Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao duže, Sud je, ceneći sve okolnosti, uključujući i pasivnost podnosioca, zaključio da pravo nije povređeno. Ostali navodi su odbačeni kao preuranjeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5810/2011
12.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Dakovića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Žarka Dakovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1822/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Daković iz Zrenjanina podneo je 17. novembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1822/10, te povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 36, 58. i 60. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je radni spor radi vraćanja na rad i naknade štete zbog neisplaćenih zarada, započeo tužbom 4. novembra 2009. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, te da, i pored obaveze suda da spor pravnosnažno okonča hitno, ovaj spor, u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije okončan. Podnosilac ističe da je sud od podnošenja tužbe održao samo tri ročišta, a da je poslednje ročište održano 24. juna 2011. godine, odnosno pet meseci pre izjavljivanja ustavne žalbe. Podnosilac smatra da mu je postupanjem suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ističe i povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 36, 58. i 60. Ustava, "jer nije imao ravnopravan tretman u odnosu na tuženu Upravu carina u navedenom sporu, niti drugog delotvornog pravnog sredstva osim ustavne žalbe, te što mu je nezakonito uskraćeno pravo na rad i ostvarivanje zarade - kao imovine". Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i naloži nadležnom sudu "da okonča postupak i donese presudu kojom će se naložiti njegovo vraćanje na rad i naknada štete u propisanim rokovima". Nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Podneskom od 10. maja 2012. godine je urgirao za okončanje ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu, a kasnije Apelacionog suda u Beogradu, dostavljanje spisa predmeta P1. 1822/11, te nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, je 4. novembra 2009. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo finansija - Uprava carina, radi vraćanja na rad i naknade štete zbog izgubljenog dela zarade, sa predlogom za određivanje privremene mere. U tužbi je naveo da je rešenjem tuženog, kao carinski radnik, privremeno udaljen sa rada počev od 16. oktobra 2008. godine do okončanja krivičnog postupka, te da je odbijen njegov prigovor izjavljen protiv navedenog rešenja, kao i da prima zaradu u visini 1/3 mesečne plate koju je ostvario pre privremenog udaljenja. Dalje je naveo da Carinski zakon ne regulište trajanje suspenzije, a kako po Zakonu o radu ona može trajati najduže tri meseca, to je taj rok protekao 16. januara 2009. godine, pa tužilac trpi štetu i tužbom traži vraćanje na rad i naknadu štete u vidu izgubljene dela zarade za period od 16. januara 2009. godine do 1. novembra 2009. godine. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P1. 586/09 i pred tim sudom je zakazano i održano ročište za glavnu raspravu 1. decembra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, predmet je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu zaveden pod brojem P1. 1822/10. Do zaključenja glavne rasprave 24. juna 2011. godine, bila su zakazana četiri ročišta za glavnu raspravu, ali dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima izvršen je uvid u rešenje direktora Uprave carina 03/1 broj D.-21011/08 od 16. oktobra 2008. godine, kojim je tužilac, kao carinski službenik, privremeno udaljen sa rada počev od 16. oktobra 2010. godine do okončanja krivičnog postupka i utvrđeno da mu za to vreme pripada naknada zarade u visini 1/3 mesečne plate koju je ostvario za mesec pre privremenog udaljenja, te rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije 08 broj 112-01-1/423-2008 od 10. novembra 2008. godine kojim je odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv označenog rešenja, kao i presudu Vrhovnog suda Srbije U. 8238/08 od 18. juna 2009. godine kojom je odbijena tužba tužioca izjavljena protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija, a potom pribavio i izveštaj o razlici do pune zarade koju bi tužilac primao da nije suspendovan.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1822/10 od 24. juna 2011. godine odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda u stavu prvom izreke, a u stavu drugom i trećem izreke navedene presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, dok je četvrtim stavom izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. Protiv te presude tužilac je izjavio žalbu 18. januara 2012. godine, pa su spisi predmeta dostavljeni 22. maja 2012. godine Apelacionom sudu u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3004/12 od 17. aprila 2014. godine potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1822/10 od 24. juna 2011. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom njene izreke, te žalbu tužioca odbio kao neosnovanu. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 17. aprila 2014. godine, a naredba za dostavljanje presude strankama data je 13. maja 2014. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao, kako u vreme pokretanja parničnog postupka, tako i njegovog okončanja, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na navedeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 4. novembra 2009. godine, kada je podnosilac podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe radi vraćanja na rad i naknade štete pravnosnažno rešeno nakon četiri godine, pet meseci i 13 dana, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3004/12 od 17. aprila 2014. godine.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaj istaknutog zahteva, odnosno priroda prava za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovoj tužbi odluči u razumnom roku.

Međutim, ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, kao tužilac u ovom radnom sporu, iako nije doprineo produžavanju trajanja postupka, nije ni u skladu sa svojom procesnom ulogom imao proaktivan stav u postupku. Naime, podnosilac nije urgirao da se zakažu ročišta i odluči o njegovom tužbenom zahtevu, već je, naprotiv, podneo ustavnu žalbu nakon dve godine od pokretanja spora, ne obraćajući se prethodno urgencijama za postupanje, a ni kasnije u predmetnom postupku, postupajućem sudiji ili predsedniku suda.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta nakon godinu dana i sedam meseci od podnošenja tužbe, iako stoji jedan period neaktivnosti suda i razmak od skoro devet meseci između zakazanih ročišta, u vreme kada je uspostavljena nova mreža sudova u 2010. godini. Za razliku od prvostepenog postupka, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni postupak trajao neopravdano dugo, ali s obzirom na to da je presudom Apelacionog suda potvrđena prvostepena odbijajuća presuda, te posmatrajući parnični postupak kao celinu, u situaciji kada je ovaj radni spor pravnosnažno okončan za četiri godine i pet meseci, Ustavni sud je stao na stanovište da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

6. Razmatrajući navode podnosioca da je u osporenom postupku postupanjem prvostepenog suda došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava, prava na delotvorno pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, Ustavni sud konstatuje da se povreda označenih prava ne može isticati dok je parnični postupak u toku, pre iscrpljivanja svih zakonom propisanih pravnih sredstava, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer u vreme podnošenja ustavne žalbe nisu bile ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti