Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetu P. 1451/16

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. I. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko dvanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada štete od 1.200 evra, dok je žalba na pravnosnažne presude o glavnoj stvari odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5808/2018
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama M. I. iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1451/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. I. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. I. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/17 od 4. decembra 2017. godine, presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 198/18 od 13. marta 2018. godine, rešenja Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/16 od 7. decembra 2018. godine i rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 71/19 od 7. februara 2019. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I. iz Kruševca, podneo je 15. maja 2018. godine, preko punomoćnika D. Ć, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/17 od 4. decembra 2017. godine i presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 198/18 od 13. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Isti podnosilac je, preko navedenog advokata, podneo 25. marta 2019. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu i protiv rešenja Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/16 od 7. decembra 2018. godine i Višeg suda u Kruševcu Gž. 71/19 od 7. februara 2019. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36. 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku navodi da, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Osporenim presudama je odlučeno o glavnoj stvari, a osporenim rešenjima odlučeno je o troškovima postupka. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, ponište osporeni akti, te da mu se odredi naknada nematerijalne štete i naknada troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/16 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. S. iz Kruševca podneo je 12. decembra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog B. B. I. iz Jasike, radi duga. Podneskom od 3. septembra 2007. godine tužilac je obavestio prvostepeni sud da je u tužbi pogrešno označio tuženog, te da je saznao pravo ime tuženog i označio ga kao M. I. iz Kruševca, ovde podnosilac ustavne žalbe. Nakon više bezuspešnih pokušaja da se tužba tuženom dostavi na odgovor, putem pošte i sudskog pozivara i Policijske uprave u Kruševcu (28. maja 2008. godine), odgovor na tužbu je dostavljen prvostepenom sudu 17. novembra 2008. godine.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 35 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 24 održano, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem stranaka, tri svedoka, kao i građevinskim veštačenjem (četiri puta). Ostalih 11 ročišta nije održano, i to tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer tužilac nije uplatio predujam za veštačenje, jedno na zahtev tužioca, jedno na zahtev tuženog, jedno zbog nedolaska veštaka, jedno jer su se spisi nalazili kod veštaka i tri zbog obustave rada advokata.

U periodu od 8. oktobra 2009. godine do 10. januara 2011. godine, nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, takođe, ni u periodu od 10. januara 2011. godine do 23. marta 2012. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

U toku postupka je, prvobitno, doneta presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 634/10 od od 29. septembra 2015. godine, koja je ukinuta rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 178/16 od 18. marta 2016. godine.

U ponovnom postupku je doneta osporena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/17 od 4. decembra 2017. godine kojom je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 159,92 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškova postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 198/18 od 13. marta 2018. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/17 od 4. decembra 2017. godine u stavu prvom izreke u vezi glavne stvari i delu o kamati koji se odnosi na tok kamate od 19. oktobra 2017. godine kao dana veštačenja, pa do konačne isplate; stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke koji se odnosi na deo odluke o kamati koji nije potvrđen stavom prvim drugostepene presude; stavom trećim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku doneto je rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/16 od 24. aprila 2018. godine, koje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 660/18 od 27. juna 2018. godine.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 1451/16 od 7. decembra 2018. godine obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 229.260,00 dinara, a ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 71/19 od 7. februara 2019. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4093/18 od 3. oktobra 2018. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca od 16. maja 2018. godine, izjavljena protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 198/18 od 13. marta 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da se prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, čija se dužina trajanja osporava ustavnom žalbom, okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 71/19 od 7. februara 2019. godine, kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu za naknadu troškova postupka.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je od dana podnošenja tužbe, dana 12. decembra 2006. godine, do okončanja postupka donošenjem rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 71/19 od 7. februara 2019. godine, proteklo 12 godina i dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio delimično činjenično složen, u prilog čemu govori i činjenica da su u sprovedenom dokaznom postupku saslušane stranake i tri svedoka, kao i izvedeno veštačenje putem veštaka građevinske struke.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se on i njegov punomoćnik redovno odazivali na pozive suda da pristupe na ročište, osim u jednom slučaju kada ročište nije održano na njihov zahtev. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao nadležni prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete dve prvostepene presude od koji je prva ukinuta u celini, a druga u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, da bi zatim i u ponovnom postupku u kojem je rešavano o troškovima postupka bilo ukinuto prvodoneto rešenje o troškovima postupka i vraćeno prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Pri čemu je prva prvostepena presuda doneta tek nakon skoro osam godina i deset meseci od podnošenja tužbe. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez odugovlačenja, budući da su na 24 održana ročišta samo saslušane stranake, tri svedoka i izvedeno građevinsko veštačenje, te da u periodu od 8. oktobra 2009. godine do 10. januara 2011. godine, nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, a takođe ni u periodu od 10. januara 2011. godine do 23. marta 2012. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, kao i da tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se ne može staviti na teret sudu to što jedno ročište nije održano jer tužilac nije uplatio predujam za veštačenje i što tri ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata, kao i to da je tužilac u tužbi, najpre, naveo pogrešno lice kao tuženog, da bi zatim nakon devet meseci od podnošenja tužbe obavestio prvostepeni sud da je tuženi ovde podnosilac ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari utvrđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovoj ustavnopravnoj stvari. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog suda, kao i da se ne može staviti na teret sudu to što četiri ročišta nisu održana bez krivice postupajućeg suda, i da je tužiocu trebalo devet meseci da obavesti prvostepeni sud da je označio pogrešnog tuženog, te postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

6. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude i rešenja o troškovima postupka, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih načela i prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe kao dokaz o različitom postupanju u vezi rešenja o troškovima postupka dostavio samo jednu sudsku odluku i da se u svojoj žalbi poziva samo na tu sudsku odluku, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46 tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetu P. 1451/16

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti