Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog nedoslednog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje jer je Vrhovni kasacioni sud nedosledno postupio. Sud je odbacio reviziju podnosioca kao nedozvoljenu, iako je u istom predmetu ranije odlučivao o reviziji suprotne strane, stvarajući pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5802/2017
16.07.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2175/2016 od 22. decembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2175/2016 od 22. decembra 2016. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2361/16 od 10. maja 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 5. jula 2017. godine, preko punomoćnika M. M, N . Z . i N . Z, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2175/2016 od 22. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu , iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena njegova revizija izjavljena protiv drugostepene presude i da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno našao da vrednost predmeta spora ne prelazi revizijski cenzus. Podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je sud najviše instance prevideo da je u istoj parnici ranije doneo rešenje Rev. 11/11 od 5. aprila 2012. godine, kojim je odlučio u meritumu o reviziji suprotne strane tako što je ukinuo nižestepene presude, ocenjujući da vrednost predmeta spora u iznosu od 1.500.000,00 dinara na dan podnošenja tužbe iznosi 127.823,00 evra po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije, a što je bio i razlog da se u ponovnom postupku predmet dodeli Višem sudu u Beogradu, koji ima prvostepenu stvarnu nadležnost za postupanje u parnicama u kojima vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog leka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilje Lj. G . i mal. S . G, podnele su 10. avgusta 2000. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D . R, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti – porodične stambene zgrade u Ulici V . br. 51 u Beogradu, koja se nalazi na k.p. br. …, KO V, a koji je zaključen između sada pok. S. G, pravnog prethodnika tužilja, kao prodavca, i tuženog, kao kupca, i koji je overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 8025/2000 od 28. juna 2000. godine. Tužilje su postavile i eventualni tužbeni zahtev kojim su tražile od suda da se raskine navedeni ugovor.

Peti opštinski sud u Beogradu je 11. aprila 2007. godine doneo presudu P. 1338/05, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja.

Odlučujući o žalbi tužilja, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1566/10 od 26. maja 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužilja, Vrhovni kasacioni sud je 5. aprila 2012. godine doneo rešenje Rev. 11/11, kojim je ukinuo nižestepene presude i ustupio predmet Višem sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju pomenutog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, a što je uslovilo i protivrečnost u razlozima pobijanih presuda koja predstavlja bitnu povredu pravila postupka; da je revizijski sud iz tih razloga ukinuo nižestepene presude i predmet dodelio Višem sudu u Beogradu kao nadležnom sudu u ponovnom postupku; da je nadležnost navedenog suda zasnovana na odredbi člana 23. stav 1. tačka 7) Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, jer označena vrednost spora omogućava izjavljivanje revizije; da je u konkretnom slučaju označena vrednost predmeta spora na iznos od 1.500.000,00 dinara , što preračunato po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije, preko kursa nemačke marke, na dan podnošenja tužbe iznosi 127.823,00 evra.

U ponovnom postupku, Viši sud u Beogradu je 22. maja 2015. godine doneo presudu P. 379/12, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilja i utvrdio da je ništav navedeni ugovor o kupoprodaji.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 2361/16 od 10. maja 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv navedenih nižestepenih presuda, Vrhovni kasacioni sud je 22. decembra 2016. godine doneo osporeno rešenje Rev. 2175/2016, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužba u ovoj parnici podneta 10. avgusta 2000. godine, te da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora; da su tužilje na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. maja 2002. godine označile vrednost predmeta spora na 1.500.000,00 dinara, što je na taj dan prema srednjem kursu Narodne banke Srbije iznosilo 24.757,09 evra; da je prvostepeni sud taksu za tužbu odredio 4. oktobra 2000. godine u iznosu od 4.800,00 dinara na osnovicu koja je iznosila 380.000,00 dinara, pa da je taj iznos u oktobru 2000. godine po srednjem kursu Narodne banke Srbije iznosio 63.333,00 nemačkih maraka, odnosno 32.381,82 evra; da je prvostepeni sud taksu za presudu i žalbu odredio 17. marta 2003. godine u iznosima od po 7.200,00 dinara na osnovicu koja je iznosila 110.000,00 dinara, što je po srednjem kursu Narodne banke Srbije na taj dan iznosilo 1.746,00 evra; da je imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, ni prema vrednosti označenoj u toku postupka od strane tužilja, niti prema utvrđenju suda radi naplate sudskih taksi, revizijski sud ocenio da je nedozvoljena revizija tuženog.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 11/11 od 5. aprila 2012. godine, bilo je propisano da r evizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100 000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 23. stav 1. tačka 7) Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 i 106/15), koja je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano da Viši sud u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud prilikom ispitivanja procesnih pretpostavki za odlučivanje o njegovoj reviziji propustio da uzme u obzir da se u istom predmetu po reviziji druge strane prethodno izjasnio da vrednost predmeta spora prelazi cenzus koji je potreban za rešavanje o tom vanrednom pravnom leku u meritumu.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporeno rešenje Rev. 2175/2016 od 22. decembra 2016. godine, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, a što predstavlja imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Sud najviše instance je ocenu o nedozvoljenosti vanrednog pravnog leka zasnovao na osnovu vrednosti predmeta spora koju je izračunao na dan kada je ta vrednost po prvi put u parnici označena, kao i iznosa naplaćenih sudskih taksi u toj parnici, a koje se obračunavaju na osnovu vrednosti predmeta spora prema odredbama Zakona o sudskim taksama iz 1994. godine. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud utvrdio vrednost predmeta spora prema iznosu naplaćenih sudskih taksi vezujući je za različite procesne momente, ali ne i za 10. avgust 2000. godine kao dan podnošenja tužbe.

Ne ulazeći u pitanje da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe prilikom utvrđivanja vrednosti predmeta spora, Ustavni sud je utvrdio da je sud najviše instance prilikom odlučivanja o reviziji podnosioca očigledno izgubio iz vida činjenicu da je u predmetnom parničnom postupku ranije doneo rešenje Rev. 11/11 od 5. aprila 2012. godine, kojim je prihvatio da odlučuje o osnovanosti revizije tužilja, kada je ukinuo nižestepene presude usled ocene o tome da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno u ovoj pravnoj stvari. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju pomenutog rešenja konstatovao da vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 127.823,00 evra. Iz navedenog proizlazi da se izneto pravno stanovište temeljilo ne samo na stavu da je vrednost predmeta spora na dan podnošenja tužbe prelazila revizijski cenzus od 100.000 evra koji je bio propisan odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, već i na oceni da je ta vrednost znatno premašivala novčani iznos od 40.000 evra, a koji će kasnije biti merodavan za ocenu dozvoljenosti revizije podnosioca ustavne žalbe prema odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine koji je počeo da se primenjuje u ponovnom postupku. Ustavni sud posebno napominje da je pravna ocena da vrednost predmeta spora omogućava izjavljivanje revizije u konkretnom slučaju predstavljala ključni razlog zbog koga je Vrhovni kasacioni sud odlučio da se predmet nakon ukidanja nižestepenih presuda dodeli Višem sudu u Beogradu kao prvostepenom nadležnom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje, u smislu člana 23. stav 1. tačka 7) Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine. Pri tome, Viši sud u Beogradu nije doveo u pitanje svoju stvarnu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari, eventualno izazivajući sukob nadležnosti.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava da bi vlasti trebalo da poštuju i primenjuju domaće zakone na predvidiv i dosledan način, a da bi propisani elementi trebalo da budu dovoljno razrađeni i transparentni u praksi da bi se obezbedila pravna i proceduralna sigurnost (videti, mutatis mutandis, Nejdet Sahin i Perihan Sahin protiv Turske, predstavka broj 13279/05, st. 56-57.). U tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da je za podnosioca ustavne žalbe kao parničnu stranku zbog odbacivanja revizije od strane Vrhovnog kasacionog suda nastao gubitak prava da usled nepredvidivog načina odlučivanja revizijskog suda upotrebi pravni lek za koji je imao legitimno očekivanje da mu je dostupan usled same činjenice da se taj sud prethodno u istoj parnici u rešenju Rev. 11/11 od 5. aprila 2012. godine izričito izjasnio da vrednost predmeta spora omogućava izjavljivanje tog vanrednog pravnog leka (a što je imalo za pravnu posledicu zasnivanje nadležnosti Višeg suda u Beogradu kao prvostepenog suda), te da podnosilac u konkretnom slučaju nije doprineo ovoj situaciji (videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Jovanović protiv Srbije, od 2. oktobra 2012. godine, predstavka broj 32299/08, stav 50.).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2175/2016 od 22. decembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2175/2016 od 22. decembra 2016. g odine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2361/16 od 10. maja 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno revizijsko rešenje i da će revizija podnosioca ustavne žalbe biti predmet preispitivanja i ponovnog odlučivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi drugih prava zajemčenih Ustavom kako u revizijskom postupku, tako i u prvostepenom i drugostepenom postupku koji su prethodili donošenju navedenog revizijskog rešenja.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog nedoslednog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti