Odluka Ustavnog suda o ustavnim žalbama u predmetu organizovanog kriminala

Kratak pregled

Odbijaju se kao neosnovane ustavne žalbe dvojice podnosilaca izjavljene protiv pravnosnažnih osuđujućih presuda za zločinačko udruživanje i zloupotrebu službenog položaja. Ustavni sud je potvrdio ustavnost pribavljenih dokaza i pravnu kvalifikaciju dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća u postupku po ustavnim žalb ama Milana Jovetića iz Beograda i Dragutina Erčevića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2013. godine, doneo j e

O D L U K U

Odbijaju se kao neosnovane ustavne žalb e Milana Jovetića i Dragutina Erčevića protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. Po1. 66/10 od 11. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. Po1. 21/10 od 18. novembra 2011. godine.

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragutina Erčevića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz.OK. 7/2012 od 7. oktobra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Jovetić iz Beograda podneo je 10. jula 2012. godine, preko punomoćnika Jugoslava Tintora, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalb u protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. Po1. 66/10 od 11. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. Po1. 21/10 od 18. novembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i načela iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava.

Dragutin Erčević iz Niša je podneo 12. jula 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Barovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalb u protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. Po1. 66/10 od 11. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. Po1. 21/10 od 18. novembra 2011. godine, zbog povrede prav a na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. Ustava.

Podnosilac Dragutin Erčević iz Niša je dopunio ustavnu žalbu podneskom od 18. februara 2013. godine tako što je dodatno osporio presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz.OK. 7/2012 od 7. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe Milan Jovetić je osporio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Povredu označenih ustavnih prava obrazlažio je i pogrešnom primenom merodavnog prava. Podnosilac smatra da je u pogledu načina pribavljanja dokaza tajnim nadzorom i snimanjem telefonskih razgovora okrivljenih lica , kao i u pogledu produžavanja te mere učinjena povreda krivičnog postupka, a posledično i povreda ustavnih prava podnosioca. U ustavnoj žalbi je navedeno da krivično delo koje je podnosiocu bilo stavljeno na teret u predmetnom postupku (zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika ) ne spada u krug krivičnih dela za koje Zakonik o krivičnom postupku dopušta mogućnost određivanja mera iz člana 232. tog zakonika, te stoga snimci telefonskih razgo vora i njihovi transkripti nisu bili pribavljeni na zakonit način.

Podnosilac ustavne žalbe Dragutin Erčević smatra da sud nije mogao da ga oglasi krivim za kvalifikovani oblik krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja jer nijednim dokazom nije utvrđeno da li je i koliku imovinsku korist on pribavio, što je bitno za kvalifikaciju krivičnog dela. U ustavnoj žalbi je navedeno da se u „radnjama okrivljenog Erčevića može raditi eventualno o osnovnom krivičnom delu zloupotrebe službenog položaja jer u njemu nije inkriminisan iznos pribavljene imovinske koristi“. Podnosilac ustavne žalbe je napred navedenim tvrdnjama osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda dodajući da nema nijednog dokaza da je on imao svest o zajedničkom delovanju svih okrivljenih u cilju sticanja što veće nezakonite dobiti, kako je to navedeno u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku utvrđeno je da je osporenom prvostepenom presudom Okružnog suda u Beogradu K. Po1. 66/10 od 11. novembra 2009. godine podnosilac Milan Jovetić oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. i u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika, te je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, a da je podnosilac Dragutin Erčević oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu sa još 39 saokrivljenih lica, te je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i dva meseca. Osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. Po1. 21/10 od 18. novembra 2011. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu K. Po1. 66/10 (K.P. 14/06) od 11. novembra 2009. godine, tako što je u odnosu na podnosioca Milana Jovetića preinačena samo odluka o kazni, te je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci, dok je prema podnosiocu Dragutinu Erčeviću odbijena optužba usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo zločinačko udruživanje iz 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, te je preinačena odluka o kazni, tako što je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i deset meseci. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 7/2012 od 17. oktobra 2012. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti podnosilaca ustavnih žalbi i još 15 osuđenih lica.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci poziva ju u ustavn im žalb ama, utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za ocenu navoda i razloga ustavnih žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosioci pozivaju, bitne su odredbe Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04 i 85/05), koji je važio kako u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela , tako i u vreme izdavanja navedenih naredbi istražnih sudija i prikupljanja spornih dokaza, a kojima je bilo propisano: da istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela sa elementima organizovanog kriminala (falsifikovanje i "pranje" novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili eksplozivnim materijama, trgovina ljudima), davanja i primanja mita, iznude i otmice (član 232. stav 1. tačka 3)); da odredbe ove glave sadrže posebna pravila za krivično gonjenje učinilaca krivičnih dela organizovanog kriminala, za postupak oduzimanja predmeta i imovinske koristi i postupak međunarodne saradnje u otkrivanju i krivičnom gonjenju učinilaca krivičnih dela organizovanog kriminala (član 504a stav 1); da se odredbe ove glave primenjuju na slučajeve osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo rezultat organizovanog delovanja više od dva lica čiji je cilj vršenje teških krivičnih dela radi sticanja dobiti ili moći (član 504a stav 3.) ; da pored uslova iz stava 3 ovog člana, za postojanje krivičnog dela organizovanog kriminala moraju da su ispunjen i još najmanje tri od sledećih uslova – da je svaki član kriminalne organizacije imao unapred određeni zadatak ili ulogu, da je delatnost kriminalne organizacije planirana na duže vreme ili neograničeno , da se delatnost organizacije zasniva na primeni određenih pravila intern e kontrole i discipline članova, da se delatnost organizacije planira i vrši u međunarodnim razmerama , da se u vršenju delatnosti primenjuje nasilje ili zastrašivanje ili da postoji spremnost za njihovu primenu , da se u vršenju delatnosti koriste p rivredne ili poslovne strukture, da se koristi pranje novc a ili nezakonito stečene dobiti, da postoji uticaj organizacije ili njenog dela na političku vlast, medije, izvršnu ili sudsku vlast ili na druge društvene ili ekonomske činioce (član 504a stav 4.); da istražni sudija, na zahtev javnog tužioca, može prema licu za koje postoje osnovi sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog kriminala, pored mera iz čl. 232. i 234. ovog zakonika, da odobri i primenu mera – pružanje simulovanih poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova i angažovanje prikrivenih islednika, ako se krivično delo organizovanog kriminala na drugi način ne bi moglo otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi to bilo povezano sa znatnim teškoćama (član 504lj stav 1.); da mere iz stava 1. ovog člana mogu trajati šest meseci, a da na obrazloženi predlog javnog tužioca istražni sudija može određenu meru produžiti najviše dva puta u trajanju po tri meseca, kao i da će prilikom određivanja i produženja mere istražni sudija posebno oceniti da li je primena mere neophodna i da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim se manje ograničavaju prava građana (član 504lj stav 3.).

Odredbama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Službeni glasnik RS", br. 42/02 i 39/03) bilo je propisano: da organizovani kriminal u smislu ovog zakona predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. (član 2.); da se pod organizovanom kriminalnom grupom iz člana 2. ovog zakonika podrazumeva grupa od tri i više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi (član 3. stav 1.); da se pod drugom organizovanom grupom iz člana 2. ovog zakona podrazumeva grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala (član 3. stav 2.).

Odredbom člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika ( "Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09 ) bilo je propisano: da s lužbeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da a ko je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina (stav 2.); da a ko vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.) .

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe Milana Jovetića o povredi prava na pravično suđenje, koje zasniva na tvrdnji da su krivični sudovi pogrešno primenili procesn e odredbe krivičnog zakonodavstva u pogledu načina pribavljanja dokaza tajnim nadzorom i snimanjem telefonskih razgovora okrivljenih lica , kao i u pogledu trajanja tih mera, U stavni sud je mišljenja da je stav krivičnih sudova u pogledu dozvoljenosti izvedenih dokaza na osnovu kojih je u bitnom utvrđeno činjenično stanje u konkretnom krivičnom postupku, zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, koji je detaljno i jasno obrazložen od strane prvostepenog, drugostepenog i Vrhovnog kasacionog suda. Stoga se navodi ustavne žalbe da su osporene presude zasnovane na nedozvoljenim dokazima ne mogu prihvatiti kao osnovane tvrdnje i po oceni Ustavnog suda predstavljaju pogrešno tumačenje procesnog krivičnog zakonodavstva od strane podnosioca ustavne žalbe.

Nasuprot mišljenju podnosioca Milana Jovetića, Ustavni sud je na stanovištu da se tumačenje citiranih odredaba čl. 232. i 504lj Zakonika o krivičnom postupku od strane krivičnih sudova ne može smatrati pogrešnim. Naime, stav krivičnih sudova da je odredbom člana 504lj bilo samo prošireno polje primene mera koje stoje na raspolaganju istražnom sudiji Posebnog odeljenja, odnosno da se za svako krivično delo sa elementima organizovanog kriminala koje se priprema ako su ispunjeni uslovi iz člana 504a, posebno st. 3. i 4, a u vezi sa čl. 2. i 3. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (dakle i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja), pored mera iz čl. 232. i 234. ZKP ( između ostalih i mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora i komunikacije) , mogu odrediti i dodatne mere propisane odredbom člana 504lj, kao i tumačenje da odredba člana 504lj ima upućujući karakter samo u pogledu vrste mera koje stoje na raspolaganju istražnom sudiji Posebnog odeljenja, a ne u pogledu krivičnih dela na koje se može primeniti, po oceni Ustavnog suda , se ne može smatrati proizvoljnim i arbitrernim.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca Milana Jovetića da su prema njemu navedene mere snimanja telefonskih razgovora bile nezakonito produžavane više od dva puta. Po oceni Ustavnog suda, iz navoda ustavne žalbe i osporenih presuda proizlazi da je telefonska komunikacija okrivljenih (među njima i podnosioca ustavne žalbe), u osporenom krivičnom postupku bila tajno nadzirana na osnovu dve naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, i to: naredbom Kri.Pov. 425/04 od 16. decembra 2004. godine (kojom su određene mere tajnog nadzora na osnovu odredbe člana 232. ZKP zbog postojanja osnova sumnje da su izvršena krivična dela primanja i davanja mita iz čl. 254. i 255. Krivičnog zakonika), naredbom Kri.Pov. 69/05 od 11. marta 2005. godine (kojom je produženo trajanje te mere po prethodnoj naredbi), kao i na osnovu dve naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje , i to – naredbom Kri.Pov.P. 231/05 od 12. oktobra 2005. godine (kojom su određene mere tajnog nadzora na osnovu člana 504lj ZKP) i naredbom Kri.Pov.P. 231/05 od 11. januara 2006. godine (kojom je produženo trajanje te mere po prethodnoj naredbi).

Dakle, imajući u vidu da iz celokupne dokumentacije u koju je Ustavni sud izvršio uvid u ovom predmetu, proizlazi da audio zapisi telefonskih razgovora i njihovi transkripti pribavljeni na osnovu navedenih naredbi Kri.Pov. 425/04 od 16. decembra 2004. godine i Kri.Pov. 69/05 od 11. marta 2005. godine, nisu izvedeni kao dokaz u ovde osporenom krivičnom postupku, te okolnost da tajni nadzor telefonskih razgovora i drugih komunikacija podnosioca ustavne žalbe u osporenom krivičnom postupku nije trajao duže od 12 meseci (dakle u okviru maksimalno dozvoljenog trajanja ove mere), a naročito okolnost da je od isteka trajanja mere po naredbi Kri.Pov. 69/05 od 11. marta 2005. godine do novog određivanja mere nadzora telefonske komunikacije okrivljenih lica naredbom istog suda Kri.Pov.P. 231/05 od 12. oktobra 2005. godine (na osnovu člana 504lj ZKP) , proteklo vreme od četiri meseca u kojem telefonska komunikacija podnosioca ustavne žalbe nije tajno nadzirana, to je Ustavni sud na stanovištu da se ne može smatrati očiglednom proizvoljnošću i arbitrernošću stav krivičnih sudova da određivanje mere nadzora naredbom suda Kri.Pov.P. 231/05 od 12. oktobra 2005. godine ni suštinski ni faktički ne predstavlja produženje ranijih mera nadzora koje su bile određene naredbom Kri. Pov. 425/04 od 16. decembra 2004. godine, već se radi o potpuno novoj naredbi donetoj po drugom materijalnom i procesnom osnovu.

Ustavni sud je na stanovištu da krivični sudovi nisu izašli iz okvira ustavnih garancija pravičnog suđenja time što su nakon pauze od četiri meseca u primeni mera iz člana 232. ZKP, po drugi put odredili prema podnosiocu ustavne žalbe mere tajnog nadzora i snimanja telefonskih razgovora i drugih komunikacija, te naredbu Kri.Pov.P. 231/05od 12. oktobra 2005. godine smatrali samostalnom, a ne produžetkom ranijih naredbi. Kako tajni nadzor telefonskih razgovora i drugih komunikacija podnosioca ustavne žalbe u osporenom krivično m postupk u u ukupnom traja nju nije premašio maksimalno dozvoljeno trajanje ove mere od 12 meseci , a naredba Kri.Pov.P. 231/05od 12. oktobra 2005. godine je bila samo jedanput produžena, to je Ustavni sud ocenio kao neosnovane tvrdnje podnosioca Milana Jovetića da su prema njemu navedene mere bile nezakonito produžavane tri puta.

U pogledu ostalih navoda podnosioca Milana Jovetića koji se odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, Ustavni sud je ocenio da podnosi lac ustavne žalbe, nezadovolj an ishodom krivičnog postupka koji je vođen protiv njega, ponavljajući razloge žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i još jednom oceni pravilnost sprovedenog dokaznog postupka i zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te se stoga navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To znači da doslovno ponavljanje sadržine pravnih lekova korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite prava na pravično suđenje, Ustavni sud utvrđuje da li je sudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, te u odsustvu očigledne proizvoljnosti u donošenju osporenih odluka, nije nadležan da ocenjuje pravilnost zaključaka krivičnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji je primenjeno merodavno pravo, niti da vrši kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka.

Ustavni sud je utvrdio da osporene presude sadrže veoma detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje na koji način su sudovi po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog izuzetno obimnog dokaznog postupka, utvrdili sve pravno relevantne činjenice i argumentovano izneli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe krivi za izvršenje krivičn ih dela koja su bil a predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Dakle, u predmetnom krivičnom postupku prvostepeni sud je izveo veliki broj dokaza i za sve dokaze koje je prihvatio, kao i za one koje nije, dao je jasno i razumljivo obrazloženje. Stoga Ustavni sud ocenjuje da navodima iznetim u ustavnoj žalbi nisu dovedeni u sumnju zaključci krivičnih sudova, niti navodi podnosilaca ukazuju na eventualnu proizvoljnost, odnosno arbitrernost u odlučivanju.

Stim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca ustavne žalbe Milana Jovetića o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, koji se zasnivaju na tvrdnji da je činjenično stanje nepravilno utvrđeno, između ostalog, i zbog toga što sud nije izveo dokaz veštačenjem ili rekonstrukcijom u cilju provere „da li program „true“ zaista predstavlja taj program za štampanje priznanica bez njihovog evidentiranja u sistemu“. Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima. Pravo je suda u krivičnom postupku, da po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. Imajući u vidu da Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud vrlo detaljno i razumljivo obrazložio iz kojih razloga je izvođenje pojedinih dokaza (između ostalih i ovde navedenog veštačenja) suvišno i protivno načelima ekonomičnosti i celishodnosti, to se, po oceni Ustavnog suda, navodima podnosioca ustavne žalbe ne dovode u sumnju zaključci Višeg suda u Beogradu, niti pravičnost osporenih presuda.

Po oceni Ustavnog suda, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac Milan Jovetić nije obrazložio povredu ustavnog prava na suđenje u razumnom roku, jer osim toga što je u uvodu ustavne žalbe navedeno da se ističe povreda prava „na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku“, nijedan navod ustavne žalbe se sadržinski ne odnosi na povredu tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da iz sadržine prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac Milan Jovetić, sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim aktima povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktima podnosilac na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi razlozi i dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

6. Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca Dragutina Erčevića o povredi prava na pravično suđenje, koje zasniva na tvrdnji da ga sud nije mogao oglasi ti krivim za kvalifikovani oblik krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja jer nijednim dokazom nije utvrđeno da li je i koliku imovinsku korist on pribavio . Ovo stoga, što iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da su sudovi nesumnjivo utvrdili da je izvršenjem krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja (za koje je podnosilac ustavne žalbe Draguti n Erčević sa još 39 lica oglašen krivim) pribavljena protivpravna imovinska korist u iznosu od 85.743.000,00 dinara i ocenili da se ta kvalifikatorna okolnost odnosi na sve optužene (dakle, i na podnosioca ustavne žalbe), koju su oni ostvarili zajedničkim delovanjem jer su bili svesni da u tome učestvuje više lica, na više nivoa organizovanosti, da je svakome od optuženih lica bilo poznato da preduzimaju aktivnosti koje prema opisu njihovog radnog mesta nisu bile dozvoljene i da samo njihove radnje u tom smislu nisu dovoljne, već se radi o nizu sinhronizovanih aktivnosti u koje je uključeno više lica, kao i da su to činili u dužem vremenskom periodu koji nije bio unapred ograničen, a što sve ukazuje da su išli za tim da pribave što veću imovinsku korist. Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe Dragutin Erčević u pretkrivičnom i prethodnom postupku izjavio da „mu je neko od smenovođa predočio da će pored redovnog načina naplate putarine, morati da vrši i naplatu putarine koju neće na redovan način evidentirati, pa je na to pristao jer je znao da u slučaju da odbije da će biti premešten na drugo radno mesto, šikaniran pa i otpušten“. U obrazloženju osporene prvostepene presude, takođe je ocenjeno da su optuženi bili svesni da se njihova vanredna aktivnost odnosi samo na najskuplje naplatne karte za vozila „devete kategorije“ te da su primali novac mimo plate i drugih uobičajenih primanja, što ukazuje na postojanje svesti da taj novac dobijaju upravo za tu delatnost, za koju su znali da je nezakonita, a kojom su svi zajedno ostvarili protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji višestruko premašuje donji limit imovinskog cenzusa za najteži oblik krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja.

Imajući u vidu navedeno, kao i okolnost da je i Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi detaljno i pojedinačno ocenio navode koji su bili istaknuti u podignutom zahtevu za zaštitu zakonitosti i dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatra da su nižestepeni sudovi pravilno i potpuno utvrdi li činjenično stanje i pravilno primeni li merodavno pravo , Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca ustavne žalbe Dragutina Erčevića kojima je obrazložio povredu označenog ustavnog prava, kako u pogledu osporenih presuda Višeg suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu , tako i u pogledu presude Vrhovnog kasacionog suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim presudama nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosi laca na koja su se pozvali, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ), odbio ustavne žalb e kao u celini neosnovan e.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnim žalbama u predmetu organizovanog kriminala

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti