Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 12 godina. Povreda je nastala zbog jedanaestogodišnje neaktivnosti suda u dostavljanju rešenja. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) u predmetu I. 8877/07 i u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4804/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. T. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T. iz Beograda je 22. juna 2020. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 5629/19 od 21. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) u predmetu I. 8877/07 i u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4804/18.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da u konkretnom slučaju parnični sudovi nisu utvrđivali istinitost činjenica koje potvrđuju isprave tužioca, zbog čega mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku. Takođe, podnosilac ističe da mu je zbog toga što mu je rešenje o izvršenju, koje je doneto po predlogu JKP „P.“ na osnovu verodostojne isprave, dostavljeno tek nakon 11 godina, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 30.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javan ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 4804/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

JKP „P.“ Beograd je, kao izvršni poverilac, 20. avgusta 2007. godine podnelo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naplate doplatnih karata i opomena za plaćanje istih. Rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 8877/07 od 23. avgusta 2007. godine usvojeno je predloženo izvršenje.

Kako je postupak nakon toga prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, navedeni sud se dopisom Iv. 681204/10 od 8. maja 2012. godine obratio punomoćniku izvršnog poverioca, kojim mu je naložio da dostavi (novu) tačnu adresu i JMBG izvršnog dužnika. Izvršni poverilac je dopisom od 22. maja 2012. godine obavestio sud da tačnu adresu izvršnog dužnika ne poseduje. Shodno navedenom, izvršni sud se 24. novembra 2012. godine obratio MUP RS za Grad Beograd, Upravi za upravne poslove, kako bi pribavio tačnu adresu izvršnog dužnika. Postupajući po tom zahtevu, MUP je 30. aprila 2013. godine obavestilo Prvi osnovni sud u Beogradu na kojoj adresi izvršni dužnik ima prijavljeno prebivalište.

Zatim je postupak nastavljen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu.

Sud je rešenje o izvršenju I. 8877/07 od 23. avgusta 2007. godine dostavio izvršnom dužniku 18. septembra 2018. godine.

Izvršni dužnik je 20. septembra 2018. godine podneo prigovor protiv rešenja o izvršenju i rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu Iv. 16055/17 od 3. oktobra 2018. godine usvojen je prigovor izvršnog dužnika, stavljeno je van snage rešenje o izvršenju I. 8877/07 od 23. avgusta 2007. godine i određeno je da će se postupak nastaviti pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

Nakon održanog ročišta 4. marta 2019. godine, Drugi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 4804/18 kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca JKP „P.“ Beograd, te održao na snazi rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 8877/07 od 23. avgusta 2007. godine u delu u kojem je određeno izvršenje, pa je obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe da tužiocu na ime duga isplati iznos od 3.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. avgusta 2007. godine, pa do konačne isplate kao i troškove izvršenja u iznosu od 3.180,00 dinara; u stavu drugom izreke obavezao je tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.450,00 dinara.

Tuženi je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu 8. aprila 2019. godine.

Viši sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 5629/19 od 21. maja 2020. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da iz izvoda poslovnih knjiga tužioca od 9. avgusta 2007. godine za dužnika S. T. sud je utvrdio da su tuženom od stane tužioca izdata dva platna naloga za plaćanje dnevnih karata, i to za dan 20. jun 2006. godine, iznos od 1.450,00 dinara, sa troškovima opomene u iznosu od 300,00 dinara, ukupno 1.750,00 dinara sa datumom dospeća 28. juni 2006. godine i za dan 2. oktobar 2006. godine, iznos od 1.450,00 dinara, sa troškovima opomene u iznosu od 300,00 dinara, ukupno 1.750,00 dinara sa datumom dospeća 10. oktobra 2006. godine, te da njegov ukupan dug prema tužiocu iznosi 3.500,00 dinara; da tuženi dug tužiocu, na ime naknade za korišćenje javnog parkirališta, nije platio; da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, posebno od činjenice da je tuženi parkiranjem vozila na parking mestu prihvatio uslove propisane Odlukom o javnim parkiralištima grada Beograda za uslugu korišćenja javnog parkirališta, da je tužilac obezbedio usluge tuženom i da je tuženi u obavezi da po tom osnovu isplati navedeni dug; da su bez uticaja žalbeni navodi tužioca kojima osporava pravilnost i zakonitost pobijane odluke zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da se u sporovima male vrednosti, a o kakvom se sporu u konkretnom slučaju radi, ne može pobijati odluka prvostepenog suda po tom osnovu, niti takvi navodi mogu biti predmet ocene Višeg suda; da je sud cenio i druge žalbene navode tuženog, ali je našao da isti nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje izvršnog poverioca protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika – 20. avgusta 2007. godine, a da je pravnosnažno okončan osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 5629/19 od 21. maja 2020. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku.

Naime, ukupno trajanje postupka od 12 godina i devet meseci, računajući od podnošenja predloga za izvršenje od strane izvršnog poverioca - 20. avgusta 2007. godine pa do pravnosnažnog okončanja postupka, donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 5629/19 od 21. maja 2020. godine, predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao postupajući sud koji rešenje o izvršenju, doneto 23. avgusta 2007. godine, nije dostavio podnosiocu ustavne žalbe u skladu sa zakonskim rokom, već ga je podnosiocu dostavio tek 18. septembra 2018. godine.

Međutim, Sud nalazi da su parnični sudovi postupali redovno i odlučivali u kratkim rokovima. Tako je prvostepena presuda doneta nakon nepunih pet meseci od kada je postupak nastavljen pred parničnim sudom, a postupak po žalbi je trajao nešto više od godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije svojim postupanjem doprineo odugovlačenju postupka, već on, naprotiv, o postojanju izvršnog postupka nije imao nikakva saznanja sve dok mu rešenje o izvršenju nije dostavljeno 18. septembra 2018. godine od strane Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Ustavni sud napominje da je za sve vreme trajanja izvršnog postupka, o kome podnosilac ustavne žalbe nije imao saznanja, tekla zakonska zatezna kamata koja je pripisana glavnom dugu.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, ranije pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 8877/07 i u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4804/18, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ceneći sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, prevashodno ukupnu dužinu trajanja izvršnog i parničnog postupka, činjenicu da nema doprinosa podnosioca ustavne žalbe, te životni standard u državi, posebno imao u vidu specifične okolnosti ovog slučaja. Naime, podnosilac nije aktivno učestvovao u predmetnom izvršnom postupku (jer sve do prijema rešenja o izvršenju 18. septembra 2018. godine nije ni znao za postojanje izvršnog postupka), zbog čega u tom periodu objektivno nije ni mogao da trpi nematerijalnu štetu. Međutim, Sud ukazuje na to da se trajanje predmetnog izvršnog postupka nikako ne može pripisati u krivicu podnosioca, koji je danom prijema rešenja o izvršenju, nakon 11 godina od njegovog donošenja i saznanja za visinu duga, koji je u međuvremenu uvećan zbog pripisane zakonske zatezne kamate, svakako doveden u stanje za koje Sud nalazi da, u konkretnom slučaju, opravdava utvrđivanje prava na naknadu.

Shodno navedenom, a na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda sadrži detaljne, jasne i dovoljne razloge za donetu odluku, koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti