Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio osporeno rešenje i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je pogrešno primenio novi procesni zakon, odbacivši žalbu kao nedozvoljen prigovor, iako je podnosilac postupao po uputstvu o pravnom leku iz prvostepenog rešenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi kao o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 33440/10 od 24. maja 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođe n pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u pred metu I. 3344/10 povređen o prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. iz Beograda podneo je, 10. jula 2012. godine, preko punomoćnika M. T. i S. M., advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje .

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je izvršni postupak trajao šest godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, dok povredu prava na pravično suđenje obrazlaže pogrešnom primenom odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju, navodeći da je protiv rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak, postupajući u skladu da poukom o pravnom leku iz tog rešenja, izjavio žalbu koju je Veće tog suda tretiralo kao prigovor, ali je isti odbacilo kao nedozvoljen sa pozivom na odredbu člana 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojom je propisano da se protiv rešenja može izjaviti prigovor samo kad je Zakonom propisano da je prigovor dozvoljen, tako da sud nije „dao valjano obrazloženje o stvarnim razlozima“ za donošenje takvog rešenja.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje. Istakao je i zahtev za naknadu štete „u smislu nemogućnosti da naplati svoje potraživanje u izvršnom postupku“, iz čega proizlazi da traži naknadu materijalne štete .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvrši o uvid u spise izvršnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 33440/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

N. M. iz Beograda, kao izvršni poverilac, podneo je 26. novembra 2008. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Đ. J. iz Beograda, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažnog i izvršnog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 336/05 od 29. decembra 2005. godine, kojim je izvršni dužnik obavezan da izvršnom poveriocu naknadi parnične troškove, sa predlogom da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i namirenjem izvršnog poverioca iz iznosa dobijenog prodajom.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 16031/08 od 28. novembra 2008. godine određeno je predloženo izvršenje.

Sudski izvršitelj je 25. februara 2009. godine izašao na lice mesta i konstatovao da adresa izvršnog dužnika nije tačna. Prilikom sledećeg izlaska na lice mesta 23. decembra 2009. godine izvršnom dužniku je uručeno rešenje o izvršenju protiv kojeg je izjavio žalbu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 13397/10 od 11. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog dužnika i potvrđeno rešenje o izvršenju.

U nastavku izvršnog postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i izvršene reforme u pravosuđu, prešla nadležnost za odlučivanje, a predmetu dodeljen novi broj I. 33440/10, sudski izvršitelj je 28. decembra 2010. godine izašao na lice mesta kod izvršnog dužnika radi popisa pokretnih stvari, ali su vrata od kuće izvršnog dužnika bila zaključana.

Podneskom od 12. marta 2011. godine izvršni dužnik je obavestio sud da je izmirio dug, kao dokaz o tome je priložio priznanicu, i tražio da sud obustavi izvršni postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 33440/10 od 24. maja 2011. godine obustavio postupak izvršenja određen rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 16031/08 od 28. novembra 2008. godine i ukinuo sve do tada sprovedene radnje. U obrazloženju rešenja ja navedeno da je podneskom od 14. marta 2011. godine izvršni poverilac obavestio sud da je dužnik izmirio obavezu po rešenju o izvršenju, te da povlači predlog za izvršenje u celini, a rešenje je sadržalo i pouku o pravnom leku da se protiv rešenja može izjaviti žalba u ostavljenom roku.

Izvršni poverilac je 4. novembra 2011. godine izjavio žalbu protiv rešenja o obustavljanju postupka, ističući da je predlog za obustavu podneo izvršni dužnik, a ne izvršni poverilac, te da on nije dostavio bilo kakve podneske niti predlog da se postupak izvršenja obustavi.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) od 6. aprila 2012. odbačen je kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca podnet sudu 4. novembra 2011. godine protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 33440/10 od 24. maja 2011. godine. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je izvršni poverilac blagovremeno izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, koju je Veće prvostepenog suda u postupku po pravnom leku, shodno odredbama člana 358. stav 2. i člana 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, razmatralo kao prigovor, ali da izjavljeni pravni lek prema navedenom zakonu, u konkretnom slučaju, nije dozvoljen.

Pismeni otpravak osporenog rešenja je 13. juna 2012. godine dostavljen punomoćniku izvršnog poverioca, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni list RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena, kao i da se žalba i prigovor mogu izjaviti u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja (član 12. st. 2. i 4.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor, kao i da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2. ); da o prigovoru na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave odlučuje veće sastavljeno od troje sudija istog suda koji je odlučivao u prvom stepenu (član 41.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona, kao i da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona izjavljena žalba na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, ustupiti sudu nadležnom za odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, u skladu sa ovim zakonom (član 358.); da danom početka primene ovog zakona prestaje nadležnost višeg suda da odlučuje u drugom stepenu o žalbama na odluke osnovnih sudova u izvršnim postupcima, propisana članom 23. stav 2. tačka 2. Zakona o uređenju sudova (član 362. stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim je osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da je, u konkretnom slučaju, osporenim rešenjem odbačen prigovor podnosioca, kao izvršnog poverioca, izjavljen protiv rešenja kojim je izvršni postupak obustavljen , sa obrazloženjem da je Veće suda blagovremeno izjavljenu žalbu izvršnog poverioca tretiralo kao prigovor, a kako je članom 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor samo kad je Zakonom propisano da je prigovor dozvoljen, te kako protiv rešenja o obustavi postupka shodno Zakonu nije dozvoljen prigovor, Veće je našlo da prigovor poverioca treba odbaciti kao nedozvoljen.

U konkretnom slučaju podnosilac je blagovremeno izjavio žalbu, 4. novembra 2011. godine, protiv rešenja o obustavljanju postupka, u vreme kada je već počeo da se primenjuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju, pri čemu je pobijano rešenje izvršnog sudije doneto 24. maja 2011. godine i uručeno poveriocu tek nakon više od pet meseci. Podnosilac je pravo na pravno sredstvo iskoristio na način kako je poučen u prvostepenom rešenju - podnošenjem žalbe u ostavljenom roku. Međutim, drugostepeno veće je blagovremeno izjavljenu žalbu izvršnog poverioca tretiralo kao prigovor, ali kako prigovor shodno članu 39. stav 2. Zakon o izvršenju i obezbeđenju nije dozvoljen, to je Veće našlo da prigovor poverioca treba odbaciti kao nedozvoljen.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju - „Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO) . U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, što znači da se na ovaj način konačno odlučuje i o pravu izvršnog poverioca da realizuje svoje priznato potraživanje, to odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. Ovo ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i doneto rešenje o obustavljanju postupka. U vezi sa tim, odlukom o obustavi izvršnog postupka, koja je doneta u formi rešenja, u suštini je konačno odlučeno o imovinskim pravima podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca, te Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano, kao što je i bilo navedeno u rešenju o obustavljanju postupka u pouci o pravnom leku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud još jednom ukazuje da se pravo na izjavljivanje pravnog sredstva stiče danom donošenja odluke ili preduzimanjem radnje protiv koje, odnosno povodom koje se ono izjavljuje. Trenutno dejstvo novog procesnog zakona, Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na postupak koji je u toku, ne može da ima za posledicu poništaj radnje (podnošenje žalbe) preduzete u skladu sa ranije važećim procesnim zakonom, u konkretnom slučaju Zakonom o izvršnom postupku (u vezi sa navedenim videti Odluku Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, objavljenu u „Službenom glasniku R epublike Srbije“, broj 53/13). U tom smislu, podnosilac ustavne žalbe je imao opravdano očekivanje da će se o nje govoj blagovremeno izjavljenoj žalbi , koja je izjavljena u skladu sa Z akonom o izvršnom postupku i poukom o pravnom leku iz prvostepenog rešenja o obustavljanju postupka I. 33440/10 od 24. maja 2011. godine, odlučiti u skladu sa istim procesnim zakonom, a to očekivanje se zasnivalo na činjenici da je rešenje o obustavljanju postupka doneto za vreme važenja Zakona o izvršnom postupku, te da je shodno tome sadržalo i pouku o pravnom leku da se protiv rešenja može izjaviti žalba u ostavljenom roku, koju je podnosilac blagovremeno izjavio 4. novembra 2011. godine, nakon što mu je uručen pismeni otpravak rešenja o obustavljanju postupka, u vreme kada je počeo da se primenjuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Iz navedenog proizlazi da posledice neefikasnog postupanja izvršnog suda, koji je rešenje o obustavljanju postupka dostavio podnosiocu nakon više od pet meseci, ne sme da snosi podnosilac ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV ( I). 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 33440/10 od 24. maja 2011. godine. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2 . izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir period trajanja p ostupka, od podnošenja predloga za izvršenje 26. novembra 2008. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu do okončanja izvršnog postupka rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine. Dakle, predmetni izvršni postupak je trajao tri godine i pet meseci.

Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o postupku koji je po zakonu hitan. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog izvršnog postupka, Ustavni sud je ocenio da izvršni sud nije delotvorno i efikasno postupao i nije preduzeo sve potrebne mere i radnje kako bi se postupak završio u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, izvršni sud je preduzimao izvršne radnje u periodima od po nekoliko meseci (28. novembra 2008. godine, pa 25. februara i 23. decembra 2009. godine). Rešenje kojim je određeno izvršenje I. 16031/08 od 28. novembra 2008. godine je uručeno izvršnom dužniku nakon godinu dana od donošenja, 23. decembra 2009. godine.

Ustavni sud je našao da predmetni postupa k nije bio činjenično i pravno složen.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac predlog za izvršenje nije dostavio sudu tačnu adresu na kojoj se nalazi izvršni dužnik, što je sudski izvršitelj konstatovao prilikom prvog izlaska na lice mesta radi popisa pokretnih stvari izvršnog dužnika. Međutim, izvršni poverilac je postupio po nalogu suda i dostavio tačnu adresu izvršnog dužnika.

Osim navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini postupka. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman materijalni interes da sud u razumnom roku okonča izvršni postupak koji je vodio u svojstvu izvršnog poverioca, radi naplate dosuđenih troškova u parničnom postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. S obzirom na to da će rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 43/2012/3 od 6. aprila 2012. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po pravnom leku, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti