Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 15 godina, i povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog zaključivanja sudova o ništavosti ugovora usled nedopuštene pobude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. T . iz Žabara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. T . i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1540/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba J . T . i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Požarevcu P. 1540/12 od 7. aprila 2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1282/15 od 9. jula 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1282/15 od 9. jula 2015. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi treće i četvrtotuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu P. 1540/12 od 7. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. T . iz Žabara podnela je Ustavnom sudu, 16. septembra 2015. godine, preko punomoćnika Đ . K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda naveden ih u tački 3. izreke, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti, te povreda prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Povredu označenih prava podnositeljka obrazlaže tvrdnjama o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i proizvoljnom zaključivanju sudova, koje se , po njenom mišljenju , ogleda u sledećem: nejasnom zaključku da su sporni ugovori zaključeni suprotno cilju koje su ugovorne strane imale u vidu, budući da je u razlozima presuda izostalo navođenje tog cilja na strani poklonoprimaca i kupca ; proizvoljnom zaključku da je tuženi B . M . ugovore zaključio u nameri da izbegne ispunjenje svoje obaveze prema tužiocu koja je utvrđena pravnosnažnom sudskom presudom jer iz razloga osporenih odluka proizlazi da u vreme zaključenja spornih ugovora nije ni postojala njegova pravnosnažno utvrđena obaveza prema tužiocu ; propustu sudova da primene član 53. Zakona o obligacionim odnosima i s tim u vezi da nedvosmisleno utvrde i jasno obrazlože da li je njen pravni prethodnik imao saznanja o navodno nedozvoljenim pobudama tuženog B . M, jer u suprotnom ne bi mogao biti pogođen njihovim posledicama čak i da su one postojale na strani ovog tuženog, te propustu suda da primeni odredbe zakona koje uređuju institut paulijanske tužbe. Dodaje da su osporene presude rezultat očiglednog nastojanja da se donese "pravična" odluka za tužioca. Podnositeljka je predložila da Sud utvrdi povredu istaknutih prava ali i načela iz člana 21. Ustava, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi joj pravo na pravičnu naknadu zbog povrede ustavnih prava i troškova postupka pred Sudom . Istakla je i eventualni zahtev za naknadu materijalne štete za slučaj da Sud ne poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 1540/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. N . podneo je 27. decembra 1999. godine tužbu protiv tuženih maloletnih J. i Jo. M . i Lj . T, podnositeljkinog pravnog prethodnika, radi utvrđenja ništavosti kupoprodajnog ugovora zaključenog između tuženih 5. avgusta 1999. godine. Osnovanost tužbenog zahteva je zasnovao na činjeničnim tvrdnjama da je predmetni ugovor zaključen s ciljem izigravanja njegovih prava i interesa jer je zakonski zastupnik mal. tuženih nepravnosnažnom presudom oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela na štetu njegove imovine.

Na predlog tužiočevog punomoćnika postupak je prekinut 13. marta 2000. godine, do pravnosnažnog okončanja pomenutog krivičnog postupka.

Podnescima iz jula 2000. i januara 2001. godine tužilac je tražio nastavak postupka. Po ovim njegovim predlozima ročište je zakazano za 20. jul 2001. godine, ali nije održano zbog neurednog pozivanja zakonskih zastupnika mal. tuženih za koje se povratnica vratila sa konstatacijom da su otputovali u inostranstvo. Ni sledeća dva ročišta koja su bila zakazana u septembru i oktobru 2001. godine nisu održana iz istog razloga, odnosno zbog toga što je punomoćnik tuženog Lj . T . tražio da mu se ostavi rok za dostavljanje punomoćja za zastupanje zakonskih zastupnika mal. tuženih.

Po predlogu tužiočevog punomoćnika predmetni postupak je ponovo bio u prekidu u periodu od 20. novembra 2001. do 6. oktobra 2003. godine, kako bi se sačekao ishod parnice koju je tužilac vodio protiv oca mal. tuženih i ostalih lica osuđenih za izvršenje krivičnog dela na štetu njegove imovine .

Do marta 2004. godine nijedno od tri zakazana ročišta nije održano zbog neurednog pozivanja zak. zastupnika mal. tuženih, s tim što je u ovom periodu od nadležne PU tražen podatak o njihovom prebivalištu.

Na predlog tužiočevog punomoćnika postupak je opet bio u prekidu u periodu od 10. marta 2004. do 11. juna 2012. godine da bi se sačekao ishod parnice koju je tužilac vodio radi naknade štete protiv lica osuđenih da su izvršili krivično delo na štetu njegove imovine .

Budući da je u u međuvremenu preminuo tuženi Lj. T , na njegovo mesto u januaru 2013. godine u parnicu je stupila J. T, ovde podnositeljka ustavne žalbe . Istoga meseca nadležni organ starateljstva je obavestio sud da su se roditelji mal. tuženih razveli 2001. godine i da su mal. tuženi presudom o razvodu braka povereni majci na samostalno vršenje roditeljskog prava.

U martu 2013. godine tužilac je preinačio tužbu isticanjem, pored postojećeg , i tužbenog zahteva za utvrđenje ništavostu ugovora o poklonu zaključenog 16. oktobra 1998. godine između B . M , koga je označio kao tuženog i njegove mal. dece, tuženih J . i Jo. M. Na tužiočev predlog u novembru iste godine, zbog neuručenja poziva za pet zakazanih ročišta zastupnici mal. tuženih (majci) je postavljen privremeni zastupnik.

U daljem toku postupka, od ma ja 2014. do aprila 2015. godine, od ukupno 12 zakazanih ročišta, osam nije održano - jedno zbog neurednog pozivanja tuženog J . M, koji je u međuvremenu postao punoletan, a ostala zbog nedolaska punomoćnika stranaka usled štrajka advokata. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka.

Osporenim presudama Osnovnog suda u Požarevcu P. 1540/12 od 7. aprila 2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1282/15 od 9. jula 2015. godine pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev tužioca M. N . i utvrđeno je da su predmetni ugovori o poklonu i kupoprodaji bliže označene nepokretnosti ništavi . Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi B. M . je u julu 1998. godine na štetu tužioca M. N . izvršio krivično delo teške kr ađe u pomaganju iz člana 166. stav 3. KZ RS u vezi sa članom 24. KZ SRJ, za koje je (po optužnom aktu od 5. aprila 1999 godine ) oglašen krivim presudom Okružnog suda u Požarevcu K. 11/99 od 5. jula 1999. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 1612/99 od 8. maja 2000. godine. Ovom presudom oštećeni M. N . je upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva. Tuženi B. M . je 16. oktobra 1998. godine svojom nepokretnom imovinom raspolagao u korist svoje tada mal. dece, tuženih J . i Jo. M , putem ugovora o poklonu , a potom je u svojstvu njihovog zak. zastupnika dao punomoćje advokatu za zaključenje kupoprodajnog ugovora sa pok. Lj. T , koji je zaključen 5. avgusta 1999. godine. Oštećeni M. N . je 8. jula 1999. godine protiv B . M . i ostalih, u tom momentu takođe nepravnosnažno osuđenih lica za izvršenje krivičnog dela teške krađe u saizvršilaštvu, podneo tužbu za solidarnu naknadu štete koja mu je pričinjena izvršenjem krivičnog dela, a parnica po toj tužbi je okončana usv ajanjem njegovog tužbenog zahteva prvostepenom presudom od 5. juna 2009. godine, pravnosnažnom donošenjem drugostepene odluke 21. jula 2011. godine . Pozivajući se na odredbe čl. 13. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud nalazi da su sporni ugovori ništavi jer su zaključeni sa namerom da tuženi B. M . izbegne ispunjenje svoje obaveze prema tužiocu , što cilj ugovora čini protivnim načelu savesnosti i poštenja, prinudnim propisima i dobrim običajima, a osnov i motiv za njihovo zaključenje nedopuštenim. Pored navedenog, pravni interes tužioca za podnošenje konkretne tužbe sud vidi u činjenici da je tuženi B. M . nepuna tri meseca nakon izvršenja krivičnog dela raspolagao imovinom putem ugovora o poklonu i time tužiocu naneo štetu koja je utvrđena parničnom presudom iz 2009. godine, pravnosnažnom 2011. godine. Takođe , po shvatanju prvostepenog suda, činjenica da u trenutku zaključenja spornih ugovora parnica koju je tužilac vodio protiv okrivljenih radi naknade štete nije bila pravnosnažno okončana, ne znači da tužilac nema pravni interes za utvrđenje ništavosti spornih ugovora jer je "objektivno i izvesno da bi takvim postupanjem tuženih za slučaj da tužilac uspe u parnici kako se i dogodilo tužiočevo pravo na isplatu bilo ugroženo". S druge strane, drugostepeni sud, prihvatajući u svemu razloge nižestepenog suda i pozivajući se na čl. 51, 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima, dalje zaključuje da je pobuda zbog koje je tuženi B . M . zaključio sporne ugovore morala biti poznata i pok. Lj . T , što njegova pravna sledbenica (koja u svom iskazu, kako stoji u obrazloženju prvostepene odluke, samo navodi da joj nisu poznati detalji kupoprodaje) "nije ni osporavala". Takođe, po oceni drugostepenog suda , nisu od uticaja ni žalbeni navodi tužene J . T . da se tužilac mogao koristiti paulijanskom tužbom .

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 350/15 Rž 47/16 od 24. marta 2016. godine odbačena je žalba tužene J. T . izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R1 578/15 od 15. decembra 2015. godine i revizija koju je izjavila protiv drugostepene presude tog suda.

4. Odredbama Ustava, čija se povreda ističe ustavnom žalbom, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); pravo na pravično suđenje (član 32. szav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.) pravo na imovinu (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je osnov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 51. stav 2.); da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav (član 52.); da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva, kao i to da ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (član 53.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno (član 12. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 215. tačka 1) navedenog zakona bilo je propisano i da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) , u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Razmatrajući prvo osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi o u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava do pravnosnažnog okončanja trajao više od 15 i po godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sudova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupa k se ne može smatrati složenim, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, a povodom kojih nije sprovođen obiman dokazni postupak budući da osim saslušanja stranaka i čitanja pismene dokumentacije drugi dokazi nisu izvođeni . Na ovakvu ocenu Suda ne utiče ni okolnost da je procesni položaj tuženih imalo više lica, kao ni činjenica da je tužba objektivno preinačena u 2013. godini isticanjem novog zahteva jer dokazi koji su do tog momenta bili pribavljeni po prvobitnoj tužbi, bili su od značaja i korišćeni su i za rešenje spora po preinačenoj tužbi.

U pogledu podnositeljkinog ponašanja, na teret joj se može staviti neodržavanje sedam ročišta zbog štrajka advokata u periodu od maja 2014. do aprila 2015. godine, odnosno ova okolnost se ne može pripisati sudu tj. smatrati njegovim propustom koji je doveo do dužeg trajanja postupka.

Po shvatanju Ustavnog suda, odlučujući razlog zbog kog je predmetni postupak trajao više od 15 i po godina je taj što je sud tri puta određivao prekid, koji je ukupno trajao skoro 12 godina, a kako bi se sačekalo pravnosnažno okončanje krivičnog postupka koji je vođen protiv tuženog B. M . i drugih okrivljenih za izvršenje krivičnog dela na štetu tužiočeve imovine i parnice koju je tužilac vodio protiv ovih lica radi naknade štete, budući da je presudom krivičnog suda upućen da imovinskopravni zahtev ostvaruje u parnici . Dakle, činjenice koje je trebalo utvrditi s obzirom na tužiočeve navode na kojima je zasnovao osnovanost svog tužbenog zahteva (da je nepokretnom imovinom raspolagano putem spornih ugovora kako bi tuženi B. M . izbegao d a ispuni svoju obavezu prema njemu nastalu izvršenjem krivičnog dela) zahtevale su prekid konkretnog parničnog postupka, kako bi ta pitanja bila rešena u drugim postupcima, jer parnični sud nije ovlašćen da kao prethodno pitanje rešava da li je šteta uzrokovana krivičnim delom tj. da li se radi o krivičnom delu i krivičnoj odgovornosti B. M. U pogledu činjenice da je predmetni postupak bio u prekidu , Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP ) prema kojoj će postojati povreda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim drugim postupcima bilo neopravdnog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu Smoje protiv Hrvatske, od 11. januara 2007. godine, stav 45, broj predstavke 28074/03). Polazeći od toga da je o imovinskopravnom zahtevu tužioca tj. o osnovanosti zahteva za naknadu štete rešavano 12 godina (od 8. jula 1999. do 21. jula 2011. godine), Sud nalazi da je dužina tog postupka a priori nerazumna, posebno zbog činjenice da je o krivičnoj odgovornosti tuženog B. M . i ostalih optuženih lica pravnosnažno rešeno 8. maja 2000. godine, a iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi predstavlja obeležje krivičnih dela za koja su okrivljeni oglašeni krivim i osuđeni, te u tom smislu eventualno veštačenje valorizovanog iznosa te koristi nikako ne bi moglo da opravda dvanaestogodišnje trajanje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15 ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja postupka, značaj predmeta spora i određeni doprinos na njenoj strani ukupnoj dužini trajanja postupka, ali i činjenicu da je podnositeljka u parnicu stupila u januaru 2013. godine, što znači da je svojstvo stranke u postupku imala dve i po godine. Naime, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku posmatrajući trajanje postupka u celini, dakle uzimajući u obzir i trajanje postupka pre stupanja na snagu Ustava, ali podnositeljka ustavne žalbe je posledice trajanja postupka, u vidu ne materijalne štete, mogla da trpi tek od trenutka kada je u tom parničnom postupku stekla svojst vo stranke, što znači od kada je stupila na mesto svog pravnog prethodnika, a to je period od dve i po godine.

7. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a polazeći od toga da povredu ovog prava podnositeljka vidi u navodno proizvoljnoj primeni materijalnog prava i posledično proizvoljnim pravnim zaključcima sudova o ispunjenosti uslova za utvrđenje ništavosti spornih ugovora, Ustavni sud ponavlja da nije u njegovoj nadležnosti da u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i ispituje pravilnost njihovih činjeničnih i pravnih zaključaka. Tumačenje i primena merodavnog prava u nadležnosti je redovnih sudova i nije predmet ustavnosudske ocene, pod uslovom da je način na koji sudovi tumače i primenjuju merodavno materijalno pravo u svakom konkretnom slučaju saglasan sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda. Dakle, Ustavni sud, prilikom razmatranja osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje kojima se dovodi u pitanje primena merodavnog materijalnog prava može jedino da ispita da li su pravni zaključci i razlozi za iste, navedeni u osporenom aktu, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava.

Polazeći od navedenog, Sud konstatuje da su osporene odluke donete s pozivom na odredbe čl. 13, 51, 52, 53. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, uz prethodni zaključak da je motiv zbog kog je tuženi B . M . raspolagao predmetnom imovinom, prvo putem ugovora o poklonu u korist svoje mal. dece 16. oktobra 1998. godine, dakle pre nego što je protiv njega 5. aprila 1999. godine podignuta optužnica, a zatim davanjem punomoćja advokatu da u njihovo ime zaključi kupoprodajni ugovor 5. avgusta 1999. godine, osujećenje tužiočevog potraživanja pravnosnažno utvrđenog drugostepenom presudom od 21. jula 2011. godine a nastalog izvršenjm krivičnog dela u julu 1998. godine, te da je kao takav, taj motiv suprotan načelu savesnosti i poštenja, prinudnim propisima i dobrim običajima , a koja nedopuštena pobuda na strani tuženog B. M . je morala , kako nalazi drugostepeni sud, biti poznata i pok. Lj . T.

U vezi sa ovako datim razlozima, Ustavni sud ukazuje da određeni pravni posao proizvodi pravno dejstvo ukoliko su ispunjeni zakonom propisani uslovi za njegovu punovažnost, a jedan od tih uslova jeste i dopuštenost osnova. Naime, prema članu 51. stav 2. i članu 52. Zakona o obligacionim odnosima, ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav , a osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Dalje, zabranjeni ili nemoralni motivi čine sastavni deo osnova kod dobročinih raspolaganja, dok se kod teretnih raspolaganja uzimaju u obzir ukoliko je ugovorna strana znala ili morala da zna za nedozvoljen motiv svog saugovarača (član 53.). Dakle, u slučaju da je nedopuštena pobuda opredelila jedno lice da zaključi teretni pravni posao, po nalaženju Ustavnog suda, neophodno je utvrditi da li je takva pobuda bila u svesti njegovog saugovarača, odnosno da li mu je prema okolnostima konkretnog slučaja morala biti poznata. Ovo stoga, što samo ukoliko je ugovorna strana znala ili morala da zna za nedopuštenu pobudu svog saugovarača, teretni ugovor je bez dejstva jer je nedopuštena pobuda kod obe strane vodila istom nedozvoljenom cilju. Što se pak tiče dobročinih raspolaganja, konkretno ugovora o poklonu, osnov kod ovog ugovora jeste namera da se drugom poklon učini i uveća njegova imovina . Ukoliko je namera da se poklon učini motivisana nemoralnim i nedopuštenim pobudama, onda takva pobuda ulazi u osnov pravnog posla i čini ga ništavim, bez obzira da li za tu pobudu zna poklonoprimac.

U konkretnom slučaju, sudovi su zaključili da je na strani tuženog B. M . u oba slučaja postojala nedopuštena pobuda i u oktobru 1998. i u avgustu 1999. godine koja se ogledala u osujećenju naplate tužiočevog potraživanja pravnosnažno utvrđenog presudom iz 2011. godine, dakle deset godina nakon zaključenja spornih ugovora, pri čemu drugostepeni sud svest o nedopuštenoj pobudi tuženog B. M . kod pok. Lj . T . obrazlaže samo stanovištem "da mu je ta činjenica morala biti poznata" , što njegova pravna sledbenica "nije ni osporavala", a o čemu se prvostepeni sud nije ni izjašnjavao, niti je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe to ne spori. Stoga je , po nalaženju Ustavnog suda, zaključak redovnih sudova, pre svega drugostepenog suda, o ispunjenju uslova za utvrđenje ništavosti teretnog pravnog posla neutemeljen jer je zasnovan na pretpostavci, budući da drugostepeni sud uopšte ne objašnjava kako je došao do tog zaključka i koje to konkretn e činjenice i okolnosti ukazuju na to da je pok. Lj . T . imao svest o eventualno nedopuštenoj pobudi za zaključenje kupoprodajnog ugovora na strani zak. zastupnika svojih saugovarača, tada mal. J . i Jo. M, koji je dao punomoćje za zaključenje tog ugovora. Što se pak tiče drugog pravnog posla i datog obrazloženja - da je tuženi B. M . isti zaključio kako bi izigrao tužiočevo potraživanje, Ustavni sud konstatuje da u tom momentu tužilac ne samo da nije imao pravnosnažno utvrđeno potraživanje prema tuženom, već ni optužnica protiv tuženog u tom trenutku nije bila podignuta, a kamoli da je on tada bio pravnosnažno osuđen da je počinio krivično delo na štetu tužiočeve imovine, usled čega se za Ustavni sud postavlja pitanje postojanja tužiočevog interesa u odnosu na imovinu tuženog, jer bi, rezonovanje koje je zastupljeno u osporenim odlukama dovelo do toga da bilo koje raspolaganje koje učini lice protiv kog se vod i krivični postupak bude upitno, a sigurnost pravnog prometa neizvesna.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud nalazi da redovni sudovi nisu izneli ozbiljne i relevantne razlogeza odluku o ništavosti spornih pravnih poslova i da svoju ocenu nisu obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način koji ne bi doveo do sumnje da su osporene odluke rezultat proizvoljnog zaključivanja i primene merodavnog materijalnog prava.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbi koju su izjavili ovde podnositeljka ustavne žalbe i B. M, kao treće i četvrtotuženi, protiv osporene prvostepene presude.

9. Budući da je utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu drugostepenu odluku, Ustavni sud nije razmatrao povrede ostalih načela i prava na koje se podnositeljka pozvala, niti je odlučivao o zahtevu za naknadu materijalne štete koji je eventualno postavljen.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti na: www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti