Neosnovanost ustavne žalbe povodom odbijanja zahteva za produženje dozvole za nošenje oružja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja MUP-a. Sud je utvrdio da pravo na nošenje oružja nije Ustavom zajemčeno pravo, te da odbijanje produženja dozvole zbog nepostojanja izuzetno opravdanih razloga ne povređuje ustavna prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5801/2017
14.11.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. AD Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. AD Beograd i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž1. 20/17 od 24. maja 201 7. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Smederevu Gž1. 20/17 od 24. maja 2017. godine i određuje da taj sud donese novo rešenje o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P 1. 302/16 od 14. februara 20 17. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pravno lice G. A D Beograd, preko punomoćnika I. V, advokata iz Beograda, izjavilo je Ustavnom sudu, 5. jula 2017. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Gž1. 20/17 od 24. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, osporava rešenje kojim je odbačena kao neblagovremena njegova žalba izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 302/16 od 14. februara 2017. godine. Podnosilac smatra da je prvostepeni sud pogrešio kada je u pravnoj pouci rešenja o troškovima „skratio“ rok za žalbu , i to na štetu podnosioca, ostavivši mu rok za žalbu od osam dana , umesto 15 dana. Iako je u ovom radnom sporu, u kome je podnosilac imao svojstvo tuženog, u ovom delu postupka, bilo mesta primeni isključivo važećeg Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7388/13 od 2. aprila 2014. godine ukinuta ranija prvostepena presuda, u obrazloženju osporenog rešenja drugostepeni sud, ipak, zaključuje da ima mesta primeni člana 438. ranijeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 125/04 i 111/09) , koji je u parnicama iz radnih odnosa propisivao rok za izjavljivanje žalbe od osam dana, te žalbu tuženog, koja je izjavljena po isteku poslednjeg dana roka za žalbu , smatra neblagovremenom. Odbacivanjem žalbe od strane drugostepenog suda, podnosilac ističe da trpi štetu u imovini, kao i da su sudovi poslednje instance , u istim slučajevima, donosili različite odluke. Podnosilac zahteva od Ustavnog sud a da poništi osporeno drugostepeno rešenje i naloži da se ponovo odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, odnosno da se ponište rešenja obe sudske instance i naloži prvostepenom sudu ponovno odlučivanje o troškovima postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, radi duga po osnovu neisplaćenog terenskog dodatka, četiri tužioca započela su parnicu pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani.

Presudom Osnovnog sud a u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 174/10 od 17. marta 2011. godine je tuženi bio obavezan da isplati tužiocima naknadu na ime terenskog dodatka. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 7388/13 od 2. aprila 2014. godine ukinuo navedenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva za period nakon juna 2014. godine.

U ponovnom postupku je presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 221/14 od 17. juna 2015. godine odbijen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocima isplati iznos od po 92.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na navedene iznose počev od dana presuđenja pa do isplate. U pravnoj pouci je bilo navedeno da je rok za žalbu 15 dana od dana prijema presude, Apelacionom sudu u Beogradu, a preko toga suda.

Protiv rešenja o troškovima postupka tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, je izjavio žalbu, te je rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž1. 6/16 od 10. februara 2016. godine ukinuto rešenje o troškovima sadržano u stavu tri izreke presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 221/14 od 17. juna 2015. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku rešavanja o troškovima ovog parničnog postupka postupka, rešenjem Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 44/16 od 8. jula 2016. godine obavezan je tuženi da na ime nužnih parničnih troškova tužiocima R.T. iz Kragujevca i M.S. iz Velike Plane isplati iznos od po 84.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je rešavajući u ovoj pravnoj stvari sud primenio odredbe važećeg Zakona o parničnom postupku objavljenog u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 72/11, a na osnovu člana 506. stav 2. ZPP. U pravnoj pouci je navedeno da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba Višem sudu Smederevu u roku od osam dana od dana prijema rešenja, a preko prvostepenog suda. I ovo rešenje je ukinuto rešenjem Višem sudu Smederevu Gž1. 83/16 od 23. novembra 2016. godine. Ponovo rešavajući o troškovima postupka, Osnovni sud u Velikoj Plani je rešenjem P1. 302/16 od 14. februara 201 7. godine obaveza o tužen og da na ime nužnih parničnih troškova tužioc u R.T. iz Kragujevca isplati iznos od 78.500,00 dinara i tužiocu M.S. iz Velike Plane isplati iznos od 97.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude , pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju rešenja se, rešavajući u ovoj pravnoj stvari, drugostepeni sud pozvao na primenu odred aba važećeg Zakona o parničnom postupku objavljenog u „S lužbenom glasniku Republike Srbije“, broj 72/11, na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, a u pravnoj pouci je navedeno da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba Višem sudu Smederevu u roku od saom dana od dana prijema rešenja, a preko toga suda .

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, je nezadovoljan navedenim rešenjem ponovo izjavio žalbu.

Viši s ud u Smederevu je doneo ustavnom žalbom osporeno rešenje Gž1. 20/17 od 24. maja 2017. godine kojim se , kao neblagovremena, odbacuje žalba tuženog izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 302/16 od 14. februara 2017. godine. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, drugostepeni sud naveo da je, prema članu 438. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji se u konkretnom slučaju primenjuje saglasno članu 506. ZPP („Službenom glasniku RS“ br. 72/11 i 55/14), rok za izjavljivanje žalbe u parnicama iz radnih odnosa osam dana . Dalje je navedeno da je tuženi prvostepeno rešenje primio 21. februara 2017. godine, a da je žalba, kao obična pošiljka, primljena u sud u 6. marta 2017. godine, te da je poslednji dan roka za izjavljivanje žalbe bio 1. mart 2017. godine (sreda). S obzirom na navedeno, drugost epeni sud zaključuje da je tuženi žalbu izjavio nakon isteka zakonskog roka za izjavljivanje žalbe iz člana 438. ZPP, pa je, primenom člana 374. u vezi sa članom 365. stav 2. ZPP, žalbu odbacio kao neblagovremenu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11-dr.zakon ) (u daljem tekstu: raniji ZPP) bilo je propisano: da se odluka o troškovima sadržana u presudi može napadati samo žalbom na rešenje ako se istovremeno ne napada i odluka o glavnoj stvari (član 162. stav 1.); da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije određen drugi rok i da u meničnim i čekovnim sporovima ovaj rok iznosi osam dana (član 355. stav 1.); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako u ovom zakonu nije određeno da žalba nije dozvoljena (član 385. stav 1.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu odbaciti drugostepeni sud rešenjem, ako to nije učinio prvostepeni sud (član 365.); da će se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjivati odredbe koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o odgovoru na žalbu i o održavanju rasprave pred drugostepenim sudom (član 388.); dok je u glavi dvadeset devetoj zakona , povodom postupka u parnicama iz radnih odnosa, bilo propisano da rok za izjavljivanje žalbe iznosi osam dana (član 438).

Stupanjem na snagu 1. februara 2012. godine Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ), u prelaznim i završnim odredbama, shodno članu 507. stav 1 . Zakona, prestao je da važi Zakon o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS “, br. 125/04 i 111/09). Međutim, od redbom člana 506. stav 1. je propisano: da će se, postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS “, br. 125/04 i 111/09), dok je u članu 506. stav 2. propisano da, ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana , posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odn osno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak će se sprovesti po odredbama ovog zakona.

S obzirom na to da je parnica vođena protiv podnosioca ustavne žalbe započeta pre stupanja na snagu važećeg ZPP, a da je Apelacioni sud u Beogradu, nakon stupanja na snagu važećeg ZPP, presudom Gž1. 7388/13 od 2. aprila 2014. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 174/10 od 17. marta 2011. godine i predmet vratio na ponovno suđenje, od uticaja na odlučivanje o spornim troškovima parničnog postupka, kao i u ovoj ustavnosudskoj stvari su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) (u daljem tekstu: važeći ZPP).

Odredbama važećeg ZPP je propisano: da odluka o troškovima sadržana u presudi može da se pobija samo žalbom na rešenje ako se istovremeno ne pobija i odluka o glavnoj stvari (član 166. stav1.); da stranka može da izjavi žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije drugačije propisano i da je u meničnim i čekovnim sporovima rok za žalbu osam dana od dana dostavljanja prepisa presude ( član 367. stav 1); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano (član 399. stav1. ); da se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na žalbu protiv presude, osim odredbe člana 383. stav 4. ovog zakona, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano (č lan 402. stav 2.). U Glavi XXIX važećeg ZPP, povodom postupka u parnicama iz radnih odnosa, propisano je da se, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u parnicama iz radnih odnosa shodno primenjuju ostale odredbe ovog zakona (član 436.). Z a razliku od ranije važećeg ZPP, u parnicama iz radnih odnosa važeći ZPP ne propisuje poseban rok za žalbu, kao što je to bilo propisano u članu 438. tog zakona.

5. Analizirajući osporeno rešenje sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud, podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava , prema kojem g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je temeljni zahtev svakog pravnog poretka zasnovanog na načelu vladavine prava da sudovi poznaju propise koje primenjuju u konkretnim slučajevima i da daju zakonitu i pravilnu pouku o pravnom sredstvu.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe se prevashodno ne slaže sa zaključkom Višeg suda u Smederevu u osporenom rešenju da je njegova žalb a izjavljena protiv rešenja o troškovima Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 302/16 od 14. februara 2017. godine bila predata po proteku zakonskog roka za žalbu, niti sa zaključkom toga suda da je relevantan procesni zakon raniji ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11-dr.zakon), koji je u parnicama iz radnih odnosa propisivao rok za izjavljivanje žalbe od osam dana . Takođe, podnosilac ukazuje i na pogrešnu pravnu pouku o roku za žalbu iz prvostepenog rešenja o troškovima postupka, protiv kojeg je i podneo žalbu, ali u roku od 15 dana u skladu sa važećim ZPP, a koja je, i pored poštovanja imperativnog karaktera važeće zakonske norme od strane podnosioca, osporenim rešenjem odbačena kao neblagovremena .

Po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada je odredbama člana 506. stav 2. važećeg Zakona o parničnom postupku detaljno propisano koji će se procesni zakon primenjivati u postupcima koji su započeli pre stupanja na snagu važećeg ZPP, a u kojima je posle stupanja na snagu važećeg ZPP presuda kojim se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, kao što je konkretni slučaj, te kada je shodno važećem ZPP rok za izjavljivanje žalbe protiv rešenja i u radnim sporovima 15 dana, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje Višeg suda zasnovano na ustavnopravno neprihvatljivoj primeni procesnog prava, odredaba ranije važećeg ZPP, a na koje se taj sud pozvao u svojoj odluci. Ovo nerazmatranje pitanja koja su od ključnog značaja za primenu merodavnog procesnog prava dovelo je do proizvoljnog pravnog zaključka drugostepenog suda o tome da je žalba predata 6. marta 2017. godine neblagovremena, te da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, iako je bio pogrešno poučen o dužini roka za žalbu u prvostepenom rešenju, a koji je preda o žalbu u zakonom propisanom roku, izgubi pravo da se prvostepeno rešenje ispita povodom njegovih navoda žalbe .

Ustavni sud ukazuje i na svoje stavove iznete u Odluci Už-8709/14 od 9. juna 2016. godine, da su sudovi dužni da o pravu stranaka na podnošenje žalbe da ju zakonitu, pravilnu i potpunu pouku koja neće ostavljati bilo kakve dileme o tome da li postoji pravo na žalbu i ko ji su rokovi za podnošenje žalbe, te da u slučaju kada sud stranci da pogrešnu pouku o dužini žalbenog roka, bez obzira na to da li se radi o stranci koja je vična pravu ili ne, stranka ne bi smela da trpi štetne posledice zbog grešaka suda . 6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke poništio rešenje Višeg suda u Smederevu Gž1. 20/17 od 24. maja 2017. godine i odredio da taj sud donese novo rešenje o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 302/16 od 14. februara 2017 . godine.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje podnosiocu ustavne žalbe , Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao ni navode o povredi prava na imovinu, jer podnosilac povredu prava iz člana 58. Ustava obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Neosnovanost ustavne žalbe povodom odbijanja zahteva za produženje dozvole za nošenje oružja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti