Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest i po godina. Utvrđeno je da dužina trajanja postupka nije posledica neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi O . A, J . M, D . P . i N . P, svi h iz Vranja i D . M . iz sela D . kod Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na s ednici Veća održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba O . A, J . M, D . P, N . P . i D . M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1511/14.

2. Odbacuje se ustavna žalba O . A, J . M, D . P, N . P . i D . M . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 od 1. februara 2017. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2557/17 od 10. maja 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. A , J. M, D . P . i N . P , svi iz Vranja i D . M . iz sela D . kod Vranja, podneli su Ustavnom sudu, 4. jula 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci smatraju da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, te predlažu da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. U ustavnoj žalbi podnosioci osporavaju i presude Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 od 1. februara 2017. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2557/17 od 10. maja 2017. godine, ističući, pored ostalog, da je prvostepeni sud trebalo da spoji postupke u predmetima Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 i P. 3141/11, čemu se tuženi nije protivio. Podnosioci predlažu da se utvrdi povreda označenih prava, te da im se naknadi materijalna i nematerijalna šteta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14, ustavnu žalbu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

O. A, J . M . i D . M , ovde podnosioci ustavne žalbe i K . P . podneli su 25. oktobra 2010. godine tužbu Osnovnom sudu u Vranju protiv tuženog S. R, radi utvrđenja pra va svojine i obima zaostavštine.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 16 ročišta za glavnu raspravu od kojih je sedam održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka. Ostalih devet ročišta nije održano, i to jedno bez navođenja razloga, jedno na predlog stranaka, dva zbog štrajka advokata, jedno radi izjašnjenja tužilaca na protivtužbu, tri zbog neuredne dostave poziva i jedno zbog nedolaska tuženog, a tužioci se nisu protivili neodržavanju ročišta.

Osporeni postupak je bio u prekidu od 25. januara 2012. do 6. novembra 2014. godine zbog smrti tužilje K. P , na čije mesto su stupila njena deca D . P . i N . P. Podneskom od 13. maja 2014. godine punomoćnik tužilaca je tražio da se nastavi prekinuti postupak , a tužioci D. P . i N . P . su 2. septembra 2014. godine izjavili da preuzimaju postupak na mesto svoje majke pok. K . P.

U toku postupka na ročištu održanom 12. jula 2011. godine punomoćnik tuženog se protivio predlogu tužilaca da se proširi tužbeni zahtev. Sud je ostavio rok od 15 dana punomoćniku tužilaca radi proširenja tužbenog zahteva, ali u spisima nema dokaza da je punomoćnik tužilaca u tom predmetu to i učinio u ostavljenom roku. Takođe, na ročištu održanom 9. novembra 2015. godine punomoćnik tuženog se protivio predlogu tužilaca da se postupak u predmetu Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 spoji sa postupkom u predmetu tog suda P. 3141/11, radi jednovremenog odlučivanja. Na tom ročištu je prvostepeni sud doneo rešenje da nema mesta spajanju navedenih postupaka.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 od 1. februara 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca O. A, J . M, D . P, N . P . i D . M, kojim su tražili da sud utvrdi prema tuženom S . R . da 1/2 katastarske parcele broj …, na kojoj se nalazi više predmetnih objekata, upisane u l.n. broj … KO Vranje i 5/9 katastarske parcele broj … upisane u l.n. broj … KO Vranje, predstavljaju zaostavštinu pravnog prethodnika tužilaca pok. A. S . i pok. D . M, te da se naloži tuženom da tužiocima omogući upis prava svojine na predmetnim nepokretnostima na ime pok. A . S . i pok. D . M, u javnim knjigama ; stavom drugim izreke tužioci su obavezani da tuženom naknade troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2557/17 od 10. maja 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 od 1. februara 2017. godine u stavu prvom izreke, u delu odluke koji se odnosi na utvrđenje zaostavštine pok. A . S , kao i u stavu drugom izreke; stavom drugim izreke drugostepene presude ukinuta je navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu odluke koji se odnosi na utvrđenje zaostavštine pok. D . M. U obrazloženju te presude je navedeno da je prvostepena presuda u delu odluke koji se odnosi na utvrđenje zaostavštine pok. D . M . ukinuta bez vraćanja sudu na ponovni postupak.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe – 25. oktobra 2010. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2557/17 od 10. maja 2017. godine , kojom je pravosnažno okončan ovaj postupak, proteklo nešto više od šest i po godina.

Navedeno trajanje postupka, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, kao i da su podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem, odnosno pon ašanjem njihovog punomoćnika, u određenoj meri doprineli dužem trajanju postupka , budući da je njihov punomoćnik tek nakon dve godine i tri meseca od prekida osporenog postupka predložio njegov nastavak, a podnosioci D. P . i N . P . su 2. septembra 2014. godine izjavili da preuzimaju postupak na mesto svoje majke pok. K . P. Ustavni sud istovremeno konstatuje da je efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnosilaca.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je prvostepeni sud ročišta zakazivao redovno, kao i da je postupao u skladu sa načelom koncentracije dokaza i procesne ekonomičnosti, odno sno da samo tri ročišta – zbog neuredne dostave poziva nisu održana krivicom suda . Ustavni sud ističe da je postupak pred drugostepenim sudom, po žalbi stranaka okončan u roku od tri meseca od donošenja prvostepene presude.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se period od 25. januara 2012. do 6. novembra 2014. godine, u kome je postupak bio prekinut zbog vođenja ostavinskog postupaka iza pok. K. P , ne može staviti na teret sudovima koji su vodili parnicu čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom. Naime, po oceni Ustavnog suda, prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, već bi jedino neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, prouzrokovalo povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak, što ovde nije slučaj. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Polazeći od prethodno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumne dužine trajanja postupka, a posebno da je osporeni postupak ukupno trajao nešto više od šest i po godina, od čega se period od dve godine i devet meseci, kada je postupak bio u prekidu , ne može staviti na teret prvostepenom sudu, kao ni činjenica da dva ročišta nisu održana zbog štrajka advokata, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, trajanje osporenog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Konačno ni navodi podnosilaca koji se odnose na presude Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 od 1. februara 2017. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2557/17 od 10. maja 2017. godine ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akta. Stoga je, Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

Pri tome, Ustavni sud konstatuje da su netačni navodi da se tuženi nije protivio spajanju postupaka u predmetima Osnovnog suda u Vranju P. 1511/14 i P. 3141/11, kao i da spajanje parnica predstavlja mogućnost, a ne i obavezu suda i zavisi od ocene suda da li je to spajanje celishodno za brže raspravljanje i smanjenje troškova, izuzimajući slučaj kada po prirodi stvari i stranaka nije moguće odvojeno odlučivanje. Spajanje više parnica koje teku pred istim sudom spada u radnje rukovođenja glavnom raspravom, koje postupajući sudija može da preduzme ukoliko oceni da su za to ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 314. ZPP iz 2004. godine.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.