Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi zarade

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina, dosuđujući naknadu štete. Deo žalbe protiv odluka o odbijanju zahteva za isplatu razlike zarade odbacuje se.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Stefanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Stefanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11, delu koji je pravnosnažno okončan, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se ustavna žalba Dragoslava Stefanovića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11 od 26. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1417/13 od 23. aprila 2014. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Stefanović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 9. jula 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 36, 58. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe osporava presude kojima je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, kojim je tražio da mu tuženi isplati razliku zarada za period oktobar 1998. – decembar 2000. godine. Podnosilac tvrdi i da su redovni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili odluke kojima je usvajan takav zahtev i tuženi je bio obavezan da isplati traženu razliku. Takođe, podnosilac smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak, u delu koji je pravosnažno okončan, rešio u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih načela i prava, te da mu se zbog povrede tih načela prava odredi naknada materijalne štete u iznosu od 764.476,00 dinara, kao i nematerijalne u iznosu od 500,000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dragoslav Stefanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. januara 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog IMT a.d. iz Beograda, radi naknade materijalne štete.

U sprovedenom postupku, najpre je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P1. 12/02 od 29. marta 2004 kojim je prekinut postupak do okončanja stečajnog postupka nad tuženim, koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu St. 1507/97, koje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2994/04 od 1. decembra 2004. godine kada je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku rešenjem P1. 143/05 od 1. marta 2005. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u predmetnoj parnici. Postupajući po žalbi tužioca na rešenje Četvrtog opštinski sud u Beogradu od 1. marta 2005. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1310/05 od 13. maja 2005. godine, kojim vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. Rešavajuću o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2627/05 od 1. decembra 2005. godine ukinuo rešenje Četvrtog opštinski sud u Beogradu od 1. marta 2005. godine i spise vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje .

U ponovnom postupku Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 239/06 od 13. februara 2006. godine kojim je prekinut postupak u predmetnoj parnici do okončanja stečajnog postupka nad tuženim koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu St. 3395/05. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2415/06 od 16. oktobra 2007. godine potvrdio rešenje Četvrtog opštinskog suda P1. 239/06 od 13. februara 2006. godine.

Nakon što je tužilac, 17. marta 2008. godine, podneo predlog za nastavak postupka, u nastavku postupka Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 662/08 od 25. juna 2009. godine. Postupajući po žalbama stranaka izjavljenim 10. oktobra 2009. godine, Okružni sud u Beogradu je najpre, doneo rešenje Gž1. 6264/08 od 15. septembra 2009. godine kojim je spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka, da bi rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 662/08 od 9. oktobra 2009. godine izvršena ispravka rešenja tog suda P1. 662/08 od 25. juna 2009. godine. Potom je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4202/10 od 7. septembra 2011. godine ukinuta presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 662/08 od 25. juna 2009. godine ispravljena rešenjem tog suda od 9. oktobra 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11 od 26. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tuženog da plati tužiocu razliku između isplaćene i pune zarade za period oktobar 1998 - decembar 2000. godina, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade plati za period januar - april 2001. godina odgovarajuće iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu naknadu za topli obrok; stavom četvrtim izreke odbačena je tužba tužioca u delu da sud obaveže tuženog da plati tužiocu na ime razlike zarade za period oktobar 1998 - decembar 2000. godine i neisplaćene zarade za period od januara do aprila 2001. godine i naknade na ime troškova ishrane iz prvog, drugog i trećeg stava izreke ove presude, kao i da uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje do dana presuđenja; stavom petim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 6.992,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1417/13 od 23. aprila 2014. godine, stavom prvim izreke, odb ijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.5287/11 od 26. novembra 2012. godine u stavu prvom njene izreke; stavom drugim izreke ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11 od 26. novembra 2012.godine u stavovima četvrtom i petom izreke i predmet u tom delu vraćen Trećem osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je suprotno navodima žalbe prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje u odnosu na stav prvi izreke, kojim je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike do punog iznosa zarade za period oktobar 1998 - decembar 2000. godine, pravilno primenio materijalno pravo. Imajući u vidu odredbe člana 65. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine i odredbe čl. 47, 49. i 51. Kolektivnog ugovora tuženog, kao i njegove izmene , tuženi je zbog poremećaja u poslovanju isplaćivao umanjene zarade zaposlenima u navedenom spornom periodu. Utvrđeno je da je tuženi poslovao u otežanim okolnostima zbog poremećaja u poslovanju i da nije bilo mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zaostalih zarada zaposlenih u skladu sa kolektivnim ugovorom u konkretnom slučaju ni tužiocu, jer je odlučeno da će se zarada zaposlenima isplatiti pod odložnim uslovom, odnosno samo u slučaju da se ostvari planirana proizvodnja traktora, i to mesečno 800 traktora u navedenom utuženom periodu. U prilog ovom stavu i činjenica da tužilac nije dokazao suprotno, odnosno da je tuženi izašao iz poremećaja i da je ostvario planiranu proizvodnju traktora, zbog čega je suprotno navodima žalbe pravilno prvostepeni sud postupio kada je tužbeni zahtev tužioca u ovom delu odbio kao neosnovan.

U postupcima koji su vođeni pred prvostepenim sudom, do donošenja osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11 od 26. novembra 2012. godine, bilo je zakazano ukupno 18 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 12 održano i na njima je svroveden dokazni postupak finansijskim veštačenjem. Ostalih šest ročišta nije održano bez krivice tužioca, uglavnomzbog neuredne dostave poziva tuženom.

U ponovnom postupku koji je vođen nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11 od 26. novembra 2012. godine u stavu četvrtom i petom izreke, Treći osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 707/14 od 26. februara 2015. godine. Postupajući po žalbi tuženog koja je izjavljena 23. marta 2015. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1422/15 od 30. oktobra 2015. godine kojim je vratio spise predmeta P1. 707/14 prvostepenom sudu na dopunu postupku. S tim u vezi, Treći osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 707/14 od 2. decembra 2015. godine, kojim je prekinuo postupak po žalbi u predmetnoj stvari, a koji će se nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenik pravnog lica preuzme postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac osporava dužinu trajanja postupka do pravosnažnosti presud e Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5287/11 od 26. novembra 2012. godine u stavu prvom izreke, dakle do donošenja presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1417/13 od 23. aprila 2013. godine . U tom smislu, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1417/13 od 23. aprila 2013. godine , proteklo 13 godina i tri meseci.

Navedeno trajanje postupka, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosiocaustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku, u delu koji je osporen, nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja. U prilog navedenom kazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo finansijskim veštačenjem.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se on i njegov punomoćnik uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, u delu koji je osporen, dao prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog dela predmetnog parničnog postupka bile donete dve prvostepene presude, od koji je jedna bila ukinuta u celini. Pri tome u periodu od 29. marta 2004. godine do 16. oktobra 2007. godine, dakle tri i po godine, nadležnim sudovima je trebalo da reše da li su ispunjene procesne pretpostavke za prekid predmetnog spora. U tom periodu su doneta tri prvostepena rešenja od koji su dva bila ukinuta. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine) . Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je na 18 održanih ročišta sproveo dokazni postupak samo finansijskim veštačenjem . Ustavni sud ukazuje i da je u postupcima po žalbi, drugostepeni sud u dva navrata vraćao spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1 .300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde, a koja se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog suda. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud napominje da je odredbama člana 65. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, koji je važio u periodu za koji se traži naknada materijalne štete, bila predviđena obaveza poslodavca da zaposlenima isplati garantovanu neto zaradu u slučaju poremećaja u poslovanju, a sve u cilju obezbeđivanja materijalne i socijalne sigurnosti zaposlenih. Odluka o isplati garantovane neto zarade nije mogla biti posledica voluntarističkog postupanja poslodavca, već je ona morala biti opravdana postojanjem poremećaja u poslovanju koja su presudno uticala na nemogućnost poslodavca da obezbedi isplatu zarade zaposlenima u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Sa druge strane, Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine je predvideo i dužnost poslodavca da isplati zaposlenom razliku između garantovane zarade i zarade koju je trebalo isplatiti prema važećem kolektivnom ugovoru. Uslovi za isplatu razlike zarade (pa samim tim i rokovi za isplatu) su predstavljali predmet autonomne regulative, u smislu odredbe člana 65. stav 3. pomenutog zakona. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Aneksom Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca iz 2000. godine uređeno pitanje isplate razlike zarada zaposlenima, pa je odredbom člana 2. Aneksa predviđeno da ovakva obaveza tuženog dospeva počev od narednog meseca od meseca u kome se ostvari kontinuirana proizvodnja od 800 traktora na mesečnom nivou, dok je članom 3. tog opšet akta predviđeno da će se, ukoliko ostvareni poslovni rezultat tuženog ne omogući isplatu razlike zarade zaposlenima pod uslovima iz člana 2, ta pitanja regulisati novim Aneksom kolektivnog ugovora. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka nije podneo dokaze da je kod tuženog postignuta kontinuirana proizvodnja od 800 traktora na mesečnom nivou, te da, u smislu člana 3. Aneksa Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca iz 2000. godine, nije donet neki novi opšti akt kojim bi na drugačiji način bilo uređeno pitanje uslova za isplatu zaposlenima razlike zarada i da se tuženi na osnovu odluke Agencije za privatizaciju od 23. juna 2004. godine pa do donošenja osporenih presuda nalazio u postupku restrukturiranja, Ustavni sud smatra da su Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca za isplatu razlike zarada za period oktobar 1998. godine – decembar 2000. godina i da on nije dokazao da je do zaključenja glavne rasprave dospela obaveza tuženog da isplati dug.

6. Kada je reč o različitom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud konstatuje da je kao dokaz na tu okolnost priložena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4111/10 od 26. maja 2010. godine. Međutim, Ustavni sud ukazuje da podnosilac uz ustavnu žalbi nije dostavio dokaz da je navedena presuda, koja je postala pravosnažna 9. marta 2013. godine, bila predmet razmatranja suda pravno leka, odnosno da je sud najviše instance u predmetnom slučaju izrazio stav suprotan stavu izraženom u osporenim presudama, čime bi mogao da bude ispunjen uslov da se po podnetoj ustavnoj žalbi u tom delu postupi. Pored toga, Ustavni sud joj jednom ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju prava koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek da bude razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Takođe, Ustavni sud je ocenio da nema mesta tvrdnjama o povredi ostalih označenih načela i prava, koja se u ovom ustavnosudskom predmetu, obrazlažu u suštini istim razlozima kojima podnosilac obrazlaže i povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u delu koji se odnosi na osporene presude, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Analizirajući zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o takvom zahtevu, budući da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana . Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti