Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje i nije se izjasnila o ključnim navodima tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. J . K . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z . J . K . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9820/12 od 30. maja 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 9820/12 od 30. maja 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 44-2 od 21. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J . K . iz B . podnela je 18. jula 2013. godine, preko punomoćnika M . V, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9820/12 od 30. maja 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, utvrđenih odredbama člana 21. i člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, te prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. st. 1. i 3. i čl. 36. i 60. Ustava. Poziva se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, kao i načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz ovu konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je u drugostepenom rešenju od 27. maja 2009. godine utvrđen novi datum kada je podnositeljki prestala služba u Ministarstvu odbrane i Vojsci, 13. jun, umesto ranijeg 10. maja 2005. godine; da je datum prestanka službe promenjen, jer je utvrđeno da je tek 13. juna 2005. godine izvršena izmena i dopuna u knjizi formacije Vojnomedicinske akademije (u daljem tekstu: VMA); da se nakon tog datuma, morao sprovesti postupak propisan Uredbom o službi civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore, koji je podrazumevao obrazovanje posebne komisije i rangiranje civilnih lica postavljenih na odgovarajuće radno mesto, prema utvrđenim kriterijumima; da, u konkretnom slučaju, nakon realizovane izmene formacije nije sproveden bilo kakav postupak, jer je podnositeljka već odavno bila otpuštena; da su "nadležni na VMA", suprotno zakonskoj proceduri, tokom 2. i 3. aprila 2005. godine sačinili "spisak lica za otpust", po kome su potom "pisali" rešenja o prestanku službe, postupajući samo po usmenom naređenju ministra odbrane, prema kome je iz VMA trebalo otpustiti 300 lica; da je u prilog takvih tvrdnji u toku upravnog spora dostavljen podnesak od 17. maja 2013. godine, uz koji je priložena presuda Višeg suda u Beogradu K. 3309/10 od 10. oktobra 2012. godine, a u kojoj se nalaze izjave "lica koja su bila neposredni učesnici postupka smanjenja broja civilnih lica u VMA"; da izjave tih lica, među kojima i izjava tadašnjeg načelnika VMA pukovnika M.J, koji je potpisao rešenje o prestanku službe podnositeljke, "potvrđuju da zakonska procedura nije ispoštavana, te da se radilo na osnovu usmenog naređenja ministra"; da, polazeći od navedenog, zakonski uslovi za prestanak službe podnositeljke nisu postojali 8. aprila 2005. godine, kada je doneto prvostepeno rešenje, kao ni 10. maja 2005. godine, kada je prvobitno utvrđen datum prestanka službe, niti 13. juna 2005. godine, kada je naknadno utvrđen taj datum; da se Upravni sud u osporenoj presudi nije osvrnuo na ove navode i dokaze iznete u upravnom sporu, čime je narušeno pravo podnositeljke na obrazloženu sudsku odluku.

U ustavnoj žalbi se potom u vezi potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 12427-2 od 5. decembra 2008. godine, koju je naknadno pribavio drugostepeni organ u dopunjenom postupku, navodi: da je Upravni sud u presudi U. 1809/11 od 22. juna 2011. godine zauzeo jasan stav da se ta potvrda, nastala tri godine posle prestanka službe podnositeljke, ne može prihvatiti kao dokaz; da je Upravni sud u osporenoj presudi prešao preko svog ranijeg stava, pozvavši se na pomenutu potvrdu kao dokaz iz koga proizlazi da se podnositeljki prethodno nisu mogla obezbediti prava propisana članom 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da se, pri tom, u osporenoj presudi ni jednom rečju ne obrazlaže zašto se uzima kao dokaz potvrda, koju taj sud prethodno nije mogao da prihvati; da se radi o "naručenoj i neistinitoj" potvrdi, jer su odmah nakon otpuštanja podnositeljke u isti sektor primljena tri lica, o čemu je podnositeljka obavestila nadležni sud u upravnom sporu podnescima od 18. februara i 28. avgusta 2008. godine, što nije spomenuto ni u jednoj presudi donetoj u ovom predmetu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i prizna podnositeljki ustavne žalbe troškove na ime sastava ustavne žalbe, kao i naknadu nematerijalne štete zbog "kršenja ljudskih prava po osnovu suđenja u nerazumnim rokovima".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je u sprovedenom postupku na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva odbrane - Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 44-2 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem VMA broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da Z. J . K . iz B . (ovde podnositeljka ustavne žalbe) prestaje služba u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore bez njene saglasnosti, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine. Istim rešenjem utvrđeno je da će se podnositeljki isplatiti jednokratna otpremnina u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba (tačka 2. dispozitiva) i utvrđen je otkazni rok u trajanju od 30 dana od dana uručenja rešenja (tačka 3. dispozitiva). U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je ministar odbrane doneo odluku pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine o prestanku službe u Vojsci licima kojima je ukinuto radno mesto, odnosno smanjen broj izvršilaca na određenom radnom mestu nakon izvršenih organizacijskih promena; da je u postupku koji je prethodio donošenju rešenja utvrđeno da su ispunjeni uslovi da podnositeljki prestane služba iz razloga predviđenih članom 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je datum prestanka službe utvrđen na osnovu tačke 3. stav 1. navedene odluke ministra odbrane; da je otkazni rok utvrđen u skladu sa tačkom 3. stav 2. te odluke, te da će podnositeljka u toku trajanja otkaznog roka koristiti godišnji odmor i razdužiti se od pokretnih stvari kojima je zadužena.

Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za sistem logistike odbilo je žalbu podnositeljke kao neosnovanu rešenjem UP-2 broj 57-2 od 10. maja 2005. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je u postupku utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ustavne žabe ukinuto i da ne postoji mogućnost njenog raspoređivanja na drugo radno mesto.

Podnositeljka je protiv navedenog konačnog rešenja podnela tužbu Sudu Srbije i Crne Gore. Nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, postupak po tužbi podnositeljke nastavljen je pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je presudom U-SCG. 1082/06 od 11. septembra 2008. godine uvažio tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje. U obrazloženju navedene presude ocenjeno je da u upravnom postupku nisu utvrđene činjenice odlučne za donošenje zakonite odluke, niti je utvrđeno da li su podnositeljki mogla biti obezbeđena prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, Ministarstvo odbrane - Sektor za materijalne resurse je donelo rešenje broj 4664-2/08 od 27. maja 2009. godine, kojim je uvažena žalba podnositeljke i poništena tačka 1. dispozitiva rešenja VMA interni broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine, u delu koji se odnosi na datum prestanka službe, te je utvrđeno da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Ministarstvu odbrane i Vojsci 13. juna 2005. godine. U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je ocenjeno da prvostepeni organ nije utvrdio kada je i po kom osnovu smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena, pa je stoga ovaj organ u dopunjenom postupku utvrdio činjenice odlučne za donošenje rešenja o prestanku službe podnositeljki. Naime, drugostepeni organ je iz Odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine utvrdio da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena, s tim što je ta odluka realizovana kroz izmenu i dopunu formacije VMA broj 225.610, koja je prema Knjizi evidencije Sektora za materijalne resurse i aktu Uprave za sistem logistike Sektora za materijalne resurse (dostavni list) pov. broj 866-16 od 9. juna 2005. godine, dostavljena i zavedena u VMA 13. juna 2005. godine, pod pov. brojem 85-118. Sledom iznetog, taj organ je ocenio da je upravo tog datuma smanjen broj izvršilaca na formacijskom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena, što je ujedno i "datum prestanka njene službe". Dalje je navedeno da je radna grupa koju je obrazovao prvostepeni organ, primenom kriterijuma utvrđenih aktom VMA, predložila da podnositeljki prestane služba zbog smanjenja broja izvršilaca na njenom radnom mestu. Pored toga, drugostepeni organ je iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 12427-2 od 5. decembra 2008. godine utvrdio da se podnositeljki "pre prestanka službe" nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Polazeći od navedenog, drugostepeni organ je zaključio da su u svemu ispunjeni uslovi za prestanak službe podnositeljke sa 13. junom 2005. godine, propisani odredbom člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. juna 2009. godine podnela Vrhovnom sudu Srbije tužbu protiv navedenog rešenja Ministarstva odbrane, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud presudom U. 10026/10 (2009) od 21. oktobra 2010. godine. Taj sud je uvažio tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje, ocenjujući da je tuženi organ odlučio samo o delu žalbe, poništavajući jedino tačku 1. dispozitiva prvostepenog rešenja, propustivši da odluči o preostalim tačkama dispozitiva prvostepenog rešenja.

U izvršenju nove sudske presude drugostepeni organ je doneo rešenje Up-2 broj 8-1 od 11. januara 2011. godine, kojim je u tački 1. dispozitiva uvažio žalbu podnositeljke i poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine u delu koji se odnosi na dan prestanka službe, u tački 2. dispozitiva odredio da podnositeljki prestaje služba 13. juna 2005. godine, a u tački 3. dispozitiva odbio žalbu u delu tač. 2. i 3. dispozitiva navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 1809/11 od 22. juna 2011. godine ponovo je uvažena tužba podnositeljke i poništeno pobijano drugostepeno rešenje, a u obrazloženju presude je navedeno da tuženi organ nije postupio po primedbama iz ranije presude, jer se njegova odluka zasniva na potvrdi od 5. decembra 2008. godine, zbog čega se taj dokaz ne može prihvatiti kao relevantan za utvrđivanje činjenice da li je podnositeljki moglo biti obezbeđeno neko od prava predviđenih članom 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

U izvršenju navedene sudske presude, Ministarstvo odbrane – Uprava za vojno zdravstvo je 18. januara 2012. godine donelo rešenje UP-2 broj 289-2 sa identičnim dispozitivom kao prethodno, ističući u obrazloženju rešenja da sporna potvrda Uprave za kadrove od 5. decembra 2008. godine sadrži činjenice o kojima nadležni organi vode službenu evidenciju, da se ona odnosi "na period prestanka službe" podnositeljke, da se njome "potvrđuje da je smanjen broj izvršilaca na predmetnom radnom mestu", te da saglasno tome nije postojalo radno mesto na koje se "neko lice u višku" moglo rasporediti ili prekvalifikovati.

Upravni sud je i novom presudom U. 1910/12 od 12. aprila 2012. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje, a predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje. Taj sud je ocenio da je tuženi organ propustio da odluči o tački 4. dispozitiva rešenja VMA interni broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine, što predstavlja povredu zakona koju će tuženi organ otkloniti u ponovnom postupku.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene sudske presude doneo rešenje Up-2 broj 44-2 od 21. juna 2012. godine, kojim je, pored ostalog, odbio žalbu podnositeljke u delu tač. 2, 3. i 4. dispozitiva prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9820/12 od 30. maja 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenio da je pravilno odlučio tuženi organ kada je poništio tačku 1. dispozitiva prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, utvrđujući da je podnositeljki prestala služba bez njene saglasnosti sa danom 13. juni 2005. godine, kao i da je pravilno potvrdio navedeno prvostepeno rešenje u delu tač. 2, 3. i 4. dispozitiva. U obrazloženju presude se navode dokazi iz spisa predmeta, pribavljeni i izvedeni u drugostepenom postupku, na osnovu kojih je utvrđen datum kada je zvanično smanjen broja izvršilaca na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena, a time i datum prestanka njene službe, te nemogućnost obezbeđivanja nekog od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega su podnositeljki pravilno priznata prava iz člana 144. stav 2. navedenog zakona. Upravni sud je, ceneći navode iznete u tužbi, našao da su oni neosnovani, odnosno da ne mogu dovesti u sumnju zakonitost drugostepenog rešenja, jer su prethodno pravilno ocenjeni kao navodi žalbe u upravnom postupku. Nalazeći da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke, Upravni sud je odlučio kao u dispozitivu presude.

3.2. Ustavni sud je nadalje izvršio uvid u sadržinu akata koje je ministar odbrane doneo pre donošenja prvostepenog rešenja broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine.

U odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, pored ostalog, je navedeno: u tački 1, da će nadležne starešine odmah izvršiti analizu stanja popune jedinica i ustanova iz svoje nadležnosti nakon izvršenih organizacijskih promena i utvrditi kojim licima je ukinuto radno mesto, usled čega će im, u skladu sa članom 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, prestati radni odnos bez njihove saglasnosti, uz otpremninu od 12 bruto plata; u tački 2, da će nadležne starešine dostaviti Upravi za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane najkasnije do 5. aprila 2005. godine spiskove lica iz tačke 1. ove odluke, koja će objediniti te spiskove na nivou Ministarstva odbrane; u tački 3, da će nadležne starešine, shodno dostavljenim podacima, odmah doneti rešenja o prestanku službe za lica iz tačke 1. ove odluke, da će im ta rešenja uručiti najkasnije do 10. aprila 2005. godine, da će u njima utvrditi otkazni rok od 30 dana, saglasno članu 148. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, s tim da im služba prestane najkasnije do 10. maja 2005. godine; u tački 4, da se u toku otkaznog roka reguliše pravo na korišćenje godišnjeg odmora i razduženje sa pokretnim stvarima.

Atom ministra odbrane pov. broj 4229-2 od 4. aprila 2005. godine, pored ostalog, je naređeno: u tački 1, da se pripreme spiskovi civilnih lica kojima prestaje radni odnos po članu 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije i to 950 lica iz Sektora za materijalne resurse (koji je obuhvatao VMA); u tački 2, da se ti spiskovi dostave Upravi za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane najkasnije do 5. aprila 2005. godine u 14,00 časova, te da se u njima navedu bliže označeni lični podaci tih lica, dužnosti koje obavljaju i jedinice, odnosno ustanove u kojima se nalaze; u tački 3, da će nadležne starešine za sva lica navedena u spiskovima iz tačke 2, regulisati prestanak službe u rokovima i na način propisan odlukom ministra pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine.

Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine predviđeno je da se izvrše izmene i dopune formacije VMA broj 225.610, pored ostalog, i u Odseku za nabavke i prodaju, na formacijskom mestu referent, VES 62402, VŠS, GRM 06/690 (na kojem je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe), tako što će se odrediti jedan umesto dva izvršioca.

3.3. Ustavni sud je izvršio uvid i u presudu Višeg suda u Beogradu K. 3309/10 od 10. oktobra 2012. godine, kojom je okrivljeni P.J. iz Beograda oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12).

Iz iskaza okrivljenog pukovnika P.J, koji je u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe bio načelnik Odeljenja za personalne poslove VMA, pored ostalog, proizlazi: da su se spiskovi lica kojima prestaje služba u VMA sačinjavali tokom 2. i 3. aprila 2005. godine, tako što bi se odmah upisivalo na spisak određeno lice, koje bi predložio rukovodilac jedinice; da je poštovan postavljeni rok i da su do 4. aprila 2005. godine u 12,00 časova sva rešenja dostavljena Sektoru za materijalne resurse; da su naknadno sačinjeni kriterijumi zavedeni 6. aprila 2005. godine; da je odluka ministra odbrane oficijelno zavedena u Ministarstvu odbrane pod pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, a da je stigla u VMA 8. aprila 2005. godine i zavedena pod pov. broj 3083-1.

Iz iskaza svedoka pukovnika M.J, načelnika VMA u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe i ovlašćenog lica koje u prvom stepenu rešavalo o prestanku njene službe, pored ostalog, proizlazi: da je prilikom sačinjavanja spiskova (lica kojima prestaje služba) glavni predmet razmatranja bio "personalnog karaktera", odnosno smanjenje broja zaposlenih na VMA; da su prilikom sačinjavanja spiskova razmatrana samo imena lica, jer nisu raspolagali personalnim dosijeima; da on nije imao zadatak da ukine radna mesta, već da se broj zaposlenih smanji za 300 lica, te "da je bila bitna samo brojka".

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1, čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kojima se jemče prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, kao i od odredbe člana 21. Ustava, kojima je utvrđeno načelo zabrane diskriminacije, te je navode ustavne žalbe o povredi ovih prava cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)); da civilno lice u Vojsci kome služba prestaje (..) bez njegove saglasnosti (...) ima dužnost i pravo da ostane na radu od 30 dana do tri meseca (otkazni rok), a da dužini otkaznog roka odlučuje nadležni starešina (član 148. stav 1.).

Odredbom člana 15. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SCG" broj 32/05), bilo je propisano da ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SCG". Navedena uredba je objavljena 5. avgusta 2005. godine u "Službenom listu SCG", te je stupila na snagu 13. avgusta 2005. godine.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se dispozitivom rešava o predmetu postupka u celini (...) (član 198. stav 1.); da, u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu (...) (član 199. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da osporena presuda ne zadovoljava zahteve pravičnosti u kontekstu prava na obrazloženu sudsku odluku. Povredu tog elementa prava na pravično suđenje vidi u tome što se Upravni sud u osporenoj presudi "ni jednom rečju" nije osvrnuo na navode iz njene tužbe i naknadnog podneska, kao i na priložene dokaze, kojima je isticala da joj je civilna služba prestala suprotno "zakonskoj proceduri".

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu, kao i razloge zbog kojih se tom licu nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih zakonom. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ u dopunjenom postupku utvrdio da je 13. juna 2005. godine smanjen broj izvršilaca na formacijskom mestu na kome je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena. Po oceni drugostepenog organa, koju je prihvatio Upravni sud, navedenog datuma podnositeljki je istovremeno prestala i služba u Ministarstvu odbrane i Vojsci, bez njene saglasnosti. Opravdanost odluke o prestanku civilne službe obrazložena je time što je prvostepeni organ, pre donošenja rešenja od 8. aprila 2005. godine, obrazovao radnu grupu, koja je, primenom kriterijuma utvrđenih aktom VMA pov. broj 3100-1 od 6. aprila 2005. godine, predložila da podnositeljki "treba da prestane služba u odnosu na drugog izvršioca na istom radnom mestu". S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se određivanje civilnog lica kome će zbog smanjenja broja izvršilaca prestati služba na određenom radnom mestu, moglo izvršiti tek pošto se zvanično sprovede izmena i dopuna u knjizi formacije, kojom je obuhvaćeno posmatrano radno mesto. U konkretnom slučaju, to je učinjeno 13. juna 2005. godine, te se počev od tog datuma moglo pristupiti utvrđivanju razloga za prestanak službe jednom od lica raspoređenih na formacijskom mestu na kojem je predviđeno smanjenje broja izvršilaca. Stoga se ne može smatrati da je pravno utemeljen pristup drugostepenog organa koji se poziva na to da je prestanak službe podnositeljke ustavne žalbe "zbog smanjenja broja izvršilaca" predložen pre nego što je to smanjenje u knjizi formacije VMA zaista izvršeno realizacijom Odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine.

Ustavni sud dodatno napominje da nije bilo dovoljno da nadležni organ, nakon izvršene izmene formacije, u rešenju samo navede da je podnositeljki ustavne žalbe trebalo da prestane služba, već je postojala obaveza da u tom rešenju izloži činjenice i opravdane razloge koji bi jasno upućivali na zaključak da drugo civilno lice, a ne podnositeljka, u većoj meri zadovoljava zahteve formacijskog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno.

Na drugačiju ocenu Ustavnog suda ne može uticati okolnost, na koju ukazuje drugostepeni organ, da u vreme kada je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba još nije stupila na snagu Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, kojom je bilo predviđeno obrazovanje tročlane komisije i konkretni kriterijumi koji se cene prilikom davanja predloga za prestanak službe civilnog lica. Ustavni sud smatra da to što podzakonskim opštim aktom nije bilo predviđeno sprovođenje komisijskog postupka u slučaju prestanka službe civilnom licu zbog smanjenja broja izvršilaca na jednom radnom mestu, nije ograničavalo, niti oslobađalo dužnosti organ koji je rešavao o radnopravnom statusu podnositeljke da postupi po odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, prvenstveno uzimajući u obzir odredbu člana 199. stav 2. tog zakona, kojom su propisani obavezni elementi obrazloženja rešenja.

Ustavni sud je posebno imao u vidu da su navodi ustavne žalbe da je podnositeljka unapred određena kao civilno lice kome će prestati služba, "bez sprovođenja ikakvog prethodnog postupka i bez njenog učešća", potkrepljeni dostavljanjem određenih dokaza, koji su bili priloženi i u upravnom sporu, ali se o njima Upravni sud nije posebno izjašnjavao. Ukazujući da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud se zadržao na oceni da su ovi navodi podnositeljke izneti tokom upravnog spora bili takve prirode da se od Upravnog suda očekivalo da se o njima odredi na osnovu izvršene analize ponuđenih dokaza. Ovo posebno iz razloga što je u presudi Višeg suda u Beogradu K. 3309/10 od 10. oktobra 2012. godine sadržan iskaz lica koje je bilo ovlašćeno za donošenje i potpisivanje rešenja o prestanku službe podnositeljke, a koje je u tom krivičnom postupku saslušano u svojstvu svedoka.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 12427-2 od 5. decembra 2008. godine, koju je drugostepeni organ pribavio u ponovnom postupku. Prihvatajući naknadno pribavljenu potvrdu kao dokaz podoban za utvrđivanje činjenica od značaja za odlučivanje o upravnoj stvari, Upravni sud je u osporenoj presudi U. 9820/12 od 30. maja 2013. godine promenio pravno stanovište zauzeto u ranijoj presudi U. 1809/11 od 22. juna 2011. godine, prema kome se ista potvrda nije mogla prihvatiti kao relevantan dokaz, budući da je nastala nakon donošenja prvostepenog rešenja. Po shvatanju Ustavnog suda, naknadno pribavljanje potvrde u ponovnom upravnom postupku može imati uporište u odredbama merodavnog procesnog prava, ukoliko se ona odnosi na činjenice koje su postojale u vreme kada je određenom licu utvrđen prestanak službe. Međutim, ono što u ovom predmetu može biti sporno jeste da li je Upravni sud u osporenoj presudi vodio računa o tome da se činjenice sadržane u toj potvrdi odnose na vreme kada je naknadno utvrđeno da je podnositeljki prestala civilna služba. Naime, u toj potvrdi se navodi da se podnositeljki ustavne žalbe "u vreme prestanka službe bez njene saglasnosti zbog ukidanja radnog mesta nije moglo obezbediti raspoređivanje na drugo odgovarajuće radno mesto, niti prekvalifikacija". Imajući u vidu da je pomenuta potvrda izdata 5. decembra 2008. godine, u vreme kada je još uvek bilo na snazi prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine u delu u kome je bilo utvrđeno da podnositeljki služba prestaje 10. maja 2005. godine, Ustavni sud nalazi da ta potvrda, u kojoj nije preciziran datum prestanka službe podnositeljke, nije mogla ukazivati na relevantne činjenice koje su postojale 13. juna 2005. godine, kada je naknadno utvrđeno da je podnositeljki prestala služba. Osim toga, Ustavni sud je primetio da se u potvrdi govori o prestanku službe "zbog ukidanja radnog mesta", iako je podnositeljki služba prestala zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ističe da zakonski uslovi za prestanak službe podnositeljke nisu postojali ni 13. juna 2005. godine, kako je naknadno utvrdio drugostepeni organ, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ najpre utvrdio da je podnositeljki civilna služba prestala 10. maja 2005. godine, nakon isteka otkaznog roka u trajanju od 30 dana, koji tekao od dana uručenja prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. Međutim, drugostepeni organ je delimično poništio prvostepeno rešenje i utvrdio drugi datum prestanka službe podnositeljke - 13. jun 2005. godine, vezujući ga za datum kada su izvršene izmene formacije VMA. Pri tome, taj organ, utvrđujući novi datum prestanka službe podnositeljke, nije odredio i novi otkazni rok, saglasno imperativnoj odredbi člana 148. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, nego je ocenio da je podnositeljki već bilo obezbeđeno pravo na otkazni rok pre 10. maja 2005. godine, kada je prvobitno određeno da joj je prestala služba. Naime, otkazni rok se nije mogao ustanoviti odvojeno od datuma prestanka službe civilnog lica bez njegove saglasnosti, jer je trajanje tog roka u zakonom predviđenom vremenskom periodu uticalo na utvrđivanje datuma prestanka službe. Stoga je utvrđivanje novog datuma prestanka civilne službe podrazumevalo i utvrđivanje novog otkaznog roka koji bi mu neposredno prethodio, dok je otkazni rok vezan za raniji datum prestanka službe, morao izgubiti dejstvo, deleći pravnu sudbinu tog datuma.

S obzirom na to da se u konkretnom slučaju tek počev od 13. juna 2005. godine moglo utvrđivati postojanje zakonskih razloga za prestanak službe podnositeljke ustavne žalbe, a potom, u zavisnosti od toga, doneti rešenje o prestanku službe, kojim bi se moralo odlučiti o predmetu postupka u celini, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivu argumentaciju za ocenu o razlozima i datumu prestanka službe podnositeljke. Umesto toga, obrazloženje osporene presude se svodi samo na navođenje merodavnih zakonskih odredaba i činjeničnih zaključaka drugostepenog organa, čime je taj sud propustio da se izjasni o bitnim pitanjima konkretne upravne stvari, iako se to prevashodno od njega očekivalo. Nalazeći da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 9820/12 od 30. maja 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 44-2 od 21. juna 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ustavna žalba ne sadrži navode koji se neposredno dovode u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 3. Ustava, te nije bilo osnova da se Ustavni sud upušta u ocenu povrede te ustavne odredbe.

Imajući u vidu da će u upravnom sporu biti ponovo odlučivano o zakonitosti konačnog rešenja Ministarstva odbrane - Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 44-2 od 21. juna 2012. godine, Ustavni sud je ocenio i da će eventualna povreda prava na rad iz člana 60. Ustava biti ispitana po tužbi u upravnom sporu pred nadležnim sudom.

Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava dovodi u vezu sa različitim postupanjem nadležnog suda u upravnom sporu u konkretnoj upravnoj stvari. Ustavni sud je ocenio da se povreda označenog ustavnog prava ne može obrazlagati odstupanjem suda od svog ranijeg pravnog shvatanja zauzetog u istom predmetu, već nejednakim postupanjem sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama u različitim predmetima. Kako podnositeljka nije dostavila dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u drugom predmetu donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe. Takođe, Sud nalazi da nisu navedeni konkretni činjenično i pravno utemeljeni razlozi kojima se obrazlažu povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, već se tvrdnje o njihovoj povredi obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Kako se povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava prvenstveno obrazlaže navodima na kojima je bila zasnovana tvrdnja podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud te navode nije posebno razmatrao.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud nije imao osnova da razmatra zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog "kršenja ljudskih prava po osnovu suđenja u nerazumnim rokovima". Ovo iz razloga što u ustavnoj žalbi nije postavljen zahtev kojim se traži utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je u Odluci Už-4510/2012 od 29. marta 2013. godine već utvrdio pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom upravnom postupku koji se tada vodio pred Vojnomedicinskom akademijom u predmetu interni broj 3169-259. Stoga se ne može ponovo utvrđivati povreda prava na suđenje u razumnom roku, a s tim u vezi i pravo na naknadu nematerijalne štete, za vremenski period čije je trajanje, sa stanovišta tog ustavnog prava , već bilo predmet ocene u odluci Ustavnog suda.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti