Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 11 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 500 evra, dok se žalba u delu protiv meritornih presuda odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . J . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 300/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 421/03) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba N. J . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 300/12 od 12. septembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8305/13 od 14. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. J . iz Velike Plane je, 8. jula 2014. godine, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 300/12, kao i protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 300/12 od 12. septembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8305/13 od 14. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje, zatim tok predmetnog postupka i sudske odluke donete tokom postupka, navodeći: da je 22. septembra 2003. godine njegov otac, kao pravni prethodnik, podneo tužbu Opštinskom sudu u Žabarima radi predaje u državinu određenih nepokretnosti, a da je tuženi 11. juna 2010. godine podneo protivtužbu za utvrđenje svojine na tim nepokretnostima; da je postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8305/13 od 14. maja 2014. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od skora 11 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenim presudama pogrešno utvrđeno činjenično stanje i da su neprihvatljivi navodi prvostepenog i drugostepenog suda da je tuženi - protivtužilac stekao pravo vlasništva na spornim nepokretnostima na osnovu održaja i ugovora o doživotnom izdržavanju , jer tuženi nije mogao da stekne pravo vlasništva po osnovu održaja pošto su sudovi pogrešno zaključili da su pravni prethodnici tuženog bili savesni držaoci spornih nepokretnosti, a iste u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju nisu bile u svojini „davaoca“ izdržavanja, zbog čega taj ugovor ne može biti punovažan.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude.

Zahtevao je i naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 300/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, njegov otac D. J, podneo je 24. jula 2003. godine Opštinskom sudu u Žabarima tužbu protiv tuženih V . P . i D . P, radi predaje u državinu određenih nepokretnosti. Predmet je dobio broj P. 421/03.

Pred Opštinskim sudom u Žabarima bilo je ukupno održano 14 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka geometra, pribavljeni su određeni izveštaji od Službe za katastar nepokretnosti u Žabarima, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, saslušan je sudski veštak i svedoci, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: jedno iz procesnih razloga, jedno na zahtev tuženog zbog odsustva njegovog punomoćnika, jedno na zahtev punomoćnika tuženog, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog odsustva tuženog.

Rešenjem Opštinskog suda u Žabarima P. 421/03 od 31. oktobra 2005. godine parnični postupak je prekinut zbog smrti tužioca i određeno je da će postupak biti nastavljen po okončanju ostavinskog postupka iza pok. tužioca.

Podnosilac ustavne žalbe, sin pok. tužioca i njegov zakonski naslednik, tražio je 11. jula 2007. godine nastavak postupka i dostavio ostavinsko rešenje, nakon čega je sud nastavio predmetni postupak.

Podneskom od 17. oktobra 2007. godine punomoćnik tuženih je obavestio sud da su tuženi preminuli i predložio je da se postupak prekine, te je rešenjem Opštinskog suda u Žabarima P. 202/07 od 31. oktobra 2007. godine ponovo prekinut postupak i odlučeno je da će se postupak nastaviti po pojavi naslednika tuženih, odnosno kad ih sud, na predlog punomoćnika tužioca, pozove da preuzmu postupak.

Podneskom punomoćnika tužioca od 2. aprila 2008. godine sud je obavešten da je zakonski naslednik pok. tuženih njihov sin R. P, koji je i označen kao novi tuženi, posle čega je postupak nastavljen.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima gde se vodio pod brojem P. 1223/10. Tuženi je 11. juna 2010. godine podneo protivtužbu radi utvrđenja prava svojine na spornim nepokretnostima.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 1223/10 od 22. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu preda u državinu k.p. broj ... i voćnjak u KO Porodin; u stavu drugom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se utvrdi da je on vlasnik po osnovu održaja i ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog pred Opštinskim sudom u Žabarima pod brojem R. 183/87 od 19. avgusta 1987. godine, između sada pok. V . P . i pok. D . P, kao primalaca izdržavanja i sada pok. V . P . i D . P, kao davalaca izdržavanja, čiji je zakonski naslednik tuženi-protivtužilac na k.p. broj ..., sa svim postojećim objektima na njoj, u KO Porodin, što bi tužilac-protivtuženi bio dužan priznati i dozvoliti tuženom-protivtužiocu da se na navedenoj nepokretnosti uknjiži kao titular prava svojine; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 124.400,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2212/11 od 19. januara 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Žabarima P. 1223/10 od 22. decembra 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovo suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 300/12 i pred prvostepenim sudom je održano pet ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta i saslušani su svedoci.

Tužbeni zahtev je preciziran 12. avgusta 2013. godine, a protivtužbeni zahtev je preciziran 2. septembra 2013. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Žabarima P. 300/12 od 12. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu preda u državinu k.p. ... u KO Porodin, sa objektima koji se nalaze na navedenoj katastarskoj parceli; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tuženi vlasnik po osnovu održaja i ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog pred Opštinskim sudom u Žabarima R. broj 183/87 od 19. avgusta 1987. godine između sada pok. V . P . i pokojne D . P, kao primalaca izdržavanja i sada pok. V . P . i D . P, kao davalaca izdržavanja, čiji je zakonski naslednik tuženi-protivtužilac, i to na k.p. broj ..., sa svim postojećim objektima na toj parceli, u KO Porodin, što je tužilac-protivtuženi dužan priznati i dozvoliti tuženom-protivtužiocu da se na navedenoj nepokretnosti uknjiži kao vlasnik kod Službe za katastar nepokretnosti Žabari; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 218.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8305/13 od 14. maja 2014. godine, donetom u žalbenom postupku, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Žabarima P. 300/12 od 12. septembra 2013. godine, a žalba tužioca-protivtuženog odbijena je kao neosnovana.

U obrazloženju te presude je navedeno: da je na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog stanja, pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev; da je sud cenio navode u žalbi tužioca da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka jer je odbio tužbeni zahtev tužioca za predaju u državinu cele katastarske parcele ..., iako je zaključenim poravnanjem između pravnih prethodnika stranaka odlučeno da je pravni prethodnik tužioca vlasnik po osnovu izgradnje na štali od betonskih blokova, kao i zemljištu neophodnom za korišćenje iste štale, te da je ovom presudom sud stavio poravnanje van snage, ali je ove navode žalbe odbio kao neosnovane jer je našao da je u poravnanju na koje se tužilac poziva označena katastarska parcela .../1 i štala na toj parceli, a tužilac je postavljenim tužbenim zahtevom tražio da se obaveže tuženi da mu preda u državinu celu parcelu ..., bez označenja dela na koji misli da se poravnanje odnosi, pa je prvostepeni sud, krećući se u granicama tužbenog zahteva, isti odbio kao u stavu prvom izreke; da su neosnovani navodi u žalbi tužioca da tuženi-protivtužilac nije mogao da stekne nepokretnosti koje su predmet spora po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju iz razloga što sporna nepokretnost nije upisana u ugovoru o doživotnom izdržavanju, a nije ni mogla biti upisana jer je istu pokojni V. 1948. godine, prilikom osnivanja katastra preneo svojoj ćerki sada pokojnoj K. J, koju je nasledio tužiočev otac, K . sin D, a posle njegove smrti tužilac, zbog čega pokojni V . istom nije mogao raspolagati 1987. godine ugovorom o doživotnom izdržavanju - jer je ovaj sud našao da je sada pokojni V. ugovorom o doživotnom izdržavanju raspolagao kućom sa dvorištem i voćnjakom i svim zgradama na placu, a vlasništvo na kući i objektima na katastarskoj parceli ... nije osporeno, dok je u toku postupka utvrđeno da je u ugovoru o doživotnom izdržavanju od 1. avgusta 1987. godine pogrešno označen broj katastarske parcele, a da katastar nepokretnosti u vreme kada su sada pokojna K. i pokojni D . bili upisani kao posednici, nije predstavljao dokaz o pravu svojine, već samo o posedu, odnosno državini lica koje je upisano kod Službe za katastar nepokretnosti; da je sud cenio i navode u žalbi tužioca da je nejasan zaključak prvostepenog suda zbog čega pokojni D . J . i njegova majka K . nisu bili u državini spornog placa, jer je pokojna K . jedno vreme živela u zajednici sa pokojnim V, svojim ocem, a pokojni D . je takođe jedno vreme živeo u zajednici sa svojim dedom, ali je našao da su ti navodi žalbe neosnovani jer je utvrđeno da su u državini ovih nepokretosti, i to kuće i svih objekata na katastarskoj parceli ..., od smrti pokojnog V, pravni prethodnici - roditelji tuženog-protivtužioca, i to od 1990/1991. godine, te kako je tužba u ovoj parnici podneta 24. jula 2003. godine, to je istekao rok od deset godina iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje svojine na ovoj nepokretnosti po osnovu održaja, s obzirom na to da su, po nalaženju toga suda, pravni prethodnici tuženog-protivtužioca imali savesnu državinu (nisu znali niti mogli znati da katastarska parcela ... nije vlasništvo sada pokojnog V, s obzirom na to da katastar nepokretnosti nije dokaz o pravu svojine već o posedu, a pokojni V. je bio u posedu katastarske parcele ...), dok svojina na kući i objektima koji se nalaze na katastarskoj parceli ... sada pokojnog V. u toku postupka nije osporena.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana kad je tužbu podneo pravni prethodnik podnosioca – 24. jula 2003. godine, pa do okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi i njoj koneksnoj protivtužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao deset godina i deset meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje imovinske parnice kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje postupka prvenstveno uticalo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je prvu meritornu odluku doneo nakon sedam i po godina od podnete tužbe. Međutim, po oceni Suda, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali. Tako je prvi žalbeni postupak trajao godinu dana, ponovni prvostepeni postupak je trajao godinu i po dana, a drugostepeni samo osam meseci.

Ustavni sud konstatuje i da je predmetni postupak dva puta bio prekinut, i to prvi put zbog smrti tužioca kada je prekid trajao godinu dana i devet meseci i drugi put zbog smrti tuženih kada je prekid trajao nepunih šest meseci, pri čemu se ti periodi ne mogu staviti na teret sudu zbog nepreduzimanja procesnih radnji.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku a ispitujući njegovo ponašanje, Sud nalazi da podnosilac nije doprineo produženju postupka.

Po oceni Suda, iako je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi, te je tokom postupka bilo potrebno razjasniti veći broj relevantnih činjeničnih i pravnih pitanja, navedene okolnosti svakako ne mogu biti opravdanje za trajanje parničnog postupka od skoro 11 godina, odnosno više od osam i po godina kada se izuzmu periodi u kojima je parnica bila u prekidu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Požarevcu - Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 300/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 421/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka računatu od kada je podnosilac stupio u parnicu kao tužilac, period zakonito određenog prekida postupka zbog smrti tuženih, kao i konstatovanu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću kako sopstvenu - tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom licu treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između utvrđenog neblagovremenog postupanja suda i materijalne štete koju paušalno potražuje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na presudu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 300/12 od 12. septembra 2013. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8305/13 od 14. maja 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončane parnice koju je vodio, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su, u bitnom, ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude o kojoj se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su prvostepeni i drugostepeni sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, u osporenoj presudi dao jasne, dovoljne i pravno utemeljene razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za predaju u državinu određenih nepokretnosti a usvojio protivtužbeni zahtev za utvrđenje svojine na tim nepokretnostima, pri čemu takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u privatnopravnoj imovinskoj parnici neizbežno (makar i delimično) neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči uspeh u ostvarenju istaknutih imovinskih potraživanja u zakonito sprovedenom parničnom postupku.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud ukazuje da se navedena prava sadržinski ne razlikuju od prava utvrđenih u članu 32. stav 1. i članu 58. stav 1. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na označene ustavne odredbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 300/12 od 12. septembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8305/13 od 14. maja 2014. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti