Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Sud konstatuje neefikasnost nižih sudova, naročito zbog višestrukog ukidanja prvostepenih presuda i vraćanja predmeta na ponovno suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-582/2009
26.11.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Marinkovića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Marinkovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu broj P. 64/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Marinković iz Rume je 21. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1064/08 od 28. januara 2009. godine i presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/07 od 7. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu broj P. 64/07.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je postupak započet još 7. februara 1994. godine podnošenjem tužbe Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici protiv podnosioca ustavne žalbe, a da je osporena revizijska presuda Vrhovnog suda Srbije doneta 28. januara 2009. godine. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, trajanje postupka preko 15 godina se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, posebno imajući u vidu da postupak nije okončan u pogledu odluke o kamati i troškovima postupka. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, iz razloga što je presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka, najpre iz razloga što je u pogledu odredaba o reviziji Vrhovni sud Srbije primenio odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, umesto da primeni pravila parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu napred navedenog Zakona, te je iz tog razloga obrazloženje revizijske presude ''šturo, nejasno, uopšteno i krajnje nejasno'', kao i da navedeni sud nije savesno i brižljivo ocenio sve navode iz revizije. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da se ponište presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1064/08 od 28. januara 2009. godine i Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/07 od 7. decembra 2007. godine, da se otklone sve štetne posledice i da se odloži izvršenje u predmetu Opštinskog suda u Rumi I. 502/08.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Rumi P. 64/07, osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
''Eurora'' S.R.L. Gorizia, preko punomoćnika Strajina Lapčevića, advokata iz Beograda, podnela je Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici 7. februara 1994. godine, tužbu radi duga, sa predlogom za izdavanje privremene mere, protiv tuženih PP ''ELMOS'' iz Rume i Nenada Marinkovića iz Rume, ovde podnosioca ustavne žalbe. Traženo je da sud donese presudu kojom će obavezati tužene da tužiocu isplate iznos od 88.500 DEM sa domicilnom kamatom počev od 22. novembra 1992. godine, da sud zabrani drugotuženom otuđenje i opterećenje nepokretnosti - stambene zgrade u Rumi, u ulici Slobodana Penezića broj 14, da se naloži zemljišnoknjižnom odeljenju suda da izvrši zabeležbu ovog tereta, da eventualna žalba ne odlaže izvršenje ove privremene mere, da troškovi privremene mere padaju na teret tuženika, kao i da tuženi nadoknade troškove celokupnog postupka tužiocu. Tužba je dostavljena tuženima na odgovor 14. februara 1994. godine, a odgovor na tužbu je primljen u Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici 25. februara 1994. godine.
Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano i održano 28. februara 1994. godine. Prva prvostepena presuda P. 34/94 je doneta 10. maja 1994. godine. U ovom periodu je zakazano i održano četiri ročišta za glavnu raspravu (28. februara 1994. godine, 25. marta 1994. godine, 12. aprila 1994. godine i 10. maja 1994. godine). Navedenom presudom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani su tuženi PP ''ELMOS'' iz Rume i Nenad Marinković iz Rume, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu isplate na ime glavnog duga iznos od 88.500 DEM sa domicilnom kamatom počev od 22. novembra 1992. godine, kao dana dospelosti potraživanja, do konačne isplate, kao i da nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 920, 00 dinara.
Protiv prvostepene presude žalbu su izjavili tuženi 13. oktobra 1994. godine, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Postupajući po žalbi, Viši privredni sud u Beogradu je rešenjem Pž. 4233/94 od 8. decembra 1994. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. U obrazloženju presude je navedeno da su osnovani navodi žalbe da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, jer nije na nesumnjiv način utvrđeno koji pravni posao su parnične stranke zaključile, kada i kome je roba koja je predmet fakture isporučena i naloženo je prvostepenom sudu da u ponovnom postupku pozove tužioca da uz spis priloži overeni prevod fakture, kao i drugu pismenu dokumentaciju o isporuci robe, a da u slučaju da tužilac ne raspolaže pismenom dokumentacijom, da sud saslušanjem svedoka ili na drugi pogodan način utvrdi da li je i kada tužilac tuženima isporučio robu koja je predmet fakture, kao i da li se priznanica kojom je tuženi drugog reda priznao dug od 88.500 DEM odnosi baš na obavezu po spornoj fakturi ili je to obaveza tuženog kao fizičkog lica.
Rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 od 10. februara 1998. godine usvojen je predlog tužioca za izdavanje privremene mere.
Druga prvostepena presuda Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 doneta je 10. februara 1998. godine. U ovom periodu zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam ročišta održano (20. juna 1997. godine, 28. jula 1997. godine, 22. septembra 1997. godine, 10. oktobra 1997. godine, 7. novembra 1997. godine, 24. novembra 1997. godine, 24. decembra 1997. godine i 10. februara 1998. godine), dok su tri ročišta odložena (ročište zakazano za 19. maj 1997. godine je odloženo jer punomoćnik tužioca nije pristupio - molio je putem telegrama odlaganje ročišta, ročište zakazano za 4. decembar 1997. godine je odloženo jer nije pristupio pozvani svedok, ročište zakazano za 20. januar 1998. godine je odloženo jer nisu pristupili pozvani svedoci). Navedenom prvostepenom presudom je odbačen tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog kao nedozvoljen, dok je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog i obavezan je drugotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe da tužiocu isplati na ime glavnog duga iznos od 88.500 DEM sa domicilnom kamatom počev od 22. novembra 1992. godine, pa do isplate, kao i da nadoknadi tužiocu prouzrokovane parnične troškove u iznosu od 10.920, 00 dinara.
Tuženi drugog reda, ovde podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu 10. jula 1998. godine, kao i prigovor na rešenje prvostepenog suda kojim je usvojen predlog tužioca za izdavanje privremene mere.
Rešavajući po žalbi, Viši privredni sud u Beogradu je rešenjem Pž. 9566/98 od 10. februara 1999. godine potvrdio prvostepenu presudu u stavu 1. izreke, a ukinuo prvostepenu presudu u stavu 2. izreke i predmet vratio na ponovni postupak. U obrazloženju ove presude je navedeno da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je odbacio kao nedozvoljenu tužbu prema prvotuženom, s obzirom da je prema istom okončan postupak likvidacije i brisan je iz registra, na koji način je izgubio pravni subjektivitet, odnosno svojstvo pravnog lica, a time i stranačku sposobnost u parničnom postupku, ali da je pogrešio jer nije imao u vidu odredbu člana 17. stav 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da je prvotuženi izgubio legitimaciju, te se kao tuženi javlja fizičko lice koje nije imalac radnje i koje ne obavlja registrovanu privrednu delatnost, te će prvostepeni sud u ponovnom postupku morati da ceni svoju nadležnost.
U ponovnom postupku, Privredni sud u Sremskoj Mitrovici se rešenjem P. 200/99 od 25. februara 2000. godine oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Opštinskom sudu u Rumi, kao stvarno i mesno nadležnom sudu i kojim je usvojen prigovor i stavljeno van snage rešenje o određivanju privremene mere.
Protiv navedenog rešenja izjavljena je žalba, koja je rešenjem Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 3351/2000 od 28. novembra 2000. godine odbijena kao neosnovana.
Opštinski sud u Rumi je, nakon zakazanih sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet i održano (20. septembra 2001. godine, 27. februara 2002. godine, 25. marta 2003. godine, 27. maja 2003. godine i 3. jula 2003. godine), dok su dva ročišta odložena (ročište zakazano za 23. avgust 2001. godine je odloženo jer tuženi nije pristupio, a nije bilo dokaza o urednoj dostavi, ročište zakazano za 23. oktobar 2001. godine je odloženo jer je punomoćnik tužioca podneskom predložio odlaganje, čemu se nije protivio punomoćnik tuženog), doneo treću po redu prvostepenu presudu u ovom parničnom postupku, kojom je: tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog odbačen kao nedozvoljen (stav 1.); delimično usvojena tužba tužioca drugog reda, Slavka Rokića i utvrđeno da je tuženi dužan da mu isplati na ime glavnog duga iznos od 45.249, 331 EUR u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa odgovarajućom kamatnom stopom počev od 1. januara 2002. godine do isplate i nadoknadi tužiocu parnične troškove u iznosu od 64.242, 00 dinara, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav 2.); odbijen tužbeni zahtev za iznos od 179.369 EUR u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate i deo tužbenog zahteva za isplatu kamate na iznos od 45.249, 331 EUR u dinarskoj protivvrednosti od 22. novembra 1992. godine do 31. decembra 2001. godine i deo troškova u iznosu od 258, 00 dinara, kao neosnovan (stav 3.); odbijen kao neosnovan zahtev tužioca drugog reda za isplatu troškova postupka u iznosu od 54.250, 00 dinara (stav 4.); usvojen predlog tužioca za izdavanje privremene mere, pa je zabranjeno drugotuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe otuđenje nepokretnosti - stambene zgrade u Rumi, u ulici S.P. Krcuna broj 14 (stav 5.), i naloženo zemljišnoknjižnom odeljenju Opštinskog suda u Rumi da izvrši zabeležbu privremene mere (stav 6.), s tim da privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka (stav 7.).
Protiv prvostepenog rešenja, tužilac je izjavio žalbu protiv odbijajućeg dela za kamatu i odbijajućeg dela za troškove, dok je drugotuženi podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv st. 2, 5, 6. i 7. izreke prvostepene presude.
Rešavajući po podnetim žalbama, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 74/04 od 26. avgusta 2004. godine, žalbu tužioca usvojio, dok je žalbu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, delimično usvojio i delimično odbio, te je potvrdio rešenje o izdavanju privremene mere koja je sastavni deo prvostepene presude, a ukinuo prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu tužbenog zahteva za iznos od 45.249, 331 EUR u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa odgovarajućom kamatnom stopom počev od 1. januara 2002. godine do isplate i u odbijajućem delu zahteva za kamatu za period od 22. novembra 1992. godine do 31. decembra 2001. godine na iznos od 45.249, 331 EUR u dinarskoj protivvrednosti, kao i usvajajućem i odbijajućem delu odluke o troškovima. U obrazloženju je navedeno da je osporena presuda zahvaćena apsolutno bitnom povredom procesnog prava, jer dispozitiv u delu odluke o tužbenom zahtevu kojem je prvostepeni sud delimično udovoljio ne odgovara datom obrazloženju, koje je u pogledu bitnih činjenica protivrečno, nejasno i konfuzno, kao i u pogledu delimične isplate tuženog tužiocu. Dalje je navedeno i da činjenično stanje nije pravilno i dovoljno pouzdano utvrđeno.
Četvrta po redu prvostepena presuda je doneta 8. decembra 2006. godine, nakon zakazanih deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam ročišta održano (5. jula 2005. godine, 26. septembra 2005. godine, 27. marta 2006. godine, 9. maja 2006. godine, 14. septembra 2006. godine, 25. oktobra 2006. godine, 8. decembra 2006. godine), dok tri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 7. jun 2006. godine je odloženo jer je punomoćnik tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe tražio odlaganje, ročište zakazano za 4. jul 2006. godine je odloženo jer nije pristupio svedok čije je prisustvo u konkretnom slučaju bilo neophodno, dok je ročište zakazano za 6. novembar 2006. godine odloženo jer se tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe nalazio na izdržavanju zatvorske kazne u trajanju od četiri meseca). Presudom Opštinskog suda u Rumi P. 64/07 je tužbeni zahtev u odnosu na tužioca prvog reda odbačen kao nedozvoljen (stav 1.); usvojen je tužbeni zahtev tužioca Slavka Rokića i obavezan tuženi - ovde podnosilac ustavne žalbe da istom tužiocu isplati na ime glavnog duga iznos od 45.249, 331 EUR u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa odgovarajućom kamatnom stopom počev od 22. novembra 1992. godine do isplate, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja i troškove parničnog postupka u iznosu od 78.800, 00 dinara (stav 2.); usvojen je predlog tužioca za izdavanje privremene mere, pa se zabranjeno tuženom - ovde podnosiocu ustavne žalbe otuđenje nepokretnosti - stambene zgrade u Rumi, u ulici S.P. Krcuna broj 14 (stav 3.), i naloženo je zemljišnoknjižnom odeljenju Opštinskog suda u Rumi da izvrši zabeležbu privremene mere (stav 4.), s tim da privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka (stav 5.).
Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 23. februara 2007. godine, dok je tužilac izjavio žalbu 12. februara 2007. godine protiv odluke o troškovima.
Rešavajući o podnetim žalbama, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je doneo osporenu presudu Gž. 769/07 od 7. decembra 2007. godine kojom je usvojena žalba tužioca, a žalba tuženog delimično usvojena i delimično odbijena, te je potvrđena prvostepena presuda u stavu 2. izreke, a ukinuta u delu dosuđene tražene kamate, ukinuta odluka o troškovima postupka i u navedenim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje; rešenje o privremenoj meri koje je sastavni deo prvostepene presude je ukinuto, a na snazi održano rešenje o privremenoj meri koja je sastavni deo presude P. 123/01 od 3. jula 2003. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je kamata nepravilno dosuđena tužiocu, jer je prvostepeni sud propustio da da razloge zbog čega je za ceo period dosudio kamatu po stopi koju utvrđuje Narodna banka za EUR, obzirom da ova valuta nije egzistirala do 1. januara 2002. godine.
Rešenjem Opštinskog suda u Rumi P. 64/07 od 24. decembra 2007. godine ukinuta je privremena mera zabeležena na osnovu presude ovog suda P. 64/07 i naloženo zemljišnoknjižnom odeljenju brisanje zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti.
Podnosilac ustavne žalbe je 15. januara 2008. godine izjavio reviziju.
Opštinski sud u Rumi je doneo dopunsko rešenje P. 64/07 od 30. januara 2008. godine kojim je stavljeno van snage rešenje ovog suda P. 64/07 od 24. decembra 2007. godine, te je ukinuto rešenje Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 od 10. februara 1998. godine, kojim je određena privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti i naloženo je zemljišnoknjižnom odeljenju brisanje zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti.
Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 1064/08 od 28. januara 2009. godine, odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju presude je navedeno da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda na koju se u reviziji ukazuje, jer je Okružni sud, odlučujući o žalbi tuženog, ocenio sve navode koji su od značaja za donošenje presude i na taj način u svemu postupio u smislu člana 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Dalje je navedeno da nisu osnovani razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Vrhovni sud Srbije je naveo da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo. Takođe je navedeno da je primenom člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud Srbije izostavio detaljnije obrazloženje presude kojom se revizija tuženog odbija, jer se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je Okružni sud odlučujući po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene odluke ocenio pravilno, kao i da se obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo njegovom ujednačenijem tumačenju.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).
5. Imajući u vidu navedene odredbe Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude donete od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava, odnosno odredaba Zakona o parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženja data u osporenim presudama, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici i Vrhovnog suda Srbije.
Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz razloga što je u pogledu odredaba o reviziji Vrhovni sud Srbije primenio odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, umesto da primeni pravila parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu napred navedenog Zakona, iz razloga što se dozvoljenost revizije u situaciji kada su prvostepena i drugostepena presuda donete nakon stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), odnosno 23. februara 2005. godine, u pogledu vrste i vrednosti spora ceni po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu novog zakona, dok se u pogledu ocene postojanja bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zastupanja u revizijskom postupku primenjuju pravila novog zakona.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici 7. februara 1994. godine, a da je okončan, u delu koji se pobija revizijom, donošenjem osporene revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1064/08 od 28. januara 2009. godine, kao i da se parnični postupak i dalje vodi pred prvostepenim sudom u delu koji se odnosi na kamatu i na troškove postupka, s obzirom da je presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/07 od 7. decembra 2007. godine ukinuta prvostepena presuda u delu dosuđene kamate, ukinuta je odluka o troškovima postupka i u navedenim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije bili izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, nadležni sudovi su trebali da utvrde osnovanost potraživanja tužioca prema tuženom, odnosno postojanje duga u traženom iznosu, zbog čega je, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, izvršen uvid u određene pismene dokaze i saslušane su parnične stranke i sedam svedoka.
U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije bitno doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već se uglavnom uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu, te su tri ročišta odložena zbog neprisustva tuženog. U pogledu pravnog i materijalnog interesa samog podnosioca ustavne žalbe, predmet spora je od velikog značaja, budući da se radi o značajnoj sumi novca koju je, kao tuženi, dužan da isplati tužiocu, a koja može ugroziti ekonomsku egzistenciju podnosioca ustavne žalbe.
Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete četiri prvostepene presude, jedno rešenje o privremenoj meri, jedno rešenje kojim se prvostepeni sud oglašava stvarno nenadležnim i predmet ustupa stvarno i mesno nadležnom sudu, dopunsko rešenje o privremenoj meri, zatim pet odluka sudova u drugom stepenu (prvi put je prvostepena presuda ukinuta zbog nepotpunog i nedovoljno pouzdano utvrđenog činjeničnog stanja, drugi put je predmet vraćen na ponovno suđenje iz razloga što je, nakon sprovedenog postupka likvidacije nad prvotuženim, prvostepeni sud morao da oceni svoju nadležnost, trećim rešenjem je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se prvostepeni sud oglasio stvarno nenadležnim, četvrtim po redu drugostepenim rešenjem je utvrđeno da dispozitiv ne odgovara u potpunosti datom obrazloženju, kao i da činjenično stanje nije pravilno i dovoljno pouzdano utvrđeno i petom odlukom drugostepenog suda je prvostepena presuda potvrđena, osim u delu koji se odnosi na traženu kamatu i troškove postupka), kao i presuda Vrhovnog suda Srbije koja je doneta po izjavljenoj reviziji. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni i drugostepeni sudovi (u konkretnom slučaju postupala su dva prvostepena suda - Privredni sud u Sremskoj Mitrovici i Opštinski sud u Rumi i dva drugostepena suda - Viši privredni sud u Beogradu i Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, s obzirom da je tokom postupka prvotuženi kao pravno lice prestao da postoji kao pravni subjekt, nakon sprovedenog postupka likvidacije, te je promenjena sudska nadležnost jer je kao tuženi ostao ovde podnosilac ustavne žalbe, fizičko lice) nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo se posebno odnosi na postupanje drugostepenih sudova, kao instancionih. Opravdanje za ovako dugo trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Sve četiri prvostepene presude u osnovi su utvrđivale potpuno isto činjenično stanje i iz njega izvodile identičan zaključak o postojanju i visini potraživanja tužioca prema tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koje je istaknuto u tužbenom zahtevu. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice, te kako bi se povratilo i održalo poverenje u sudstvo, koje oličava ukupan ugled i autoritet državne vlasti. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presude u predmetima Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na nezavisan i nepristrasan sud, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pružio uverljive dokaze da u postupanju sudova ima elemenata koji bi ukazali na njihovu pristrasnost u konkretnom predmetu, već se radi o propuštanju preuzimanja odgovornosti i korišćenja raspoloživih procesnih mehanizama kojima bi se trajanje ove parnice svelo u okvire razumnog roka.
U pogledu navoda podnosioca da mu je povređeno pravo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, podnosilac ustavne žalbe je protiv svake pojedinačne prvostepene presude ostvario pravo žalbe neposredno višem sudu, te je ostvario i pravo na podnošenje revizije, o kojoj je Vrhovni sud odlučio osporenom presudom. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je u postupanju sudova bilo nejednakog postupanja u istim pravnim situacijama.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način pred viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, dok je u preostalom delu, u odnosu na navođenje povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.
Na osnovu odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti