Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedamnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina. Kao razlog navodi se nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-581/2009
17.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Marinkovića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Marinkovića i utvrđuje da mu je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5016/98 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Marinković iz Rume je 16. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu P. 5016/98. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je postupak započet još 1992. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Rumi. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, trajanje postupka preko 17 godina se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, posebno imajući u vidu da postupak još uvek nije okončan.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5016/98 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 9. avgusta 1993. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Rumi protiv Slavka Rokića iz Italije, radi duga. Pripremno ročište je zakazano i održano 10. septembra 1994. godine, na kome je punomoćnik tuženog istakao prigovor stvarne i mesne nenadležnosti, nakon čega se Opštinski sud u Rumi rešenjem P. 896/93 od 30. septembra 1994. godine oglasio mesno nenadležnim i predmet ustupio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1184/94 od 9. novembra 1994. godine.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao 22. maja 1995. godine. Sud je naložio punomoćniku tužioca preciziranje tužbenog zahteva, a što je i učinjeno 6. oktobra 1995. godine, kada je punomoćnik tužioca naveo da je osnov tužbe dug od 150.000 DEM i opredelio koji su činjenični i pravni osnovi iz kojih predmetni dug potiče.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao još pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četiri ročišta i održano (26. januara 1996. godine, 10. maja 1996. godine, 20. maja 1997. godine i 8. aprila 1998. godine), dok je ročište zakazano za 4. februar 1997. godine odloženo jer nisu pristupile parnične stranke (sud je konstatovao da su punomoćnici parničnih stranaka bili uredno obavešteni o zakazanom ročištu, ali u spisima predmeta ne postoje dokazi o urednoj dostavi). Nakon toga je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 602/95 od 8. aprila 1998. godine kojim se oglasio stvarno nenadležnim i konstatovao da predmet treba po pravnosnažnosti rešenja ustupiti Privrednom sudu u Beogradu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je iz priložene dokumentacije zaključeno da je potraživanje tužioca prema tuženom proisteklo iz poslovnog odnosa parničnih stranaka obavljenog preko njihovih registrovanih firmi. Navedeno prvostepeno rešenje je po žalbi ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9352/98 od 9. novembra 1998. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 8. aprila 2008. godine doneo rešenje P. 5016/98 kojim se tužba smatra povučenom. U obrazloženju rešenja je navedeno da na ročište za glavnu raspravu koje je zakazano za 8. april 2008. godine nisu pristupile obe parnične stranke, a da su poziv za ročište uredno primile, te da svoj izostanak nisu opravdale i da se, u skladu sa odredbom člana 296. Zakona o parničnom postupku, tužba smatra povučenom. U periodu od kada je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak krajem 1998. godine do donošenja rešenja od 8. aprila 2008. godine, sud je zakazao 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je šest ročišta održano, na kojima je sud saslušao parnične stranke i dva svedoka (26. februara 1999. godine, 6. decembra 2000. godine, 26. septembra 2001. godine, 20. novembra 2001. godine i 28. maja 2003. godine), dok trinaest ročišta nije održano (zakazana ročišta za glavnu raspravu su odlagana uglavnom zbog nepristupanja parničnih stranaka, u najvećoj meri zbog odsustva tuženog kome nije bilo moguće izvršiti dostavu poziva za glavnu raspravu). Pored toga, spis predmeta se od 18. oktobra 2005. godine do 21. februara 2008. godine nalazio u Opštinskom sudu u Rumi, za potrebe postupka P. 123/01 koji se između istih parničnih stranaka vodio pred tim sudom.
Protiv prvostepenog rešenja P. 5016/98 od 8. aprila 2008. godine, tužilac je izjavio žalbu 23. aprila 2008. godine, a potom i predlog za povraćaj u pređašnje stanje 24. aprila 2008. godine. Četvrti opštinski sud je rešenjem P. 5016/98 od 2. februara 2009. godine odbacio predlog za povraćaj u pređašnje stanje i spise predmeta P. 5016/98 dostavio Okružnom sudu u Beogradu, gde se spisi nalaze od 7. aprila 2009. godine na odlučivanju po podnetoj žalbi.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SFRJ," br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Odredbom člana 491. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) propisano je da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima.
Odredbom člana 9. stav 3. važećeg Zakona o parničnom postupku propisano je da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku. Odredbama člana 10. Zakona propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbama člana 140. Zakona propisano je da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno, dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu, kao i da se dostavljanje smatra izvršenim po isteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda.
Odredbom člana 296. stav 2. Zakona propisano je da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom.
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Rumi 9. avgusta 1993. godine, kao i da postupak do podnošenja ustavne žalbe još uvek nije pravnosnažno okončan.
Navedeno trajanje postupka od preko 15 godina samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede podnosiočevog prava na suđenje, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju, u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, nije bilo izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak, posebno imajući u vidu da prvostepeni sud nije meritorno odlučio o tužbenom zahtevu, već je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Naime, nadležni sud je trebalo da utvrdi osnovanost novčanog potraživanja tužioca prema tuženom, odnosno postojanje duga u traženom iznosu, zbog čega je, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, izvršen uvid u određenu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke i dva svedoka.
U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, s obzirom da je tužbu podneo mesno nenadležnom sudu i da se nije uredno odazivao na sva ročišta za glavnu raspravu. U pogledu interesa samog podnosioca ustavne žalbe, predmet spora je za njega nesumnjivo od velikog značaja, budući da se radi o značajnoj sumi novca koju kao tužilac potražuje od tuženog.
Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda - Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.
Četvrti opštinski sud u Beogradu se, nakon što mu je predmet ustupljen od strane mesno nenadležnog suda - Opštinskog suda u Rumi krajem 1994. godine, oglasio stvarno nenadležnim rešenjem P. 602/95 od 8. aprila 1998. godine, nakon više od tri godine od dana prijema spisa predmeta i nakon održanih pet ročišta za glavnu raspravu. Međutim, ovo rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9352/98 od 9. novembra 1998. godine. Dalje, nakon toga je prvostepeni sud, u periodu od skoro deset godina, zakazao 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je svega šest ročišta održano, najvećim delom zbog nemogućnosti dostavljanja poziva za ročište tuženom, pri čemu sud nije iskoristio sve procesne mehanizme kako bi se sprečilo ovakvo odugovlačenje postupka. Pored obaveze suda da sam sprovodi postupak shodno načelu procesne efikasnosti, postoji i obaveza suda da obezbedi da se i ostali učesnici u postupku ponašaju na takav način, kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje parnice. To podrazumeva i preduzimanje odgovarajućih mera i sankcija u slučaju suprotnog postupanja nekog od procesnih učesnika. Takođe, Četvrti opštinski sud u Beogradu je izvornik spisa predmeta dostavio Opštinskom sudu u Rumi, za potrebe njihovog postupka koji se vodi među istim parničnim strankama i spis se nalazio u tom sudu od 18. oktobra 2005. godine do 21. februara 2008. godine, dakle više od dve godine, a da postupajući sud nije blagovremeno reagovao da se spisi predmeta vrate radi daljeg vođenja postupka. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 8. aprila 2008. godine, nakon skoro 15 godina od dana podnošenja tužbe, doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom iz razloga što ročištu nisu pristupile obe parnične stranke, a svoj nedolazak nisu opravdale. Dalje, sud je od predlogu za povraćaj u pređašnje stanje odlučio nakon skoro deset meseci od dana podnošenja predloga. Pored toga, Okružni sud u Beogradu o podnetoj žalbi na prvostepeno rešenje nije odlučio od 7. aprila 2009. godine, kada su tom sudu dostavljeni spisi navedenog predmeta.
6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi ovog Suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, te je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da se naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.
Saglasno odredbi 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedamnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti