Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanislave Mikulj anac iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stanislave Mikuljanac i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 158/11 (inicijalno predmet P. 4702/05 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanislava Mikulj anac iz Beograda je, 11. jula 2012. godine, preko punomoćnika Miodraga Vasilijevića, advokata iz Beograda, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu 19. novembra 2013. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5289/13 od 19. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 158/11 (inicijalno predmet P. 4702/05 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka, kao tužilja, započela osporeni sudski postupak, tužbom radi naknade štete protiv Republike Srbije, još 2005. godine, a da on u trenutku podnošenja ustavne žalbe, ni posle sedam godina, još uvek nije bio okončan. Podnositeljka ukazuje da je i dalje u toku ponovni prvostepeni postupak, i to sve zbog nedelotvornog postupanja sudova, te ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. U dopuni ustavne žalbe od 19. novembra 2013. godine osporila je presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5289/13 od 19. septembra 2013. godine, kojom je pravosnažno okončan ovaj spor radi naknade štete, zbog povrede prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Naime, podnositeljka, kojoj je prestao radni odnos sa 1. aprilom 2003. godine, po rešenju likvidacionog upravnika, smatra da je pretrpela štetu jer joj jedno vreme nije isplaćivana zarada, a jedno vreme joj je zarada isplaćivana u manjem iznosu. Podnositeljka ističe da je posle donošenja odluke osporene ustavnom žalbom "odustala od pripisivanja uzroka nastanku štete" sudovima i sudijama, koji su odlučivači o otvaranju postupka likvidacije nad njenim poslodavcem, te da navedenu drugostepenu odluku pobija zbog povrede prava na pravično suđenje, jer su sudovi propustili da utvrde da je štetu pretrpela kao posledicu nezakonitog rada Ministra kulture i javnog informisanja RS, koji je svojim rešenjem od 18. marta 2003. godine, donetim u Akciji "Sablja", zabranio izdavanje i štampanje, kao i objavljivanje u elektronskom ili drugom obliku lista "Nacional", čiji je izdavač bio tužiljin poslodavac. Po njenom mišljenju, radni odnos joj je prestao na način i u postupku koji nije saglasan zakonu, upravo, "kao posledica tog konačnog rešenja", te je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5289/13 od 19. septembra 2013. godine, "dat legitimitet Akciji SABLjA", iako je Odlukom Ustavnog suda IU-93/03 objavljenoj u "Službenom glasniku RS", broj 93/03, utvrđeno da posebne mere primenjivane u vreme vanrednog stanja nisu bile u skladu sa Ustavom, zakonom i međunarodnim pravnim aktima. I prvostepeni i drugostepeni sud su "prenebregli ili marginalizovali grešku ministra, koji nije sudija i nema pravo na sudijsku grešku". Podnositeljka osporava drugostepenu odluku, smatrajući da se taj sud "pravda" u odbijanju njenih žalbenih navoda o nezakonitom rešenju ministra, ukazujući da podnositeljka nije nakon šest meseci od objavljivanja Odluke Ustavnog suda podnela predlog za izmenu rešenja o prestanku radnog odnosa, shodno važećim zakonskim propisima. Takođe, podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da takav predlog nije mogla ni da podnese, jer se upravo njen poslodavac "ugasio, prestao da postoji", i to sve zbog predmetnog nezakonitog rešenja Ministra kulture i javnog informisanja. Kao dokaz o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnositeljka se pozvala na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47728/10 od 5. septembra 2012. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca M.A. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava osporenom presudom Apelacionog suda u u Beogradu Gž. 5289/13 od 19. septembra 2013. godine, "što će predstavljati pravni osnov za ponavljanje postupka okončanog tom odlukom", te traži naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i objavljivanje Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasnik u R epublike Srbije".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 158/11 (inicijalno predmet P. 4702/05 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 15. juna 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete, sa predlogom za određivanje privremene mere, koji je povukla dva dana nakon podnošenja tužbe. Tužilja je u tužbi navela da joj je 9. aprila 2003. godine prestao radni odnos kod poslodavca NIP "Info-Orfej" DOO iz Beograda zbog otvorenog postupka likvidacije nad ovim izdavačkim preduzećem, iako nije bilo zakonskih uslova za otvaranje postupka likvidacije. Naime, rešenjem Ministarstva kulture i javnog informisanja Republike Srbije od 18. marta 2003. godine privremeno je zabranjeno izdavanje i štampanje, kao i objavljivanje u elektronskom ili drugom obliku lista "Nacional", čiji je izdavač bio tužiljin poslodavac. S pozivom na ovo rešenje, likvidaciono veće Trgovinskog suda u Beogradu je rešenjem od 1. aprila 2004. godine otvorilo postupak likvidacije nad ovim preduzećem, iako izdavanje lista "Nacional" nije jedina registrovana delatnost preduzeća. Posle dva ukinuta prvostepena rešenja Trgovinskog suda u Beogradu o otvaranju postupka likvidacije, od strane Višeg trgovinskog suda u Beogradu, konačno je rešenjem prvostepenog suda, ali drugog sudije, od 24. februara 2004. godine, koje je postalo pravnosnažno 26. aprila 2004. godine, odbijen predlog za otvaranje postupka likvidacije. Tužilja smatra da je nezakonitim radom sudova, bez ispunjenih uslova iz člana 100. stav 1. tačka 1. Zakona o preduzećima, te člana 153. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, otvoren postupak likvidacije nad njenim poslodavcem, te da je ona, kojoj je zbog ovoga prestao radni odnos, pretrpela štetu zbog pogrešnog rada sudija i likvidacionog upravnika, i to u vidu neisplaćene zarade za april, maj i jun 2003. godine, a potom manje isplaćene zarade za period u kojem je primala naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje počev od 1. jula 2003. do 26. aprila 2004. godine, što ukupno iznosi 1.593.778,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dana dospeća pa do isplate. Predmet je zaveden pred Opštinskim sudom pod brojem P. 4702/05. Do donošenja međupresude, Opštinski sud je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno održano, a na kojem je punomoćnik tužilje i predložio donošenje međupresude. Preostala dva ročišta nisu održana jer strankama u postupku nije uredno bio uručen poziv i zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Međupresudom Opštinskog suda P. 4702/05 od 28. novembra 2005. godine utvrđeno je da je tužena dužna da tužilji naknadi materijalnu štetu nastalu zbog izgubljene zarade, s tim da sud zastane sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva do pravnosnažnosti te presude. Zakonski zastupnik tužene je izjavio žalbu 23. januara 2006. godine, a njenu dopunu 10. febuara 2006. godine, pa je navedena presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9135/06 od 22. septembra 2006. godine, te predmet vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu.

Nakon tri zakazana ročišta, od kojih jedno nije održano jer zakonski zastupnik tužene nije bio uredno pozvan, Opštinski sud je presudom P. 4702/05 od 27. marta 2007. godine odbio tužbeni zahtev tužilje. Protiv presude tužilja je izjavila žalbu 12. jula 2007. godine, a podneskom od istog datuma je tražila i oslobađanje od plaćanja troškova postupka. Rešenjem Opštinskog suda P. 4702/05 od 1. novembra 2007. godine odbijen je njen predlog za oslobađanje od sudskih troškova. Sudija Opštinskog suda je 24. marta 2008. godine dao naredbu da se spisi dostave drugostepenom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3973/10 od 18. februara 2010. godine su spisi vraćeni prvostepenom sudu jer nije bilo odluke suda po predlogu za oslobađanje od troškova, a po odgovoru Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 66445/10 od 18. marta 2010. godine (pred kojim je postupak nastavljen nakon izvršene reorganizacije pravosuđa u 2010. godini) da je odlučeno po tom predlogu tužilje, ponovo su rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11185/10 od 1. aprila 2010. godine spisi vraćeni, jer nije bilo dokaza da je rešenje Opštinskog suda P. 4702/05 od 1. novembra 2007. godine uručeno tužilji. Prvostepeni sud je ovo rešenje uručio punomoćniku tužilje 27. maja 2010. godine, a naredba o dostavljanju spisa drugostepenom sudu je data 30. avgusta 2010. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13836/10 od 24. septembra 2010. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4702/05 od 27. marta 2007. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio broj P. 158/11 i nakon osam zakazanih ročišta, od kojih su dva održana, zaključena je glavna rasprava 5. marta 2013. godine. Preostalih šest ročišta nije održano jer sudu nisu bili združeni spisi Trgovinskog suda u Beogradu L. 42/03, ali ni spisi P. 4979/04 i I. 1133/05, koji su traženi radi uvida po predlogu tužilje (uz ukazivanje da je u parnici njen poslodavac uspeo da nadoknadi štetu i naplati je u izvršnom postupku), s tim što jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Međutim, posle više traženja spisa, ispostavilo se da predlozi tužilje za uvid u spise parničnog i izvršnog postupka iz podneska od 10. marta 2011. godine nisu od uticaja za rešavanje ove pravne stvari: da je bila u pitanju parnica koju vodi direktor poslodavca tužilje protiv Republike Srbije za isplatu njegove zarade, mada je tužilja i dalje tvrdila da je poslodavac naplatio štetu vansudskim putem, što govori o nezakonitom radu državnih organa (iako nije imala saznanja da li u naplaćenu štetu ulazi i šteta koju je ona pretrpela), te da se izvršni postupak pod brojem koji je dala tužilja odnosi na sasvim druge stranke i ne odgovara navodima tužilje da je sprovedeno izvršenje njenog poslodavca iz parnice koju je vodio protiv Republike Srbije radi naknade štete. Sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu je 8. decembra 2012. godine sačinio službenu belešku o uvidu u spise parničnog predmeta toga suda P. 47728/10 i utvrdio da parnicu vodi M.A. protiv tužene RS, radi isplate zarade, te povodom uvida u spise Trgovinskog suda u Beogradu L. 426/03.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 158/11od 5. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena na ime naknade štete isplati ukupan iznos od 1.593.778,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos od dana dospeća pa do isplate, te obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Protiv navedene presude tužilja je 17. aprila 2013. godine izjavila žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5289/13 od 19. septembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 158/11 od 5. marta 2013. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno odbio postavljeni tužbeni zahtev tužilje i za svoju odluku dao dovoljno razloga. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, proizlazi: da je tužilja bila zaposlena kao direktor marketinga u NIP "Info-Orfej" iz Beograda; da je rešenjem Ministarstva kulture i javnog informisanja Republike Srbije 651-01-131/2003 od 18. marta 2003. godine određena privremena mera zabrane izdavanja, štampanja, kao i objavljivanja lista "Nacional", čiji je izdavač poslodavac tužilje, a na osnovu Naredbe o sprečavanju javnog obaveštavanja, rasturanja štampe i drugih obaveštavanja o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja i primeni mera u vreme vanrednog stanja ("Službeni glasnik RS", broj 24/03); da je u smislu ove naredbe, registarski sudija Trgovinskog suda u Beogradu ocenio da su ispunjeni uslovi za sprovođenje postupka likvidacije i podneo predlog tom sudu za sprovođenje postupka likvidacije; da je rešenjem likvidacionog veća Trgovinskog suda u Beogradu L. 426/03 od 1. aprila 2003. godine otvoren postupak likvidacije nad navedenim preduzećem, a određeni likvidacioni upravnik je doneo rešenje L. 426/03 od 9. aprila 2003. godine, kojim je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos u NIP "Info-Orfej", zaključno sa 1. aprilom 2003. godine zbog otvorenog postupka likvidacije, shodno odredbama člana 83. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ("Službeni list SFRJ, broj 84/89 i "Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96); da je navedeno rešenje likvidacionog veća ukinuto rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2962/03 od 11. juna 2003. godine, ali je i u ponovnom prvostepenom postupku likvidaciono veće svojim rešenjem od 12. avgusta 2003. godine ponovo otvorilo likvidacioni postupak nad NIP "Info-Orfej", da bi još jednom ovo rešenje bilo ukinuto rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 6930/03 od 6. novembra 2003. godine, predmet vraćen na ponovno suđenje, sa nalogom toga suda prvostepenom sudu da se postupak vodi pred drugim većem; da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. 426/03 od 24. februara 2004. godine odbijen kao neosnovan predlog predlagača - registarskog sudije Trgovinskog suda u Beogradu za otvaranje postupka likvidacije nad NIP "Info-Orfej", jer nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 100. stav 1. tačka 1. Zakona o preduzećima, pošto je ovo preduzeće, pored izdavačke delatnosti, bilo registrovano i za obavljanje drugih delatnosti. Na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je doneo odluku koju u svemu prihvata i drugostepeni sud. U obrazloženju se dalje navodi, pored ostalog, da je pravilno prvostepeni sud ocenio da je rešenje Ministarstva kulture i javnog informisanja Republike Srbije 651-01-131/2003 od 18. marta 2003. godine doneto na osnovu tada važeće Naredbe o sprečavanju javnog obaveštavanja, rasturanja štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja i primeni mera u vreme vanrednog stanja, pa je ministar kulture, donoseći pobijano rešenje postupao u okviru datog ovlašćenja iz navedene Naredbe, tako da je žalba tužilje u ovom delu odbijena kao neosnovana, da je tužilja u prvostepnom postupku isticala i činjenicu da je Odlukom Ustavnog suda IU-93/2003, koja je objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 83/04 od 23. jula 2004. godine, utvrđeno da navedena Naredba u vreme važenja nije bila u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, ali da tužilja nije dokazala da je u roku šest meseci od dana objavljivanja Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" podnela predlog za izmenu rešenja o prestanku radnog odnosa, a u smislu člana 57. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka ("Službeni glasnik RS", br. 32/91, 67/93 i 101/05) koji je važio u vreme donošenja ove odluke. Osporena drugostepena presuda dostavljena je punomoćniku tužilje 25. oktobra 2013. godine.

Prema podacima iz Agencije za privredne registre, NIP "Info-Orfej" DOO iz Beograda je brisan iz registra 28. marta 2011. godine, nakon zaključenog stečajnog postupka u 2010. godini, po rešenju Privrednog suda u Beogradu ST. 2476/10 od 18. juna 2010. godine.

Odlukom Ustavnog suda IU-93/2003 od 8. jula 2004. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 83/04, od 23. jula 2004. godine, utvrđeno je, u tački 2. izreke, da Naredba o sprečavanju javnog obaveštavanja, rasturanja štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja i primeni mera u vreme vanrednog stanja ("Službeni glasnik RS", broj 24/03) (u daljem tekstu: Naredba), u vreme važenja, nije bila u saglasnosti s Ustavom i zakonom.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaiocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme pokretanja postupka i presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

Odredbama člana 57. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka ("Sl. glasnik RS", br. 32/91, 67/93 i 101/05), koji je važio u vreme donošenja Odluke Ustavnog suda na koju se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, bilo je propisano da svako kome je povređno pravo konačnim ili pravosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saslasnosti s Ustavom ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog podjedinačnog akta (stav 1.); predlog za izmenu konačnog ili pravosnažnog pojedinačnog akta, doneog na osnovu zakona ili drugog propisa i opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saslasnosti s Ustavom ili zakonom, može se podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe, 15. juna 2005. godine, a okončan 25. oktobra 2013. godine, dostavljanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5289/13 od 19. septembra 2013. godine njenom punomoćniku, te da je trajao osam godina četiri meseca i deset dana.

Navedeno trajanje postupka, koji je okončan u dve sudske instance za preko osam godina, može ukazivati da je postupak trajao van granica razumnog roka. Međutim, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca, ipak, trajanje sudskog postupka u navedenom periodu, van granica razumnog roka, ne može biti opravdano nijednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da se u konkretnoj parnici nije radilo o pravno i činjenično složenom sporu, koji bi eventualno mogao predstavljati opravdani razlog za tako dugo trajanje sudskog postupka.

Razmatrajući značaj pravnog interesa podnositeljke ustavne žalbe u ovom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je ona imala legitiman interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje nadležnih sudova. Međutim, podnositeljka je, ipak, svojim postupcima, odnosno postupcima svog punomoćnika, u izvesnoj meri doprinela dužini trajanja spora, dajući pogrešne informacije sudu. Ovo posebno, zato što je prvostepeni sud skoro dve godine, uz traženje spisa Trgovinskog suda o likvidaciji (po nalogu drugostepenog suda), tražio i spise po predlogu punomoćnika, i to izvršnog predmeta koji ne postoji, te parničnog predmeta čija sadržina ne odgovara navodima punomoćnika ni o predmetu spora, ni o strankama u postupku.

Uprkos navedenom, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka dao je nadležni prvostepeni sud. Nedelotvornost i neefikasnost u radu suda ogleda se u tome, što je zbog propusta prvostepenog suda u dostavljanju rešenja povodom predloga tužilje za oslobađanje od troškova parničnog postupka, drugostepeni postupak po žalbi tužilje trajao tri godine i šest meseci, jer je drugostepeni sud u dva navrata vraćao prvostepenom sudu spise radi dopune postupka. Iz tog razloga, iako je prvostepena presuda doneta nakon godinu i četiri meseca od podnošenja tužbe (u međuvremenu je, čak, bila doneta i jedna međupresuda nakon svega pet meseci, koja je ukinuta), ponovni prvostepeni postupak po njenom ukidanju, nastavljen je tek u 2011. godini. Na strani drugostepenog suda nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka van granica razumnog roka, pa je odluka o žalbi protiv druge prvostepene presude doneta za svega pet meseci. Konačno, ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda dva puta ukidane od strane drugostepnog suda, te ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu P. 158/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i izvesni doprinos podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

Razmatrajući zahtev podnositeljke da se Odluka objavi u "Službenom glasnik u R epublike Srbije", Ustavni sud je našao da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te dosuđena naknada nematerijalne štete, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

7. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5289/13 od 19. septembra 2013. godine, Ustavni sud smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavne žalbe, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocene izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno.

U vezi s tim, Ustavni sud nalazi d a podnositeljka, ponavljajući navode iz žalbe protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 158/11 od 5. marta 2013. godine, o kojima se već detaljno izjasnio drugostepeni sud u osporenoj odluci, zapravo izražava svoje nezadovoljstvo ishodom postupka, s tim što u ustavnosudskom postupku ukazuje da je "glavni uzročnik" štete koju je pretrpela, nezakonito rešenje ministra zasnovano na Naredbi, te da je u osporenoj presudi prenebregnuta ta činjenica, kao i činjenica da je povodom inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti Naredbe, Ustavni sud utvrdio da ista nije u skladu s Ustavom i zakonom. Sa ovih razloga, podnositeljka smatra da su i pravni zaključci drugostepenog suda - da nema osnova za naknadu štete tužilji i da ona nije iskoristila pravni put koji joj je stajao na raspolaganju nakon objavljivanja Odluke Ustavnog suda, pogrešni. Međutim, drugostepeni sud se dovoljno jasno izjasnio o navodima žalbe povodom postojanja uzročno posledične veze između rada državnih organa i neisplaćivanja zarade podnositeljki, nakon prestanka radnog odnosa, a pogotovu u vezi sa rešenjem Ministarstva kulture i javnog informisanja Republike Srbije od 18. marta 2003. godine, donetog u vreme tada važeće Naredbe. Takođe, ne stoje ni navodi podnositeljke iz ustavne žalbe o tome da tužilja nije bila u mogućnosti da u skladu sa navodima osporene drugostepene odluke iskoristi propisani pravni put za zaštitu svojih prava, predviđen tada važećim Zakonom o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka. Suprotno navodima ustavne žalbe, njen poslodavac je kao privredno društvo postojao na dan 23. jula 2004. godine, u trenutku objavljivanja Odluke Ustavnog suda IU-93/2003 od 8. jula 2004. godine u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 83/04 (a ne u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 93/03, kako tvrdi podnositeljka u ustavnoj žalbi), pa je u ostavljenom zakonskom roku podnositeljka mogla da traži pravnu zaštitu, umesto što se, nakon skoro godinu dana od objavljivanja Odluke Ustavnog suda, obratila Prvom opštinskom sudu tužbom za naknadu štete, ostavljajući neizmenjenim akt zbog kojeg je ostala bez zarade. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda, navodi podnositeljke ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje, najpre, da je podnositeljka dostavila prvostepenu presudu u kojoj je u sličnoj činjenično-pravnoj situaciji usvojen tužbeni zahtev tužioca i prvostepeni sud stao na suprotno stanovište od stanovišta u podnositeljkinom slučaju. Međutim, kako je dostavljena prvostepena presuda, za koju nema dokaza i da je postala pravnosnažna, te da je prošla preispitivanje više instance, niti je podnositeljka dopunila ustavnu žalbu pravnosnažnom odlukom suda, Ustavni sud je i za ove navode ustavne žalbe ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti