Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 1.200 evra. U preostalom delu žalba se odbacuje kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Ć. iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Ć. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 1726/02 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Ć. iz Loznice je, 23. januara 2012. godine, preko punomoćnika S. F, advokata iz Loznice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Loznici P. 1726/02 od 14. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15146/10 od 8. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporila dužinu trajanja parničnog postupka u kome su donete navedene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak trajao 16 godina, pa nalazi da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovoj parnici.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1726/02, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci R. Ć, ovde podnositeljka ustavne žalbe i D.Ć, podneli su 4. decembra 1995. godine Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tuženih M.Ć, Z.Ć, G.Ć, O.Č, Republike Srbije i Opštine Loznica, radi utvrđenja prava svojine na određenim objektima koji se nalaze na k.p. br. 3844 i 3845, KO L, kao i prava trajnog korišćenja na navedenim parcelama. Predmet je zaveden pod brojem P. 2146/95.

Opštinski sud u Loznici je 6. novembra 1997. godine doneo presudu P. 2146/95, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 430/98 od 8. aprila 1998. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Loznici na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 767/98. Prvostepeni sud je 29. marta 1999. godine doneo presudu P. 767/98, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 1145/99 od 29. februara 2000. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Loznici na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 446/2000. Opštinski sud u Loznici je 18. aprila 2001. godine doneo presudu P. 446/2000, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 1064/01 od 28. juna 2002. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Loznici na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1726/02. Opštinski sud u Loznici je 13. aprila 2005. godine naložio veštaku D.M. da izvrši dopunu veštačenja. Navedeni veštak je 15. januara 2007. godine dostavio prvostepenom sudu dopunu nalaza.

Opštinski sud u Loznici je 14. maja 2009. godine doneo osporenu presudu P. 1726/02, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbene zahteve tužilaca i utvrdio da su oni suvlasnici sa udelima od po ½ dela stare kuće u Ulici B. br. 15 u L. koja se nalazi na k.p. 3844 i 3845, KO L, kao zakonski naslednici sada pok. D.Ć, te da imaju pravo trajnog korišćenja sa udelima od ½ dela k.p. br. 3844 u površini od 0.00,13 ha i dela k.p. br. 3845 u površini od 0.00,11 ha, što su tuženi dužni priznati i trpeti da se tužioci upišu kao suvlasnici i sukorisnici na navedenim nepokretnostima u javnim knjigama; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje R. Ć, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrdio da je ona vlasnik lokala – frizerske radnje i dograđenog dela kuće koji se nalaze na navedenim parcelama, sa pravom korišćenja zemljišta potrebnog za korišćenje tih objekata u merama bliže opisanim u izreci, a sve dok navedeni objekti postoje na tim parcelama; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su oni nosioci prava trajnog korišćenja sa udelom od ½ dela na k.p. br. 3844 i 3845, KO L, preko površine dosuđene u stavu prvom izreke; u stavu četvrtom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da su tužioci pravni sledbenici sada pok. D.Ć, a prvotužena, drugotuženi, trećetuženi i četvrtotužena pravni sledbenici sada pok. M.Ć, koji su bili braća; da je sud, na osnovu pročitanih pismenih dokaza i činjenice da punomoćnik navedenih tuženih nije osporio vlasništvo tužiocima na starom delu kuće, ocenio da su tužioci vlasnici starog dela kuće koja praktično čini zaostavštinu njihovog pravnog prethodnika, te da njima pripada i pravo trajnog korišćenja zemljišta neophodnog za redovnu upotrebu tog dela kuće, a čije su mere i granice utvrđene nalazom veštaka građevinske i geodetske struke; da je deo kuće koji je dogradila tužilja R. Ć. bespravno podignut i takav objekat ukoliko se ne legalizuje mora biti uklonjen, zbog čega svojina na njemu nije trajna, niti može postojati pravo trajnog korišćenja dela parcele na kome se ovaj objekat nalazi i koji služi za redovnu upotrebu objekta; da je prvostepeni sud našao da frizerski salon, koji je podigla tužilja R. Ć, predstavlja privremeni objekat, odnosno objekat podignut sa privremenom dozvolom i za ovaj objekat se primenjuju iste zakonske odredbe kao i kada je u pitanju bespravno podignut objekat; da vlasnik takvog objekta ne može steći pravo trajnog korišćenja zemljišta ispod objekta, već samo pravo privremenog korišćenja tog dela parcele dok objekat postoji; da je imajući u vidu da je sud priznao tužiocima pravo trajnog korišćenja na zemljištu neophodnom za upotrebu starog dela kuće, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za razliku u površini navedenih parcela preko dosuđene površine; da je sud primenom člana 147. Zakona o parničnom postupku odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka iz razloga što su tužioci samo delimično uspeli u sporu, a prvotužena, drugotuženi, trećetuženi i četvrtotužena u toku postupka nisu osporavali tužiocima pravo svojine na starom delu kuće, kao i pravo korišćenja zemljišta neophodnog za upotrebu te kuće.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4473/10 od 22. jula 2010. godine vratio Osnovnom sudu u Loznici spise predmeta, radi dopune postupka, uzimajući u obzir da je u obrazloženju prvostepene presude nedostajo deo teksta.

Osnovni sud u Loznici je 16. septembra 2010. godine doneo rešenje P. 1726/02, kojim je ispravio navedenu prvostepenu presudu.

Nakon otklanjanja procesnih smetnji, Apelacioni sud u Beogradu je 8. septembra 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 15146/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbe tužilaca i prvotužene, drugotuženog, trećetuženog i četvrtotužene i potvrdio prvostepenu presudu u njenim stavovima prvom i drugom izreke koji se odnose na navedene tužene, kao i u stavovima trećem i četvrtom izreke; u stavu drugom izreke usvojio žalbu petotužene i preinačio prvostepenu presudu u njenim stavovima prvom i drugom izreke, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca u odnosu na petotuženu i šestotuženu; u stavu trećem izreke obavezao tužioce da naknade petotuženoj troškove drugostepenog parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je pravilan zaključak Opštinskog suda u Loznici o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca u odnosu na prvotuženu, drugotuženog, trećetuženog i četvrtotuženu; da je prvostepeni sud, sa druge strane, pogrešno zaključio da su petotužena i šestotužena pasivno legitimisane u ovoj pravnoj stvari; da je odlukom iz stava prvog izreke pobijane presude regulisan interni odnos između tužilaca i prvotužene, drugotuženog, trećetuženog i četvrtotužene, u odnosu na njihova prava iz zaostavštine njihovih pravnih prethodnika, dok se odlukom iz stava drugog izreke utvrđuje pravo vlasništva tužilje R. Ć. na bespravno podignutim objektima u odnosu na navedene tužene; da je imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o dozvoljenim raspolaganjima između fizičkih lica, čiji su pravni prethodnici bili vlasnici zemljišta, odnosno podignutih objekata, a kasnije nosioci prava korišćenja na predmetnom zemljištu, te kako se ne radi o dodeli gradskog građevinskog zemljišta u smislu člana 21. stav 1. Zakona o građevinskom zemljištu, drugostepeni sud našao da petotužena i šestotužena nisu pasivno legitimisane u ovoj parnici.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije održano 25 ročišta za glavnu raspravu. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 24. oktobar 1996, 18. jun 2004, 17. septembar 2004, 13. septembar 2005. i 23. januar 2008. godine nisu održana zbog nedolaska sudskog veštaka, ročište zakazano za 5. februar 1997. godine nije održano zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 12. mart 1997. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužilaca, ročišta zakazana za 5. januar 1998, 12. februar 1999, 16. oktobar 2000, 12. januar 2001, 23. februar 2001, 16. februar 2005, 23. novembar 2006. i 24. mart 2009. godine nisu održana zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za njihovo održavanje jer neko od tuženih nije bio uredno pozvan, ročište zakazano za 28. februar 2003. godine nije održano jer su spisi ovog predmeta bili prosleđeni Opštinskom javnom tužilaštvu u Šapcu, ročišta zakazana za 18. jul 2003, 5. mart 2004. i 29. april 2004. godine nisu održana jer veštak nije dostavio nalaz, ročište zakazano za 28. januar 2004. godine nije održano zbog smrtnog slučaja u porodici tužilaca, ročišta zakazana za 23. decembar 2004. i 15. jun 2005. godine nisu održana na predlog punomoćnika prvotužene, drugotuženog, trećetuženog i četvrtotužene, ročišta zakazana za 4. decembar 2007. i 14. april 2009. godine nisu održana na predlog punomoćnika tužilaca, a ročište zakazano za 11. decembar 2008. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se je mči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak , bilo je propisano: da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 4. decembra 1995. godine, podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe Opštinskom sudu u Loznici, i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15146/10 od 8. septembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj imovinski spor trajao nepunih 16 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku , šesnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (obiman dokazni postupak itd.), imajući pri tome u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe u neznatnoj meri doprinela prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje skoro 16 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Opštinskog suda u Loznici pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe decembra 1995. do jula 2009. godine, kada su spisi predmeta prosleđeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbama izjavljenim protiv presude P. 1726/02 od 14. maja 2009. godine. Činjenice da u ovoj pravnoj stvari nije održano 20 ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se mogu pripisati u odgovornost Opštinskom sudu u Loznici, te da je veštak D.M. tek nakon jedne godine i devet meseci dostavio dopunu nalaza i mišljenja i da su tri prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje , po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom stvarnopravnom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parn ičnom postupku iz 1977. godine, te člana 10, člana 254. stav 1. i člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stavove Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu prema kojima činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine) , te da sud, odnosno država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine).

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnositeljke ustavne žalbe prekomerno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, koji se ogleda u tome što je pet ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu odloženo iz razloga koji se mogu njoj pripisati u krivicu, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilik e u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i sam u suštin u naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe traži da se ispita zakonitost osporenih presuda u delu kojim je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka i u delu kojim je odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev za utvrđenje prava trajnog korišćenja zemljišta na kome se nalaze objekti koji nisu u njenom vlasništvu, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući Zakon o parničnom postupku i Zakon o planiranju i izgradnji. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su Opštinski sud u Loznici i Apelacioni sud u Beogradu dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da podnositeljka ustavne žalbe ima samo pravo trajnog korišćenja zemljišta koje se nalazi ispod objekta na kome ima pravo svojine i koje služi za njegovu redovnu upotrebu, kao i pravo korišćenja zemljišta koje se nalazi ispod bespravno podignutog objekta (i čije trajanje zavisi od činjenice da li će takav objekat biti srušen ili legalizovan), te da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, uzimajući u obzir da je podnositeljka delimično uspela u sporu i da joj prvotužena, drugotuženi, trećetuženi i četvrtotužena nisu osporavali pravo svojine na starom delu kuće, kao i pravo korišćenja zemljišta neophodnog za upotrebu te kuće.

Ustavni sud je zaključio da se navodi podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, kojom se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajin e i jedinica lokalne samouprave (odnosno zaštita od različitog odlučivanja suda i dr. organa u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim situacijama).

Takođe, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u ovoj parnici povređeno pravo podnositeljke na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što upravo presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15146/10 od 8. septembra 2011. godine predstavlja dokaz da je podnositeljka imala i da je iskoristila pravno sredstvo - žalbu o kojoj je odlučio nadležni drugostepeni sud. Pri tome, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari napominje da pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke za žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju podnositeljke o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti