Odluka Ustavnog suda o izvršnom postupku nakon odluke o restrukturiranju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da odluka izvršnog suda o tome da program restrukturiranja nije izvršna isprava nije proizvoljna. Sud je potvrdio da na novčani ekvivalent za neisporučene stvari ne pripada zatezna kamata po zakonu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „T.“ d.o.o, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „T.“ d.o.o. izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 516/15 od 12. novembra 2015. godine, u stavu drugom izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba privrednog društva „T.“ d.o.o. izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 91/16 od 9. marta 2016. godine, u stavu drugom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „T.“ d.o.o, Beograd, podnelo je Ustavnom sudu, 23. januara 2016. godine, preko punomoćnika B. K . V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 516/15 od 12. novembra 2015. godine , u stavu drugom izreke, zbog povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Navedena ustavna žalba podnosioca zavedena je pod brojem Už-582/2016.

Isti podnosilac podneo je Ustavnom sudu, 27. juna 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 91/16 od 9. marta 2016. godine, u stavu drugom izreke, zbog povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Navedena ustavna žalba podnosioca zavedena je pod brojem Už-5059/2016.

Na osnovu člana 43. st. 1. i 3. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojene su ustavne žalbe podnosioca privrednog društva „.T.“ d.o.o, Beograd , izjavljene protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 516/15 od 12. novembra 2015. godine, u stavu drugom izreke i rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 91/16 od 9. marta 2016. godine , u stavu drugom izreke, zbog povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu člana 58. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu Už-5059/2016 spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom Už-582/2016 , tako da su ustavne žalbe podnosioca zadržale brojeve pod kojima su evidentirane u upisniku predmeta, a postupak se dalje vodi pod brojem prvoformiranog predmeta Už- 582/2016.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , između ostalog , nave o: da je nakon Odluke Ustavnog suda Už-5888/2011 od 20. marta 2014. godine, predložio da se nastavi izvršni postupak u predmetu I. 1877/00 radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 13.369.162,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2004. godine do isplate, u iznosu od 900.552,07 dinara sa zakonskom zatezn om kamat om počev od 1. januara 2004. do 28. juna 2005. godine, u iznosu od 56.676,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2004. godine do 6. marta 2007. godine, kao i za troškov e postupka; u odnosu na osporeno rešenje Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 516/15 od 12. novembra 2015. godine, u stavu drugom izreke, istakao je da sud u postupku izvršenja ne može utvrđivati vrednost procenjenih stvari koje je državni organ priznao u tačno iskazanom iznosu, te da je neprihvatljivo stanovište veća prvostepenog suda da akt Agencije za privatizaciju označen kao konačni obračun ne predstavlja izvršnu ispravu u smislu člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je Vrhovni sud Srbije na sednici od 25. oktobra 2007. godine zauzeo pravno shvatanje da rešenje o prihvatanju programa restrukturiranja ima snagu izvršne isprave; da je Ustavni sud u svojoj Odluci Už-5888/2011 od 20. mar ta 2014. godine utvrdio da je podnosiocu osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, jer je od ukupnog potraživanja od 14.326.391,00 dinara na dan 31. decembra 2003. godine isplaćeno samo 6,68%, a da preostali iznos od 13.147.109,00 dinara predstavlja povredu prava na imovinu; da je izvršni sud bio dužan da zatraži od Agencije za privatizaciju da se izjasni povodom iskazanog podatka i priznanja utvrđenog potraživanja; da je izvršni poverilac, ovde podnosilac podneskom od 23. juna 2014. godine opredelio svoje potraživanje u skladu sa stavom Ustavnog suda izraženom u navedenoj odluci, ali da je izvršni sud i pored toga, odredio procenu tržišne vrednosti pokretnih stvari izvršnog dužnika; da je nesporno da je nominalni iznos procenjene tržišne vrednosti pokretnih stvari izvršnog dužnika od 15.926.689,00 dinara veći od iznosa od 13.369.162,31 dinara koji je Agencija za privatizaciju priznala, ali da tako obračunat iznos nije ni pravilan ni pravičan, na šta je ukazivao tokom postupka; da je neprihvatljivo stanovište izvršnog suda da izvršnom poveriocu na glavni dug ne pripada zakonska zatezna kamata, kao ni zakonska zatezn a kam ata na iznos utvrđenih parničnih troškova od 96.706,65 dinara počev od 9. marta 2000. godine do isplate , jer je našao da je navedeni iznos na ime troškova parničnog postupka inkorporiran u iznos od 229.794,95 dinara koji je mu je isplaćen. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu „prava na suđenje u razumnom roku“ iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći da izvršni postupak traje od 8. marta 2000. godine, a nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-5888/2011 od 20. marta 2014. godine, usled nepostupanja izvršnog suda, postupak traje 18 meseci i 22 dana. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavni sud, pre svega , konstatuje da su osporena rešenja doneta nakon Odluke Ustavnog suda Už-5888/2011 od 20. marta 2014. godine kojom je , u tački 1. izreke, usvojena ustavna žalba privrednog društva „T.“ d.o.o, Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 1877/2000; tačkom 2. izreke usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da su rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine i rešenjem IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava , te je tačkom 3. izreke poništeno rešenje Privrednog suda u Beogradu IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine; tačkom 4. izreke odlučeno je da se odluka zbog njenog značaja objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

U daljem toku postupka Privredni sud u Beogradu je rešenjem I. 1877/00 od 28. septembra 20 15. godine, u stavu prvom izreke, po rešenju o izvršenju na osnovu izvršne isprave istoga suda odredio drugo sredstvo izvršenja i naložio izvršnom dužniku „Z.“ a.d, Beograd – Zemun da u roku od pet radnih dana od dana prijema rešenja položi iznos od 15.926.679,00 dinara sa PDV-om , sa zakonskom zateznom kamatom po čev od 3. februara 2015. godine, kao dana izrade procene stvari, do isplate na račun depozita Privrednog suda u Beogradu ; stavom drugim izreke je predviđeno da se, ukoliko izvršni dužnik ne postupi po nalogu suda iz stava prvog izreke, odredi izvršenje radi naplate istog, prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun depozita Privrednog suda u Beogradu, a stavom trećim izreke je naloženo NBS-OPN Kragujevac da novčano potraživanje iz stava prvog izreke odmah po prijemu rešenja, prenese sa računa izvršnog dužnika na račun depozita Privrednog suda u Beogra du, a ako izvršenje nije sprovedeno, da o tome obavesti sud u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 516/15 od 12. novembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen prigovor izvršnog dužnika u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 15.926.679,00 dinara sa PDV počev od 3. februara 2015. godine do isplate, pa je u tom delu uki nuto rešenje istoga suda I. 1877/00 od 28. septembra 2015. godine i vrać eno prvostepenom sudiji na ponovno odlučivanje, a stavom drugim izreke su odbijeni prigovori izvršnog dužnika i izvršnog poverioca i potvrđ eno je rešenje istoga suda I. 1877/00 od 28. septembra 2015. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je veće izvršnog suda u odnosu na navode izvršnog poverioca da akt Agencije za privatizaciju označen kao Konačni obračun sredstava po programu restrukturiranja predstavlja izvršnu ispravu, našlo da navedeni akt ne predstavlja izvršnu ispravu u smislu člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, već da isti predstavlja samo obaveštenje izvršnom poveriocu o konačnom obračunu sredstava po programu restrukturiranja izvršnog dužnika i da je konačnim obračunom sredstava po programu restrukturiranja iskazan nominalni iznos u okviru koga nije obračunat PDV. Veće je našlo da su neosnovani navodi izvršnog poverioca da sud u postupku izvršenja ne može ponovo odlučivati o vrednosti procenjenih stvari koje je državni organ za račun izvršnog dužnika priznao u tačno iskazanom iznosu, imajući u vidu odredbu člana 210. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojom je propisano da će sud izvršenja proceniti vrednost stvari, što je angažovanjem stručnog lica i uradio. Izvršni poverilac je prigovorom tražio da se pobijana odluka preinači i da se postupak izvršenja po rešenjima I. 1877/00 od 9. avgusta 2000. i 14. novembra 2000. godine nastavi radi namirenja novčanog potraživanja za neisporučene stvari precizno navedene u prigovoru , i to u iznosu od 13.369.162,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2004. godine do isplate, u iznosu od 900.552,07 dinara, sa zakonskom zatezn om kamat om počev od 1. januara 2004. do 28. juna 2005. godine, u iznosu od 56.676,62 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2004. do 6. marta 2007. godine, kao i za troškove postupka za koje će zahtev podneti shodno članu 34. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Međutim, veće izvršnog suda je našlo da nema mesta dodeljivanju zakonske zatezne kamate budući da ista nije predviđena izvršnom ispravom na osnovu koje je određeno izvršenje u konkretnoj pravoj stvari. Ovo posebno iz razloga što je izvršni postupak samo nastavak postupka koji je vođen pred sudom ili drugim nadležnim organom, te je sud u izvršnom postupku u potpunosti vezan sadržinom izvršne isprave, a o eventualnim nedostacima izvršne isprave u pogledu traženja stranaka izvršni sud nije ovlašćen da odlučuje. Ukoliko izvršni poverilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu, isti ima mogućnost da pred nadležnim sudom pokretne odgovarajući postupak u cilju realizacije tog prava.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 1877/00 od 19. februara 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je predlog izvršnog poverioca u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 15.926.679,00 dinara sa PDV-om počev od 3. februara 2015. godine do isplate; stavom drugim izreke obavezan je izvršni dužnik da izvršnom poveriocu naknadi troškove izvršnog postupka u iznosu od 325.506,65 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa rešenja , pod pretnjom prinudnog izvršenja ; stavom trećim izreke predviđeno je da se ukoliko izvršni dužnik ne izmiri obavezu iz stava drugog izreke ovog rešenja, odredi izvršenje na iznos od 325.506,65 dinara na ime troškova izvršenja prenosom sa tekućeg računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca, a stavom četvrtim izreke je odbijen predlog izvršnog poverioca za naknadu troškova postupka u preostalom delu.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 91/16 od 9. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen prigovor izvršnog poverioca i ukinuto je rešenje istog a suda u stavu četvrtom njegove izreke i vraćeno prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, a stavom drugim izreke su odbijeni kao neosnovani prigovori izvršnog dužnika i izvršnog poverioca i potvrđeno je rešenje istoga suda I. 1877/00 od 19. februara 2016. godine u stav ovima prvom, drugom i trećem njegove izreke. Iz obrazloženja navedenog osporenog rešenja proizlazi: da je veće izvršnog suda ceneći navode izvršnog poverioca da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na iznos od 13.369.162,31 dinara, budući da je reč o novčanom potraživanju, našao da su isti paušalni i bez uticaja u ovoj pravnoj stvari; da je izvršni postupak pokrenut na osnovu izvršne isprave presude Privrednog suda u Beogradu P. 2132/98-95 od 9. marta 2000. godine, a radi predaje, odnosno oduzimanja od izvr šnog dužnika stvari precizno određenih u izreci presude, te da je izvršni postupak pokrenut radi izvršenja nenovčane obaveze; da novčani iznos na čije je plaćanje obavezan izvršni dužnik zapravo predstavlja samo novčani ekvivalent vrednosti stvari dosuđenih predmetnom izvr šnom ispravom, budući da predmetne nezamenljive stvari nisu nađene kod izvršnog dužnika, te bi dosuđivanjem kamate na procenjenu novčanu vrednost stvari izvršni sud prekoračio zakonom delegirana ovlašćenja, s obzirom na to da predmetnom presudom zakonska zatezna kamata nije dosuđena; da u prilog ovakvom stavu veća stoji i činjenica da postu pak izvršenja karakteriše načelo formalnog legaliteta, kao fundamentalno načelo, koje ovlašćuje izvršni sud da isključivo ceni ispunjenost procesnih pretpostavki za određivanje izvršenja u smislu urednosti predloga i podobnosti izvršne isprave za određivanje izvršenja, te da sprovede obavezu u svemu kako je određena izvršnom ispravom, ali ne i da obavezuje stranke na ispunjenje obaveza koje ispravom nisu predviđene. U pogledu troškova izvršnog postupka, veće je utvrdilo da izvršni sud u tom delu nije pravilno utvrdio činjenično stanje, te da nije dosudio izvršnom poveriocu sve troškove koji mu pripadaju, a koje je izričito tražio, pa je u tom delu rešenje ukinuto.

Uvidom u veb-sajt Ministarstva privrede utvrđeno je da je Agencija za privatizaciju donela Odluku o restrukturiranju subjekta privatizacije „Z.“ a.d, Beograd , R. br. 05/03 od 14. marta 2003. godine, a da je program restrukturiranja usvojen od strane preduzeća i većinskih poverilaca i prihvaćen od strane Agencije za privatizaciju rešenjem R-15/05-02 od 28. marta 2005. godine, kao i da je ugovor o kupoprodaji kapitala preduzeća metodom javnog tendera „Z .“ a.d, Beograd , u restrukturiranju , zaključen između Agencije za privatizaciju i Konzorcijuma pravnih lica „Z .“, 22. decembra 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči prav o da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01 i 18/03), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) , te Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica („Službeni glasnik PC“, broj 1/02).

Odredbama člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji se primenjuje u predmetnom izvršnom postupku propisano je da su izvršne isprave: pravnosnažna odluka suda i sudsko poravnanje, kao i drugi akti stranaka koji su zakonom izjednačeni sa sudskim poravnanjem; pravosnažna odnosno konačna odluka u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno; izvod iz registra založnih prava na pokretnim stvarima i pravima i izvod iz registra finansijskog lizinga koji sadrži podatke o ugovoru o finansijskom lizingu i predmetu finansijskog lizinga; ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava, sačinjena saglasno propisima kojima se uređuje hipoteka; usvojen plan reorganizacije u stečajnom postupku, čije je usvajanje potvrđeno odlukom suda; izvršna odluka koja je potvrđena kao Evropska izvršna isprava i druga isprava koja je zakonom određena kao izvršna isprava.

Odredbama člana 210. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je : da će kad nezamenljive stvari nisu nađene ni kod izvršnog dužnika ni kod trećeg lica sud, odnosno izvršitelj na predlog izvršnog poverioca da mu izvršni dužnik isplati vrednost te stvari, proceniti vrednost stvari i zaključkom naložiti da mu izvršni dužnik u određenom roku isplati vrednost te stvar, pod pretnjom prinudnog izvršenja; da izvršni poverilac može staviti predlog iz stava 1. ovog člana u roku od osam dana od dana obaveštenja da stvari nisu nađene; da je u slučaju da izvršenje sprovodi sud, izvršni poverilac dužan da u predlogu iz stava 1. ovog člana opredeli sredstvo izvršenja radi naplate vrednosti procenjene stvari i da će ako izvršni poverilac u određenom roku ne stavi predlog da mu izvršni dužnik isplati vrednost stvari sud, odnosno izvršitelj obustaviti izvršenje.

Zakonom o privatizaciji koji se primenjivao u konkretnom slučaju, uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, kao i da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.), dok Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) jeste pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.).

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji bilo je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, subjekt privatizacije dužan je da se restrukturira u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.), da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, podrazumeva statusne, odnosno organizacione promene ili poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na subjekt privatizacije koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine (stav 2.), da Agencija može odlučiti da sprovede restrukturiranje subjekta privatizacije ili da uputi zahtev nadležnom organu subjekta privatizacije da dostavi program restrukturiranja u roku i na način utvrđenim ovim zakonom (stav 3.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05) dodat je u osnovni tekst Zakona o privatizaciji član 19a, kojim je propisano da odluka o restrukturiranju sadrži: poslovno ime i sedište subjekta privatizacije, način restrukturiranja, rok u kome su poverioci dužni da prijave svoja potraživanja, kao i druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja; da se odluka iz stava 1. ovog člana registruje u skladu sa zakonom kojim se utvrđuje registracija privrednih subjekata i da se odluka o restrukturiranju objavljuje u sredstvima javnog informisanja (jednom dnevnom listu, internetu ili televiziji), u roku od 15 dana od dana donošenja. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji je u osnovni Zakon dodat i član 23a, kojim je propisano da program restrukturiranja donet u skladu sa ovim zakonom ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena i ako se po donošenju programa restrukturiranja protiv subjekta privatizacije, odnosno kupca kapitala pokrene postupak pred nadležnim organom, nadležni organ je dužan da u slučaju kada je potraživanje osnovanom, obaveže subjekta privatizacije, odnosno kupca kapitala, na isplatu potraživanja na način predviđen programom restrukturiranja. Istim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji takođe je dodat i član 32. kojim je pripisano da se odredbe ovog zakona primenjuju na subjekt privatizacije koji se restrukturira u postupku privatizacije za koji do dana stupanja na snagu ovog zakona Agencija nije donela odluku o prihvatanju programa restrukturiranja, kao i privredna društva kod kojih je udeo akcija u ukupnom broju akcija privrednog društva prenet Akcijskom fondu i Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje jednak ili veći od 33,4%.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) je u osnovni tekst Zakona dodat član 20ž , kojim je propisano: da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave . (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.

Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica, koja se primenjivala u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se tom uredbom bliže uređuje postupak i način restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica u postupku privatizacije (u daljem tekstu: preduzeće), odnosno statusne, ili organizacione promene, poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na preduzeće, a koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine metodom javnog tendera ili javne aukcije, u skladu sa zakonom (član 1.); da Agencija za privatizaciju oglašava pokretanje postupka restrukturiranja u sredstvima javnih informisanja (štampa, internet ili televizija), u roku od petnaest dana od dana donošenja odluke o restrukturiranju, radi podnošenja dokaza o potraživanjima prema preduzeću, da javni oglas iz stava 1. ovog člana sadrži - 1. firmu i druge podatke o preduzeću, 2. mesto i vreme podnošenja dokaza o potraživanjima prema preduzeću (član 7.); da poverioci prijavljuju svoja potraživanja preduzeću koje se restrukturira na način propisan članom 7. ove uredbe, da prijava iz stava 1. ovog člana sadrži - 1. firmu i sedište poverioca, 2. pravni osnov potraživanja i njegovu visinu, 3. dokaze o postojanju potraživanja i njegovoj visini, da potraživanja prema preduzeću koja nisu prijavljena na način propisan čl. 8. i 9. ove uredbe ne mogu se namiriti (član 8.); da Agencija za privatizaciju, u slučajevima iz člana 5. ove uredbe, upućuje zahtev preduzeću koje se restrukturira, da program restrukturiranja dostavi, zajedno sa odlukom nadležnog organa o njegovom donošenju, u roku od 90 dana od dana prijema odluke o restrukturiranju, da Agencija može odlučiti da samostalno izradi program restrukturiranja preduzeća (član 12.); da program restrukturiranja sadrži, naročito, podatke o - 1. preduzeću koje se restrukturira, 2. poslovanju preduzeća koje se restrukturira, 3. vrednosti kapitala i imovine, 4. iznosu i načinu otplate dugova, 5. mogućnostima uspešnog restrukturiranja, 6. socijalnom programu, 7. planu privatizacije i 8. druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja (član 13.); da se program restrukturiranja smatra donetim ako za program glasa jedan odnosno više poverilaca, ili njihovih ovlašćenih predstavnika čija potraživanja iznose više od polovine ukupnih potraživanja prema preduzeću koje se restrukturira (član 16.); da se program restrukturiranja za koji su glasali većinski poverioci odnosi i na preduzeće i njegove organe, Agenciju za privatizaciju i sve poverioce preduzeća (član 18.); da preduzeće koje se restrukturira dostavlja program restrukturiranja Agenciji za privatizaciju na način i u roku koji je propisan članom 12. ove uredbe (član 19.); da ako za program restrukturiranja ne glasaju poverioci, odnosno njihovi ovlašćeni predstavnici čija potraživanja iznose više od polovine ukupnih potraživanja prema preduzeću koje se restrukturira, Agencija za privatizaciju može: pokrenuti novi postupak restrukturiranja; predložiti izmenu programa restrukturiranja; pokrenuti stečajni postupak, odnosno postupak likvidacije; preduzeti druge mere koje bi omogućile prodaju kapitala ili imovine preduzeća koje se restrukturira ili samostalno sprovesti postupak restrukturiranja preduzeća, u skladu sa članom 19. stav 3. Zakona o privatizaciji (član 20.); da ako je program restrukturiranja pripremljen u skladu sa zakonom i ovom uredbom, Agencija za privatizaciju donosi rešenje o prihvatanju programa u roku od 30 dana od dana dostavljanja (član 21.).

5. Analizirajući, pre svega, osporeno rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 516/ 15 od 12. novembra 2015. godine, u stavu drugom izreke, sa stanovišta citiranih odredaba pravnih propisa i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je Privredni sud u Beogradu arbitrerno primenio relevantno pravo pogrešno zaključujući da končani obračun Agencije za privatizaciju , koji u celosti sadrži priznanje i prihvatanje prijave potraživanja na dan 31. de cembar 2003. godine, ne predstavlja izvršnu ispravu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Polazeći od napred navedenog, zadatak Ustavnog suda u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava je da oceni da li je , u konkretnom slučaju, Privredni sud u postupku po prigovoru primenio odredbe zakona i relevantnih uredbi proizvoljno ili ne. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se kao prvo suštinsko nameće pitanje da li konačan obračun Agencije za privatizaciju koji sadrži priznanje i prihvatanje prijave potraživanja izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe predstavlja izvršnu ispravu u smislu člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju .

Ustavni sud, polazeći od suštine instituta restrukturiranja , konstatuje da ovaj institut čine dve osnovne promene, statusne promene privrednog društva (subjekta privatizacije) i otpust duga prema subjektu privatizacije i obe imaju dejstvo na izvršni postupak. Međutim, navedene promene utiču na potraživanja svih poverilaca subjekta privatizacije , pa samim tim i na postupak prinudnog izvršenja za koji su poverioci stekli pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu, te se postavlja pitanje pravnog dejstva programa restrukturiranja subjekta privatizacije.

Najpre treba poći od Zakona o privatizaciji iz 2001. godine, koji se primenjuje na konkretan slučaj, a kojim je uređen postupak restrukturiranja i propisano da se isti sprovodi u situaciji kada Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja. R estrukturiranje u postupku privatizacije podrazumeva statusne, odnosno organizacione promene ili poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na subjekt privatizacije koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine. Navedeni Zakon pratila je i Uredba o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica iz 2002. godine, kojom je bliže uređen postupak i način restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica u postupku privatizacije, te je tako Agencija za privatizaciju oglasila pokretanje postupka restrukturiranja u sredstvima javnih informisanja i pozvala poverioce da prijave svoja potraživanja preduzeću koje se restrukturira na način propisan članom 7. ove uredbe. Uredbom je takođe bilo propisano da se potraživanja prema preduzeću koja nisu prijavljena na način propisan čl. 8. i 9. ove uredbe ne mogu se namiriti .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da nijednom odredbom Zakona o privatizaciji, niti Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica nije bilo propisano da program restrukturiranja ima snagu izvršne isprave.

Naime, tek je donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službenom glasniku RS“, broj 45/05, od 31. maja 2005. godine ), kojim je dodat član 23a propisano da program restrukturiranja donet u skladu sa ovim zakonom ima snagu izvršne isprave i da se smatra ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena i ako se po donošenju programa restrukturiranja protiv subjekt privatizacije, odnosno kupca kapitala pokrene postupak pred nadležnim organom, nadležni organ je dužan da u slučaju kada je potraživanje osnovano, obaveže subjekta privatizacije, odnosno kupca kapitala, na isplatu potraživanja na način predviđen programom restrukturiranja. Kako je, uvidom u veb-sajt Ministarstva privrede utvrđeno da je program restrukturiranja usvojen od strane preduzeća i većinskih poverilaca i prihvaćen od strane Agencije za privatizaciju rešenjem R-15/05-02 od 28. marta 2005. godine, to je Ustavni sud mišljenja da se odredba člana 23a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji u konkretnom slučaju ne može primeniti jer je program restrukturiranja nad subjektom privatizacije usvojen pre donošenja navedenog zakona, a posebno imajući u vidu i odredbu člana 32. istog zakona. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište veća izvršnog suda izraženo u osporenom rešenju da program restrukturiranja donet pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne može predstavljati izvršnu ispravu iz člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pa samim tim ni akt Agencije za privatizaciju označen kao konačan obračun sredstava po programu restrukturiranja.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu pravnog shvatanja Vrhovnog sud a Srbije zauze tog na sednici od 25. oktobra 2007. godine da rešenje o prihvatanju programa restrukturiranja ima snagu izvršne isprave, ali je našao da isto nije od uticaja na drugačije rešavanje. Ovo iz razloga što je navedeno pravno shvatanje zasnovano na odredbi Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05) i Uredbi o postupku i načinu restrukturiranja subjekta privatizacije („Službeni glasnik RS“, broj 52/05). Naime , iz pravnog shvatanja Vrhovnog suda Srbije proizlazi da je odredba člana 23a stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji zapravo uvedena da ne bi dovela do narušavanja srazmernog namirenja poverilaca, jer se ista odnosi ne samo na državne poverioce čija su potraživanja utvrđena u programu restrukturiranja, nego i na potraživanja koja nisu utvrđena u programu restrukturiranja, i to ne samo na potraživanja državnih poverilaca, već i na potraživanja ostalih poverilaca. Prema zauzetom pravnom shvatanju, ukoliko bi se otpuštanje duga odnosilo samo na državne poverioce koji svoja potraživanja naplaćuju iz sredstava dobijenih prodajom kapitala i imovine subjekta privatizacije, tada bi ostali poverioci bili u povoljnijem položaju, jer bi svoja potraživanja mogli da naplate u većem procentu od subjekta privatizacije, odnosno bili bi lišeni pret enzija i konkurencije državnih poverilaca, što nije cilj zakona, odnosno cilj zakona jeste da se izbegne stečaj, te da se subjekt privatizacije osposobi za normalno privredno funkcionisanje i izloži pro daji u postupku privatizacije čiji je cilj viša, odnosno povoljnija cena.

U prilog navedenom Ustavni sud ističe da odredbu člana 23a stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji prati i Uredba o postupku i načinu restrukturiranja subjekta privatizacije („Službeni glasnik RS“, broj 52/05) , koja ni u jednom članu ne predviđa obavezu prijave potraživanja kako državnih tako i ostalih poverilaca, čije bi propuštanje dov elo do gubitka prava na namirenje potraživanja, kao što je to bilo predviđeno članom 8. stav 3. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica iz 2002. godine . Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud ističe da se apostrofirano pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije ne može primeniti na konkretan slučaj.

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud smatra da je izvršni sud u osporenom rešenju za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava.

Na temelju rečenog, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju, primena relevantnog prava nije bila proizvoljna i arbitrerna, te da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine).

Ustavni sud pre svega ističe da je Odlukom Už-5888/2011 od 20. marta 2014. godine utvrđena povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je Sud utvrdio da je osporenim rešenjima donetim u postupku izvršenja Privrednog suda u Beogradu I. 1877/00 od 16. juna 2011. godine i IPV (I.) 32/11 od 8. septembra 2011. godine obustavljen izvršni postupak, jer je izvršni sud našao da je poverilac prijavom potraživanja prema subjektu privatizacije , odnosno izvršnom dužniku nakon donošenja odluke o restrukturiranju , otpustio dug prema subjektu privatizacije.

Kako je nakon donošenja navedene Odluke Už-5888/2011 od 20. marta 2014. godine, izvršni postupak nastavljen, to prema nalaženju Ustavnog suda, nema mesta utvrđivanju povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, jer se ista odnosi na nesprovođenje izvrš enja sudske odluke kojom je potraživanje dosuđeno. Naime, u konkretnom slučaju izvršni sud sprovodi izvršenje sudske odluke, utvrđivanjem tržišne vrednosti nezamenljivih stvari, jer smatra da konačni obračun Agencije za privatizaciju ne predstavlja izvršnu ispravu. Pored toga, konstatacija Ustavnog suda u Odluci Už-5888/2011 od 20. marta 2014. godine da je od ukupnog potraživanja od 14.326.391,00 dinara na dan 31. decembra 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe isplaćeno samo 6,68%, odnosila se na utvrđenu povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava u odnosu na osporena rešenja koja su bila predmet ocene Ustavnog suda u postupku Už-5888/2011, te se jednom utvrđena povreda ovog prava ne može automatski odnositi i na druge akte donete u toku izvršnog postupka. Ustavni sud posebno ističe da se u konkretnom slučaju povreda prava na imovinu odnosi na visinu potraživanja, te da nije u nadležnosti Suda da određuje način na koji će se utvrđivati visina potraživanja.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) , Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu i utvrdio da osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 516/15 od 12. novembra 2015. godine, u stavu drugom izreke, nisu povr eđena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama član a 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Analizirajući osporeno rešenje Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 91/16 od 9. marta 2016. godine, u stavu drugom izreke, Ustavni sud nalazi da je prema navodima podnosioca neprihvatljivo stanovište suda da izvršnom poveriocu na glavni dug ne pripada zakonska zatezna kamata, kao i stanovište u pogledu nepriznavanja zakonske zatezne kamate na iznos utvrđenih parničnih troškova u iznosu od 96.706,65 dinara, kao i da je iznos troškova parničnog postupka inkorporiran u iznos od 229.794,95 dinara koji je isplaćen izvršnom poveriocu.

Ustavni sud je, uvidom u osporeno rešenje, utvrdio da ono sadrži detaljna i jasna obrazloženja u kojima su navedeni razlozi, zbog kojih izvršni sud smatra da izvršnom poveriocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe ne pripada zakonska zatezna kamat a na iznos glavnog dug a u iznosu od 15.926.679,00 dinara sa PDV-om počev od 3. februara 2015. godine do isplate. Naime, izvršni sud je, pozivajući se na odredbu člana 210. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, našao da navedeni član ne propisuje i obavezu da se uz isplatu vrednosti stvari ispl ati zakonska zatezna kamata na iznos koji predstavlja vrednost stvari koje su predmet izvršenja, jer ni samom izvršnom ispravom nije određena obaveza izvršnog dužnika na isplatu kamate. Izvršni sud je mišljenja da dobrovoljno ispunjenje obaveze obez beđuje zamenu ispunjenja, te je u ovoj izvr šnoj stvari izvršni poverilac umesto dugovanih stvari (automobilskih i kamionskih guma) zahtevao novčani ekvivalent stvari. Kako obaveza po izvršnoj ispravi nije novčana, onda se izvršnom poveriocu ne može ni dosuditi kamata i nju može eventualno ostvariti samo ako se naplata vrednosti stvari vrši prinudno i ona teče od dana izvršenja, što ovde nije slučaj, jer je izvršni dužnik postupio po nalogu suda i izvršio uplatu naloženih iznosa od 13.193.804,58 dinara , i to na ime glavnog duga iznos od 12.411.933,62 dinara, na ime kamate na glavni dug iznos od 552.076,01 dinara, i na ime troškova postupka iznos od 229.794,95 dinara, te i uplatu iznosa od 2.732.874,42 dinara koji predstavlja razliku iznosa od 15.926.679,00 dinara i iznosa od 13.193.804,58 dinara, na koji način je dobrovoljno izvršio uplatu dugovanog iznosa.

Ustavni sud posebno ističe da je odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, odnosno da navedena odredba propisuje da zateznu kamatu duguje dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze , što proizlazi iz same pravne prirode instituta kamate kojom se obezbeđuju novčane obaveze. Naime, kamata predstavlja cenu upotrebe novca, pa je cilj instituta kamate upravo očuvanje vrednosti supstance.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju ustavnopravno prihvatljivo stanovište izvr šnog suda da izvršni poverilac, ovde podnosilac, nema pravo na zateznu kamatu na iznos glavnog duga , s obzirom na to da mu je umesto robe isplaćena njena novčana protiv vrednost, čime je izvršena obaveza izvršnog dužnika po osnovu dugovane robe iz izvršne presude.

U pogledu navoda podnosioca koji se odnose na nepriznavanja zakonske zatezne kamate na iznos utvrđenih parničnih troškova u iznosu od 96.706,65 dinara, kao i da je navedeni iznos na ime troškova parničnog postupka inkorporiran u iznos od 229.794,95 dinara koji je isplaćen izvršnom poveriocu, Ustavni sud, pre svega , konstatuje da su izvršnom poveriocu dosuđeni troškovi parničnog postupka u iznosu od 96.706,65 dinara bez zakonske zatezne kamate.

Ustavni sud ističe da Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2001. godine ne sadrži odredbu po kojoj bi se na iznos troškova iz izvršne isprave poveriocu priznala i zatezna kamata od donošenja sudske odluke, ali da navedeno ne znači da ne postoji obaveza plaćanja zatezne kamate predviđene članom 277. stav 1. ZOO. Ovom normom propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj Saveznim zakonom. O naknadi parničnih troškova, shodno članu 163. stav 1. Z akona o parničnom postupku, sud odlučuje na određeni zahtev stranke, koja je prema stavu 2. navedenog člana, dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Imajući u vidu da je o troškovima parničnog postupka odlučeno presudom Privrednog suda u Beogradu od 9. marta 2000. godine bez dosuđenja kamate, Ustavni sud je mišljenja da se o pravu poverioca na zakonsku zateznu kamatu odlučuje u parničnom postupku u kome se ti troškovi dosuđuju, a ne u izv ršnom postupku po podnetom predlogu za izvršenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni suda nalazi da iako veće izvršnog suda nije odgovorilo na navode podnosioca iz prigovora u pogledu kamate na iznos dosuđenih troškova, isti ne mogu biti od uticaja na drugačije rešavanje.

Takođe, Ustavni sud nalazi da su bez uticaja i navodi podnosioca da iznos od 96.706,65 dinara ne može biti inkorporiran u iznos od 229.794,95 dinara koji je isplaćen izvršnom poveriocu na ime troškova postupka, jer iz sadržine osporenog rešenja proizlazi da je izvršni sud prilikom utvrđivanja visine troškova postupka, navedeni iznos koji je uplaćen po ovom osnovu , uzeo u obzir prilikom donošenja odluke o troškovima postupka.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ističe da povreda imovinskih prava, koja nesporno spadaju u domen građanskih prava , prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV (I.) 91/16 od 9. marta 2016. godine, u stavu drugom izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

9. Vezano za istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 1877/00, Ustavni sud ističe da se povreda navedenog prava odnosi na period nakon donošenja Odluke Už-588 8/2011 od 20. marta 2014. godine, ali kako iz navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju dostavljeni proizlazi da predmetni izvršni postupak još uvek nije okončan, Ustavni sud ukazuje da je nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13) iz 2013. godine , u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku o kome odlučuju nadležni redovni sudovi, a od 1. januara 2016. godine je stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), kojim je takođe predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o izvršnom postupku nakon odluke o restrukturiranju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti