Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je na preterano formalistički način primenio procesno pravo kada je odbacio predlog za izvršenje zbog manjih formalnih nedostataka, čime je podnosiocu uskratio pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B. iz D, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. B. i utvrđuje da je u upravnom postupku za vraćanje zemljišta koji se vodi pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Koceljeva u predmetu broj 461-171/91, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Komisiji za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Koceljeva da preduzme sve mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. B . iz D . je 18. novembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku za vraćanje zemljišta koji se vodi pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Koceljeva u predmetu broj 461-171/91.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosiočev pokojni otac, M. B, i njegova braća, sestra i ostali srodnici, kao zakonski naslednici podnosiočevog pokojnog dede, M . B, Komisiji za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Koceljeva (u daljem tekstu „Komisija“) 9. aprila 1991. godine podneli zahtev za vraćanje zemljišta koje je konfiskovano rešenjem vanparničnog Sreskog suda u Vladimircima broj 13/53 od 10. juna 1953. godine i izdvojeno rešenjem Komisije za poljoprivredni zemljišni fond pri narodnom odboru sreza Posavotamnavskog broj 573/53 od 27. jula 1953. godine; da je navedeni zahtev, koji je zaveden pod brojem 461-171/91, podnesen u skladu sa Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98), a da po navedenom zahtevu Komisija, kao prvostepeni upravni organ u predmetnoj upravnoj stvari, i pored mnogobrojnih zahteva učesnika u postupku, do podnošenja ustavne žalbe još uvek nije donela prvostepeno rešenje; da je podnosiočev otac, M. B, preminuo 10. juna 2002. godine, a da je podnosilac ostavinskim rešenjem Opštinskog suda u Koceljevi O. 100/02 od 17. juna 2003. godine oglašen za njegovog jedinog naslednika na celokupnoj zaostavštini, te da je od tada aktivno legitimisana stranka u predmetnom postupku; da podnosilac nije imao mogućnosti da se žali drugostepenom upravnom organu, niti da koristi druga redovna i vanredna pravna sredstva predviđena Zakonom o opštem upravnom postupku, jer prvostepeno rešenje nikad nije doneto; da ni podnosilac, ni njegov otac, ni deda, kao pravni prethodnici u predmetnom postupku, nisu preduzimali nikakve radnje kojima bi se postupak odugovlačio; da je predmetni upravni postupak pokrenut 9. aprila 1991. godine i da je pred prvostepenim upravnim organom do podnošenja ustavne žalbe trajao više od dvadeset godina, čime je povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u predmetnom upravnom postupku za vraćanje zemljišta pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Koceljeva u predmetu broj 461/171/91 povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da Ustavni sud naloži Komisiji da preduzme sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku. Takođe je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete u skladu sa odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07), koji je važio u vreme podnošenja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u naknadno dostavljene spise predmeta, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

U skladu sa Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (u daljem tekstu „Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta“), koji je stupio na snagu 27. marta 1991. godine, M. B, pokojni otac podnosioca, i njegova braća, sestra i ostali zakonski naslednici dede podnosioca, M . B, koji su kao takvi oglašeni ostavinskim rešenjem Opštinskog suda u Koceljevu O. 125/68 od 26. juna 1968. godine, podneli su Komisiji za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Koceljeva zahtev za vraćanje zemljišta. Prema navodima zahteva, predmetno zemljište je M . B, njegovom bratu D . i bratancu D . (porodičnoj zadruzi B .) jednim delom, u površini od 21.00.00 ha u KO D, konfiskovano rešenjem vanparničnog Sreskog suda u Vladimircima broj 13/53 od 10. juna 1953. godine, a drugim delom, u površini od 22.31.02 ha u KO D. i 12.35.02 ha u KO C, izdvojeno i kao opštenarodna imovina uneto u poljoprivredni zemljišni fond rešenjem Komisije za poljoprivredni zemljišni fond pri narodnom odboru sreza Posavotamnavskog broj 573/53 od 27. jula 1953. godine. Na samom početku postupka Komisija je 17. jula 1991. godine uputila zahtev Opštinskoj upravi za geodetske poslove opštine Koceljeva u kojem je tražila dostavljanje podataka o tome koje tačno katastarske parcele u KO D . i KO C . su oduzete od porodične zadruge B, da li su ikada parcele promenile vlasnika, obim ili površinu i na osnovu kog dokumenta, kao i ko je sadašnji korisnik predmetnih katastarskih parcela. Opštinska uprava za geodetske poslove opštine Koceljeva je Komisiji blagovremeno dostavila tražene podatke, nakon čega je u periodu od 1991. godine do 2008. godine pred Komisijom održano ukupno dvanaest usmenih rasprava.

Na prvoj usmenoj raspravi, održanoj 9. oktobra 1991. godine, bili su prisutni svi podnosioci zahteva, pravni sledbenici porodične zadruge B, koju su sačinjavali D. B, njegov brat M . (deda podnosioca) i unuk D . sa ostalim članovima domaćinstva, kojima je konfiskovano i izdvojeno zemljište 1953. godine. Podnosioci zahteva (među njima i M . B, otac podnosioca) su nastupili kao jedna stranka i tom prilikom su svi saglasno izjavili da će sve što bude vraćeno biti u njihovoj zajedničkoj svojini, a da će oni naknadno izvršiti međusobnu deobu. Takođe su saglasno izjavili da je oduzeto zemljište u ukupnoj površini od 34.62.00 ha, od čega se deo zemljišta u površini od 12.30.00 ha nalazi na teritoriji opštine Šabac i nije predmet ovog zahteva, da se najveći deo zemljišta nalazi u društvenoj svojini i da se može vratiti, dok je deo zemljišta u površini od 5.06.64 ha otuđen iz društvene svojine ugovorima o razmeni i ugovorima o kupoprodaji. Kao suprotna stranka na ovom ročištu je bio prisutan zastupnik P . „T .“, koji je tom prilikom izjavio da su navodi podnosioca zahteva tačni, istakavši da se zemljište u ukupnoj površini od 22.66.79 ha može odmah vratiti podnosiocima zahteva, dok je zemljište u površini od 5.06.64 ha otuđeno iz društvene svojine od strane pravnih prethodnika P. „T .“, tako da podnosiocima pripada pravo na dodeljivanje drugog odgovarajućeg zemljišta ili na novčanu naknadu, u skladu sa zakonom. Takođe je naveo da je potrebno pozvati i predstavnike P. „D .“, koje je korisnik nekoliko katastraskih parcela koji su predmet zahteva, Fonda za p. g. g. z, kome pripada jedna parcela, D. z . „D . L .“, čiji su objekti izgrađeni na jednoj katastarskoj parceli, JKP „P.“, koje je izvodilo radove na vodosistemu sa izvorištem na dve parcele i MZ „D.“ čije je fudbalsko igralište izgrađeno na jednoj katastarskoj parceli. Na usmenoj raspravi održanoj 10. februara 1992. godine, pojavili su se novi naslednici, a prisutni predstavnici navedenih korisnika zemljišta su se usprotivili vraćanju dela zemljišta koje im je neophodno za redovnu upotrebu, pa je rasprava odložena na neodređeno vreme radi pribavljanja ostavinskog rešenja i pokušaja postizanja sporazuma između podnosilaca zahteva i korisnika. Na raspravi održanoj 19. maja 1992. godine Komisija je donela zaključak broj 461-171 kojim je odredila izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, kako bi se utvrdilo koja površina zemljišta je neophodna za redovnu upotrebu objekata Z. s . D ., objekata PDP „D.“ (kao i vrednost tog zemljišta i vrednost objekata koji se na njemu nalaze), fudbalskog igrališta MZ „D.“ i reni bunara čiji je korisnik JP „P.“ i određeno je da imenovani veštak izvrši veštačenje u roku od 30 dana. Veštačenje je obavljeno i veštak je dostavio Komisiji svoj nalaz i mišljenje 26. septembra 1992. godine.

Nakon više od sedam godina zastoja u postupku, Ministarstvo finansija, rešavajući po žalbi R. Č . (jednog od podnosica zahteva) zbog ćutanja administracije, donelo je rešenje broj 461-01-724/96-13 od 20. oktobra 1999. godine, kojim je naložilo Komisiji da sprovede postupak i donese rešenje povodom podnetog zahteva u roku od 15 dana od prijema ovog rešenja. U međuvremenu, 20. jula 1998. godine, Komisija za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta pri SO Šabac je donela pravnosnažno rešenje br. 461-322(5)/91-03 kojim se istim podnosiocima zahteva vraća oduzeto zemljište na teritoriji opštine Šabac.

Nova usmena rasprava je održana 8. novembra 1999. godine, kada je Komisija donela zaključak kojim je odredila dopunsko veštačenje radi utvrđivanja tržišne vrednosti predmetnog zemljišta i na njemu izgrađenih objekata, s obzirom da je od prethodnog veštačenja proteklo sedam i po godina, a da upravna stvar još uvek nije meritorno rešena. Dopunski nalaz i mišljenje je u predviđenom roku od 30 dana veštak i dostavio Komisiji, pred kojom je održana usmena rasprava 9. decembra 1999. godine, na kojoj je konstatovano da su mnogi od podnosioca zahteva u međuvremenu preminuli, pa su se kao učesnici u postupku legitimisali njihovi naslednici, a ni podnosioci zahteva ni korisnici zemljišta nisu bili saglasni sa dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka. Komisija je zakazala novu raspravu za 21. januar 2000. godine i odredila izvođenje dokaza dopunskim saslušanjem veštaka, saslušanjem podnosilaca zahteva, kao i dostavljanjem skice od strane Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Koceljeva, koja bi jasno prikazala koji delovi predmetnih katastarskih parcela bi ostali u društvenoj svojini za redovnu upotrebu objekata, a koji bi mogli biti vraćeni podnosiocima zahteva. Zakazana usmena rasprava je održana 21. januara 2000. godine i na njoj su izvedeni i pročitani predloženi dokazi, a podnosioci nisu bili zadovoljni dopunskim nalazom i mišljenjem vešataka, pa su zahtevali novo veštačenje. Komisija je zakazala novu raspravu za 24. februar 2000. godine, i odredila izvođenje dokaza saslušanjem podnosilaca (kako bi se utvrdilo ko su sve ovlašćeni učesnici u postupku, odnosno naslednici preminulih), uvidom u spise Opštinskog suda u Vladimircima u predmetu broj 13/53 i dopunskim saslušanjem veštaka-geometra. Zakazana usmena rasprava je i održana i navedeni dokazi izvedeni, a određeno je novo veštačenje samo u pogledu jedne katastarske parcele. Nova usmena rasprava je održana 6. aprila 2000. godine i na njoj su uglavnom uzimane nasledničke izjave kojima su se naslednici preminulih podnosilaca legitimisali kao novi učesnici u postupku, izdato je zajedničko punomoćje B. B . da zastupa neke od novih učesnika u postupku i konstatovano da veštak građevinske struke još nije dostavio svoj nalaz i mišljenje, pa je rasprava odložena na neodređeno vreme, do pribavljanja mišljenja veštaka. Veštaku je u međuvremenu, 10. maja 2000. godine, poslata urgencija za dostavu nalaza i mišljenja.

Nakon skoro šest godina pauze, pred Komisijom je održana usmena rasprava 9. februara 2006. godine, na kojoj je bio prisutan i podnosilac ustavne žalbe, Z. B . (kao pravni sledbenik svog oca M . B . od 17. juna 2003. godine), koja je zaključkom odložena na neodređeno vreme, do dostavljanja podataka za sva lica koja imaju pravo na vraćanje predmetnog zemljišta. Nova rasprava je održana 9. maja 2007. godine i odložena je na neodređeno vreme iz istih razloga kao i prethodna. Poslednja usmena rasprava održana je 20. novembra 2008. godine i na njoj je podnosilac ustavne žalbe u ime svih učesnika izjavio da su vlasnički udeli učesnika u predmetnom postupku tačno opredeljeni u navedenom rešenju Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta pri SO Šabac broj 461-322(5)/91-03 od 20. jula 1998. godine. Komisija je zaključkom naložila podnosiocu ustavne žalbe da dostavi brojeve katastarskih parcela koje koristi on i ostali podnosioci, a da će nakon toga Komisija doneti delimično rešenje kojim će opredeliti udele korisnika na isti način kako je to učinjeno navedenim rešenjem Komisije u Šapcu, nakon čega će biti održano novo ročište na kome će se učesnici izjasniti da li će umesto zemljišta koje nije moglo biti vraćeno tražiti drugo odgovarajuće zemljište ili će zahtevati novčanu naknadu u postupku pred nadležnim sudom.

U dopisu opštinske uprave opštine Koceljeva broj 461-4/IV-2014 od 5. maja 2014. godine, koji je Ustavnom sudu dostavljen uz tražene spise predmeta, navedeno je da je predsednik Komisije pre izvesnog vremena podneo ostavku i da je Opštinska uprava još 29. novembra 2013. godine uputila zahtev Osnovnom sudu u Šapcu da imenuje predsednika Komisije, kao i zahtev Službi za katastar nepokretnosti Koceljeva da imenuje geometra za rad u Komisiji, ali da ni od jednog organa nisu dobili odgovor.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi porebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, a ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208. stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku; da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar; da, izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar i da je takvo rešenje je konačno (član 236. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kad nadležni organ o zahtevu, odnosno o žalbi stranke nije doneo odgovarajući upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 8.); da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.)

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine, propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da kada je tužba podneta na osnovu člana 19. ovog zakona, a sud nađe da je osnovana, presudom će uvažiti tužbu i naložiti da nadležni organ donese rešenje; da ako sud raspolaže potrebnim činjenicama, a priroda stvari to dozvoljava, on može svojom presudom neposredno rešiti upravnu stvar (član 44.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih relevantih zakonskih odredaba, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni upravni postupak, pre stupanja na snagu Ustava, pred nadležnim prvostepenim organom trajao već više od petnaest godina i da je imao dva neopravdana višegodišnja zastoja – od 19. maja 1992. do 8. novembra 1999. godine i od 6. aprila 2000. do 9. februara 2006. godine. Stoga je nadležni prvostepeni organ, Komisija za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta opštine Koceljeva, morao pokazati naročitu ažurnost prilikom daljeg postupanja u predmetnoj upravnoj stvari. Podnosilac je stekao aktivnu legitimaciju za učestvovanje u postupku u svojstvu stranke nakon smrti svoga oca, na osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Koceljevi O. 100/02 od 17. juna 2003. godine, pa je u odnosu na njega prvostepeni postupak do stupanja Ustava na snagu trajao već tri i po godine, u kom periodu je pred Komisijom održana samo jedna usmena rasprava, 9. februara 2006. godine, i to nakon šest godina zastoja. Nakon toga, pred Komisijom su održane još samo dve usmene rasprave, 9. maja 2007. godine i 20. novembra 2008. godine, bez donošenja bilo kakvog prvostepenog rešenja sve do podnošenja ustavne žalbe, 18. novembra 2011. godine, što će reći da je do tada predmetni prvostepeni upravni postupak u odnosu na podnosioca trajao devet godina i pet meseci, a ukupno dvadeset godina i sedam meseci, s tim što isti još uvek nije okončan. Očigledno je, prema tome, da je samo trajanje konkretnog prvostepenog upravnog postupka prekoračilo svaki standard postupanja u razumnom roku.

U pogledu složenosti činjenično-pravnog stanja i postupanja nadležnog organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da činjenično-pravno stanje jeste bilo prilično složeno kada je reč o utvrđivanju svih lica koja imaju pravo na vraćanje oduzetog zemljišta, odnosno utvrđivanja aktivne legitimacije mnogobrojnih naslednika članova porodične zadruge kojima je zemljište konfiskovano i izdvojeno, i utvrđivanja njihovih vlasničkih udela. Međutim, Ustavni sud je uvidom u spise utvrdio da su se svi podnosioci već na prvoj održanoj usmenoj raspravi, 9. oktobra 1991. godine, izričito izjasnili da nastupaju kao jedna stranka i da će sve što bude vraćeno biti u njihovoj zajedničkoj svojini, a da će oni naknadno izvršiti međusobnu deobu. Dužnost Komisije je, dakle, bila da odredi zajedničkog predstavnika ili punomoćnika stranaka, a predmet postupka je trebalo da bude ograničen na utvrđivanje koje zemljište i u kom obimu se ima vratiti, odnosno kolika novčana naknada se umesto toga ima isplatiti, a zajedničari bi se kasnije sporazumeli o međusobnoj raspodeli, ili bi eventualno pokrenuli vanparnični postupak za deobu zajedničke stvari, što je u svakom slučaju van predmeta osporenog upravnog postupka pred Komisijom. Situacija je nešto složenija u pogledu utvrđivanja delova katastarskih parcela koje se mogu vratiti podnosiocima, odnosno delova koje nije moguće vratiti zbog toga što služe redovnoj upotrebi objekata koji su na njima u međuvremenu izgrađeni. U pogledu kriterijuma ponašanja podnosica ustavne žalbe u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije, predviđena navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima. Ministarstvo finansija je, rešavajući po žalbi R. Č . (jednog od podnosica zahteva) zbog ćutanja administracije, donelo rešenje broj 461-01-724/96-13 od 20. oktobra 1999. godine, kojim je naložilo Komisiji da sprovede postupak i donese rešenje povodom podnetog zahteva u roku od 15 dana od prijema ovog rešenja, ali Komisija po njemu do danas nije postupila. Sa druge strane, uvidom u spise predmeta konstatovano je da je podnosilac na usmenoj raspravi održanoj 20. novembra 2008. godine u ime svih učesnika predočio Komisiji da su vlasnički udeli učesnika u predmetnom postupku tačno opredeljeni u navedenom rešenju Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta pri SO Šabac br. 461-322(5)/91-03 od 20. jula 1998. godine.

U pogledu značaja predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je predmet upravnog postupka imovinsko pravo, pa je nesporan legitimni interes podnosioca da nadležni upravni organ odluči o njegovom zahtevu u okviru standarda razumnog roka.

Ustavni sud je uzeo u obzir i navode iz dopisa opštinske uprave opštine Koceljeva broj 461-4/IV-2014 od 5. maja 2014. godine, koji je Ustavnom sudu dostavljen uz tražene spise predmeta, i zaključio da oni nisu opravdani, budući da navedene odredbe Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta predviđaju da Komisiju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine, a ne sud ili služba za katastar nepokretnosti, a da stručne i administrativne poslove za potrebe Komisije obavlja opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove - odsek (ili referat) za vraćanje oduzete zemlje, te da je neophodno da svi opštinski organi opštine Koceljeva hitno preduzmu sve mere iz njihove nadležnosti da se predmenti postupak što pre nastavi i okonča.

Imajući u vidu navedeno, dosadašnju praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u predmetnoj oblasti, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i usvojio ustavnu žalbu odlučujući kao u tački 1. izreke, a u tački 3. izreke naložio Komisiji da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve relevantne okolnosti, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, dužinu učestvovanja podnosioca u postupku, kao i ponašanje podnosioca nakon što je postao učesnik (stranka) u postupku. Uzimajući u obzir sve navedene kriterijume, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti