Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene primene zakona

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, jer je sud u izvršnom postupku proizvoljno i bez obrazloženja primenio novi zakon sa dužim prekluzivnim rokom, umesto zakona koji je važio u vreme podnošenja predloga, čime je doneo neobrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5831/2011
20.11.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Javnog preduzeća „E. S .“, sa sedištem u B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Javnog preduzeća „E. S .“ i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 128/2011/4 I. 52373/2010 od 10. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje iz tačke 1. izreke i određuje da nadležni sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 52373/10 od 1. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Javno preduzeće „E. S .“, sa sedištem u B, podnelo je 21. novembra 2011. godine, preko punomoćnika O. Ž, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 128/2011/4 I. 52373/2010 od 10. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je interpretirano činjenično stanje u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, pri čemu je izričito navedeno da je sud bez valjanog obrazloženja i arbitrerno primenio materijalno pravo, tj. novi zakon „koji je počeo da se primenjuje 16 meseci posle nastupanja pravnog dejstva prekluzije izvršnog poverioca“. Podnosilac je naveo da je izvršni poverilac predlog za izvršenje podneo po isteku zakonom propisanog prekluzivnog roka od 30 dana, u vreme važenja Zakona o izvršnom postupku, a da je sud retroaktivnom primenom novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je počeo da se primenjuje znatno nakon podnošenja predloga za izvršenje, povredio pravo na pravično suđenje podnosiocu ustavne žalbe, jer u odluci nije obrazložio zašto je primenio taj zakon, čime je povređena zabrana povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, povređen o pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje člana 32. stav 1. Ustava, kao i da poništi osporeno rešnje i predmet vrati nadležnom sudu na ponovni postupak.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržaja ustavne žalbe i na osnovu uvida u priloženu dokumentaciju i osporeni akt, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV(I). 128/2011/4 I. 52373/2010 od 10. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu (koju je po novom zakonu tretirao kao prigovor) izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv rešenja o izvršenju istog suda I. 52373/10 od 1. juna 2010. godine, donetog radi vraćanja na rad i naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca.

Prvi osnovni sud je ovakvu svoju odluku sumarno obrazložio navodeći da je prigovor izvršnog dužnika o neblagovremenosti predloga izvršnog poverioca neosnovan, s obzirom na to da se na datu činjeničnu situaciju ima primeniti odredba člana 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koja propisuje da se predlog za izvršenje radi vraćanja na rad može podneti u roku od 60 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese. Međutim, sud ni jednom rečju ne obrazlaže zašto je primenio odredbe novog zakona. U obrazloženju osporenog rešenja se, takođe, navodi da je izvršni poverilac predlog za izvršenje podneo 28. maja 2010. godine, a da je izvršna isprava – presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 479/07 od 14. septembra 2007. godine postala pravnosnažna 11. januara 2009. godine, a izvršna 1. aprila 2010. godine.

4. Odrebom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva, a koja jemči pravo na pravično suđenje, utvrđuje se da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odrebom člana 228. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja predloga za izvršenje, u vreme donošenja rešenja o izvršenju, kao i u vreme podnošenja prigovora (žalbe) izvršnog dužnika na rešenje o izvršenju , te sve do 1 7. septembra 2011. godine, bilo je propisano da se predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga rasporedi na odgovarajuće radno mesto, može podneti u roku od 30 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese.

Odredbom člana 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 18. septembra 2011. godine, propisano je da se predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga rasporedi na odgovarajuće radno mesto može podneti u roku od 60 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se suština navoda o povredi označen og prava odnosi na tvrdnju podnosi oca da je nadležni sud, na arbitraran način primenio kasnije doneti zakon koji je nepovoljniji za njega, a da odluku o primeni tog zakona, odnosno Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije obrazložio.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnog sud a, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanog prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovn og sud a, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembr a 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maj a 1997. godine, § 43 . i Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar a 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

U konkretnom slučaju, žalbeno veće Prvog osnovnog suda je osporen im rešenjem potvrdilo rešenje o izvršenju, navodeći da je žalba (koja je u skladu sa novim zakonom tretirana gao prigovor) neosnovana, s obzirom na to da prema članu 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, predlog za izvršenje radi vraćanja na rad može biti podnet u roku od 60 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese, što znači da je predlog izvršnog poverioca podnet u okviru navedenog zakonskog roka, te da je osporeno rešnje o izvršenju doneto u svemu u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Postupajući sud svoju ocenu o tome zašto treba primeniti Zakon o izvršenju i obezbeđenju, a ne Zakon o izvršnom postupku nije ni jednom rečju obrazložio, iako se žalba izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju pretežno zasniva na tome da je po odredbama Zakona o izvršnom postupku poverilac prekludiran za podnošenje predloga za izvršenje, te da je redovni sud pogrešno primenio procesno pravo, kada je usvojio neblagovremeno podnet predlog za izvršenje u pogledu radnopravne restitucije poverioca.

Ustavni sud posebno naglašava činjenicu da postupajući sud u osporenom rešenju nije obrazložio zašto je u konkretnom slučaju primenio novi zakon, iako je predlog za izvršenje podnet 28. maja 2010. godine, dakle, u vreme važenja starog zakona (koji je važio sve do 17. septembra 2011. godine).

Prema oceni Ustavnog suda, osporeno re šenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom ovoga suda i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što drugostepeno veće nije obrazložilo svoj stav o primeni naknadno donetog Zakona o izvršenju i obezbeđenju u konkretnom slučaju, čime nije ni odgovorilo na ključne žalbene navode izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe. Time je osporen im rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu odluku, kao element prava na pravično suđenje.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 128/2011/4 I. 52373/2010 od 10. oktobra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 128/2011/4 I. 52373/2010 od 10. oktobra 2011. godine i određivanjem da nadležni sud, u najkraćem roku, donese novu odluku o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja tog a suda I. 52373/2010 od 1. juna 2010. godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene primene zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti