći razmak između ročišta kod zakazivanja, jednom od pet meseci a drugi put dva meseca, navodeći kao razlog "čekanje" eventualnog usaglašavanja stavova Okružnog suda i Vrhovnog suda o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno zauzetost drugim suđenjem. Ostalih deset ročišta nije održano uglavnom zbog nedostavljanja nalaza veštaka, kako osnovnog, tako i dopunskog (sud je četiri puta urgirao), odnosno zbog nepotpunog sastava veća jer sudije porotnici nisu bili izabrani, izostanka dokaza o urednom pozivanju tuženog, te zbog toga što je sud dopunski nalaz veštaka uručio strankama neposredno na ročištu iako je on blagovremeno dostavljen pre ročišta.

Osporenom presudom Osnovnog sud a u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima je P1. 402/10(2007) od 19. novembra 2012. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuži oca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati opredeljene novčane iznose na ime neisplaćenih i manje isplaćenih troškova prevoza za period od 15. marta 2004. do 1. decembra 2005. godine na relaciji Lapovo - Požarevac i natrag i za period od 1. decembra 2005. do 14. marta 2007. godine na relaciji Lapovo - Žabari, a u drugom stavu je o dlučeno da svaka stranka snovi svoje troškove parničnog postupka.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude 5 . februara 201 3. godine, čiji navodi su ponovljeni i u ustavnoj žalbi. Naredba postupajućeg sudije za dostavljanje spisa drugostepenom sudu je data 1. marta 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 1888/13 od 9. aprila 2014. godine, u prvom stavu izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P1. 402/10(2007) od 19. novembra 2012. godine u prvom stavu njene izreke i delu drugog stava u odnosu na tužioca, a u drugom stavu izreke je odbio zahtev tužioca kao neosnovan da se obaveže tužena da mu nadoknadi troškove postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao razloge koje prihvata i taj sud. Naime, pravo na naknadu troškova prevoza spada u druga primanja, a za ostvarivanje tog prava potrebno je primeniti postupak iz čl. 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno člana 140. Zakona o državnim službenicima; da o pravu zaposlenog na isplatu naknade za dolazak i odlazak sa rada u javnom prevozu odlučuje nadležni starešina u organu tužene, dok je sud nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima ili o zahtevu za isplatu te naknade utvrđene pojedinačnim, konačnim i pravnosnažnim aktom tužene, u slučaju da ga je tužena neosnovano obustavila ili neredovno vršila isplate po tom aktu; da se u konkretnom slučaju tužilac nije tuženoj pismeno obratio sa zahtevom za priznanje prava na naknadu troškova prevoza u utuženim periodima, te kako mu to pravo nije priznato, njegov tužbeni zahtev je pravilno odbijen kao neosnovan. Ova presuda je uručena tužiocu 9. juna 2014. godine.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u pogledu povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 25. aprila 2013. godine doneo odluku Už-3280/2011, kojom je usvojio ustavnu žalbu R. D . i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3937/10 od 21. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje odbio kao neosnovanu, nalazeći da odredbe materijalnog prava nisu primenjene na štetu podnosioca.

Ustavni sud je iz sadržine te ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je V. R. u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i drugi tužioci – njegove kolege sa posla, između ostalih i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-3280/2011.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1888/13 od 9. aprila 2014. godine podnosiocu povređen o prav o na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Što se tiče navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojima se osporava primena merodavnog materijalnog prava na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da su takvi navodi neosnovani. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už- 3280/2011 od 25. aprila 201 3. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

U ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi zbog kojih podnosilac smatra da m u je osporen im presudama povređeno pravo na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, ali Ustavni sud konstatuje da se navedenom odredbom Ustava zaposlenom ne garantuje pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 14. marta 2007. godine, a da je okončan 9. juna 2014. godine, uručenjem podnosiocu osporene presude Apelacionog suda u Beogradu.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao sedam godina i skoro tri meseca, što ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu u kome je tužilac istak ao tužbeni zahtev sa više različitih potraživanja iz radnog odnosa, za koje je kasnije povukao tužbu, te u kome je sprovedeno osnovno i dopunsko finansijsko veštačenje, ali da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je zatim našao da je podnosi lac ustavne žalbe ima o opravdani interes za rešavanje spora u razumnom roku, imajući u vidu da se radilo o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa.

Iako je podnosiocu ustavne žalbe po samoj procesnoj ulozi pripadalo aktivno ponašanje u postupku, te pokazivanje interesa za okončanje postupka, njegovo suprotno ponašanje, koje je doprinelo da postupak traje van okvira standarda za suđenje u razumnom roku, ispoljio se na više načina. Punomoćnik podnosioca je tri puta tražio da se ročišta ne drže, a čak šest puta se saglasio sa predlogom suprotne strane da se ročište ne održi, a jednom saglasno sa suprotnom stranom tražio odlaganje ročišta. Pritom, po predlogu punomoćnika tužioca sud je u dva navrata ostavio duži razmak između ročišta od planiranog, a punomoćnik tužioca čak i kada je tražio da mu se ostavi dodatni rok za izjašnjenje na nalaz veštaka, ni taj rok nije poštovao već je kasnio mesec i po dana. Upravo ovim ponašanjem podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika, postupak je produžen za više od dve godine.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred nadležnim prvostepenim sudom trajao pet godina i skoro osam meseci, a da je postupak pred drugostepenim sudom trajao nešto duže od godinu i mesec dana . Ustavni sud je takođe utvrdio da je nadležni prvostepeni sud zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, ali je propust prvostepenog suda bio u tome što nije preduzeo sve raspoložive mere kako bi obezbedio odvijanje veštačenja u prihvatljivim rokovima, jer čak sedam ročišta nije održano zbog nedostavljanja osnovnog i dopunskog nalaza veštaka. Za neodržavanje dva ročišta odgovornost je bila na strani suda ( jer nisu bili izabrani sudije porotnici i dopunski nalaz veštaka je uručen neposredno na ročištu i pored toga što je dostavljen sudu mesec dana ranije), ali imajući u vidu nedostatak doprinosa dužem trajanju postupka na strani drugostepenog suda, te značajan doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da navedeni propusti ne mogu dovesti do utvrđivanja povrede prava podnosi oca na suđenje u razumnom roku .

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, dok je u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog "kršenja osnovnih ljudskih prava", Ustavni sud ističe da usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava iz član 36. stav 1. Ustava predstavlja dovoljnu satisfakciju podnosiocu, a kako je Ustavni sud odbio ustavnu žalbu podnosioca, nalazeći da mu nije povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, naknada štete po tom osnovu mu u bilo kom vidu ne bi ni pripadala.

7. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti