Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma i dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Odbacivanje tužbe nakon 11 godina postupka zbog pogrešnog tipa tužbenog zahteva predstavlja preterani formalizam i uskraćivanje pristupa sudu. Poništeno je rešenje Apelacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Olivera Vučić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R. iz N. B. i J. R. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R. i J. R. i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 4324/10 od 14. septembra 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Nišu Gž. 4324/10 od 14. septembra 2011. godine i određuje da Apelacion i sud u Nišu donese novu odluku po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 570/10 (2001) od 25. maja 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba B. R. i J. R. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Nišu P. 570/10 (2001) povređeno pravo podnosiocima ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R. iz N. B. i J. R. iz N. podneli su 17. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Lj. Ž, advokata iz N, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu iz tačke 2. izreke , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je drugostepeni sud morao najpre da utvrdi postojanje prava, a tak nakon toga bi se visina naknade utvrdila u vanparničnom postupku. Takođe podnosioci tvrde da je sa drugim licima kojima su oduzete parcele koje se graniči sa predmetnom parcelom, tuženi zaključio sporazum o visini naknade za oduzeto zemljište. Polazeći od navedenog, podnosioci smatraju da su im osporenim drugostepenim rešenjem povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, te su predložili da se to rešenje poništi. Pored toga podnosioci ukazuje da je predmetni postupak trajao punih 11 godina, zbog čega im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 570/10 (2001) od 25. maja 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pored ostalih, i ovde podnosilaca ustavne žalbe, pa je utvrđeno da tužioci imaju pravo na određivanje pravične naknade za predmetnu parcelu, koja će biti utvrđena u vanparničnom postupku, i obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je tužba podneta 26. aprila 2001. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 4324/10 od 14. septembra 2011. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Nišu P. 570/10 (2001) od 25. maja 2010. godine i odbačena tužba tužilaca kao nedozvoljena, te je preinačena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka tako da su obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je , po nalaženju Apelacionog suda, pogrešno prvostepeni sud postupio kada je meritorno odlučio o zahtevu iz tužbe, umesto da tužbu tužioca odbaci kao nedozvoljenu. Naime, drugostepeni sud je utvrdio da su tužioci postavili tužbeni zahtev kojim su tražili da se utvrdi da imaju pravo na određivanje pravične naknade za 258m2, koji su iz k .p. br.144 pripojeni k.p. br. 140/24 , KO Niš-Pantalej, i predstavljaju deo ulice V . V, te da se tužbom zahteva utvrđenje činjenice. Kako se tužbom za utvrđenje ne može tražiti utvrđenje činjenice, nisu ispunjeni uslovi za sudsku zaštitu iz člana 188. Zakona o parničnom postupku. Tužioci nemaju pravni interes za deklarativnim utvrđenjem svoga prava, jer potpuniju zaštitu, odnosno naknadu za navedenu parcelu mogu ostvariti kondemnatornom tužbom koja sadrži zahtev za isplatu naknade za zemljište oduzeto izgradnjom ulice.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, te da se ovakva tužba može se podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188.); da je po prethodnom ispitivanju tužbe sud ovlašćen da donosi rešenja iz člana 279. ovog zakona, ako nije reč o pitanjima o kojima se po prirodi stvari ili po odredbama ovog zakona odluka može doneti tek u daljem toku postupka (član 277.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da ne postoji pravni interes tužioca za podizanje tužbe iz člana 188. ovog zakona (član 279. stav 1. tačka 6)).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da tužioci imaju pravo na određivanje pravične naknade za predmetnu parcelu, koja će biti utvrđena u vanparničnom postupku . Osporenim rešenjem drugostepeni sud je ukinuo navedenu prvostepenu presudu i odbacio tužbu kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da se tužbom za utvrđenje ne može tražiti utvrđenje činjenice, te da tužioci nemaju pravni interes za deklarativnim utvrđenjem svoga prava, jer potpuniju zaštitu, odnosno naknadu za navedenu parcelu mogu ostvariti kondemnatornom tužbom koja sadrži zahtev za isplatu naknade za zemljište oduzeto izgradnjom ulice.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, te da je takvim postupanjem drugostepenog suda podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bilo je, pored ostalog, propisano da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje nekog prava ili pravnog odnosa, te da se ovakva tužba može podići kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa. Kako su predmetnom tužbom podnosioci ustavne žalbe tražili upravo da se utvrdi postojanje prava na pravičnu naknadu za predmetnu parcelu koja je nesporno oduzeta podnosiocima bez ikakve nadoknade, a ne utvrđenje činjenice, Ustavni sud smatra da su, u konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe imali pravni interes da tužbom traže da im se utvrdi postojanje navedenog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da odbacivanje tužbe koju su izjavili tužioci predstavlja preterani formalizam, koji je prouzrokovao povredu prava podnosilaca na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje. Ovo tim pre što je tužba odbačena nakon jedanestogodišnjeg trajanja postupka, u kome je sproveden dokazni postupak i prvostepenom presudom meritorno odlučeno.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, kako bi Apelacioni sud u Nišu doneo novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 570/10 (2001) od 25. maja 2010. godine.

6. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku nakon utvrđenja da tužba ispunjava sve procesne pretpostavke i nakon sprovedenog dokaznog postupka i donošenja prvostepene meritorne odluke, tužba odbačena drugostepenim rešenjem kao nedozvoljena, i to nakon 11 godina od podnošenja. Imajući u vidu navedeno i da je Zakonom o parničnom postupku bilo predviđeno da se odmah po prijemu tužbe mora ispitati njena urednost i dozvoljenost, Ustavni sud je ocenio da je na taj način podnosiocima ustavne žalbe, u osporenom parničnom postupku, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je i u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Krećući se u granicama zahteva, a s obzirom na to da podnosioci nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

7. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosilaca da im je povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog drugostepenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da je taj uslov postoji.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji nalaze i drugi tužioci u predmetnom parničnom postupku koji nisu podneli ustavnu žalbu, Sud je, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema tim licima, kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1) tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma i dužine postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti