Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i pet meseci. Odlučujući doprinos dužini postupka dao je prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i N. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 33531/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 8972/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 6. jula 2017. godine, preko punomoćnika G. Š, advokata iz V . M, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 33531/1 0 od 5. jula 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7318/16 od 5. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 33531/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 8972/07) .

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je delimično uspeo sa svojim tužbenim zahtevom u sporu koji je vodio radi isplate po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici. Smatra da su mu osporenim presudama, kojima je u većem delu odbijen njegov tužbeni zahtev, povređena označena ustavna prava, zbog pogrešne ocene dokaza od strane sudova, kao i zbog proizvoljne primene merodavnog prava, kako povodom glavne stvari, tako i troškova postupka. Takođe, ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je po njegovoj tužbi podnetoj „u julu 2006. godine“ (umesto 7. decembra 2007. godine), drugostepena presuda doneta „5. jula 2017. godine“ (ispravno 5. maja 2017. godine), odnosno „tačno posle 10 godina“. Kao razloge za povredu ovog prava, navodi reformu pravosuđa, izmenu postupajućih sudija i to što je sud dozvolio da sedam ročišta ostane neodržano. U zahtevu ustavne žalbe, podnosilac traži da Sud donese odluku i utvrdi povredu označenih ustavnih prava na taj način što je njegov tužbeni zahtev samo delimično usvojen, te da preinači obe sudske odluke i dosudi mu iznos za koji je pravnosnažno odbijen, kao i razliku parničnih troškova, te troškove za sastav ove ustavne žalbe. Podnosilac nije tražio naknadu nematerij alne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 33531/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. decembra 200 7. godine podneo Trećem opštinsko m sud u u Beogradu u predmetu P. 2501/06 (u daljem tekstu: Opštinski sud) „podnesak tuženog sa protivtužbom“, radi naknade, protiv tužilje – protivtužene D.S. iz Beograda, sa kojom je bio u vanbračnoj zajednici. Podnesak je upućen na poslovni broj P. 2501/06, što je parnica koju je tužilja vodila protiv ovde podnosioca, kao tuženog, radi iseljenja iz njenog stana . Podnesak je predat neposredno u sudu, a ročište u parnici radi iseljenja je bilo zakazano za 10. decembar 2007. godine. Predmet je dobio broj P. 8972/07. U spisima predmeta je i službena beleška od 10. decembra 2007. godine postupajućeg sudije iz parnice P. 2501/06 da navedeni podnesak sa protivtužbom nije združen spisima tog predmeta do početka ročišta za glavnu raspravu, zakazanog za 10. decembar 2007. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem stranaka i zaključena rasprava.

Postupajući sudija u predmetu P. 8972/07 je dopisom od 26. decembra 2007. godine naložio punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dostavljanje punomoćja za zastupanje i uređenje tužbe .

Opštinski sud je rešenjem P. 8972/07 od 18. januara 2008. godine odbacio tužbu tužioca radi naknade.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2806/08 od 21. marta 2008. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj P. 1916/08.

Parnica za iseljenje koja je vođena protiv ovde tužioca, odnosno podn osioca ustavne žalbe, pod brojem P. 2501/06, pravnosnažno je okončana 28. maja 2008. godine donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5545/08, kojom je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, obavezan da se iseli iz stana tužilje sa svim licima i stvarima i da stan ispražnjen od lica i stvari preda tužilji, ovde tuženoj, sa kojom je bio u vanbračnoj zajednici.

Opštinski sud je, sada, rešenjem P. 1916/08 od 30. juna 2008. godine odbacio tužbu tužioca kao neurednu, navodeći u obrazloženju da je nalog za uređenje tužbe punomoćnik tuženog primio još 28. decembra 2007. godine i ostavljenom roku nije postupio po njemu u celosti, već samo dostavio punomoćje za zastupanje.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11852/08 od 15. oktobra 2008. godine ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1916/08 od 30. juna 2008. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Spisi predmeta su vraćeni Trećem opštinsko m sud u u Beogradu 17. novembra 2009. godine, a nalog za dostavljanje tužbe tuženoj dat je 4. decembra 2009. godine, zajedno sa do tada donetim rešenjima. Tužena je dala odgovor na tužbu 15. decembra 2009. godine.

Postupak je, nakon izvršene reforme pravosuđa u 2010. godine, nastavljen pred Prvim osnovn im sud om u Beogradu u predmetu P. 33531/10.

Do donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 33531/10 od 5. jula 2016. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, bilo je zakazano 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano devet. Prvo ročište je bilo zakazano za 26. novembar 2010. godine. Pre zakazivanja ročišta sud je 25. marta 2010. godine dostavio tužiocu podnesak tužene – odgovor na tužbu od 15. decembra 2009. godine, pa kako se punomoćnik tužioca nije izjašnjavao po ranijim nalozima za uređenje tužbe, pa ni po ovom odgovoru tužene, novim nalogom od 7. juna 2010. godine sud je naložio punomoćniku da, pored izjašnjenja na navode iz podnes ka, dostavi predloge, imena i prezimena svedoka, te sve račune na okolnost kada su izvedeni radovi, koji majstori su ih izvodili, koliko su ko štali radovi i ko ih je plaćao, te povodom kupovine nameštaja: kojim sredstvima je kupljen, a uz dostavljanje računa o kupovini. P odnesak sa izjašnjenjem punomoćnika tužioca je dostavljen sudu 3. februara 2011. godine, sa navodima o svedocima i majstorima, bez računa o kupovini nameštaja. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke (dva puta), te pet svedoka, sprovedeno je građevinsko i finansijsko veštačenje preko komisije veštaka . Davanju nalaza i mišljenja veštaka prethodilo je pripremno veštačenje zakazano za 19. maj 2015. godine, jer u spisima predmeta nije bilo potrebnih podataka i dokaza da bi se obavilo veštačenje, ali su zastupnici stranaka tražili odlaganje zbog sprečeni da pristupe, pa je ono pomereno za 28. maj 2015. godine, te veštačenje obavljeno bez ikakve pisane dokumentacije, osim dokaza iz spisa predmeta – pobrojanih radova i nameštaja iz referata tužbe i jednog podneska tužioca iz drugog predmeta – parnice za iseljenje iz stana. Preostalih sedam ročišta nije održano iz sledećih razloga: punomoćnik tužioca nije blagovremeno postupio po nalogu suda da dostavi dokaze na sporne okolnosti i imena svedoka, tužilac je izostao sa ročišta jer nije uredno primio poziv za saslušanje u svojstvu parnične stranke (mada je njegov punomoćnik bio uredno obavešten o budućem saslušanju tužioca na ročištu); zbog sprečenosti sudije, jer se dva puta spis nalazio kod veštaka, a jednom jer za nalaz veštaka koji je prispeo u sud 17. februara 2020. godine nije bilo uslova da se blagovremeno dostavi strankama pre zakazanog ročišta, a radi izjašnjenja. Tokom ovog dela postupka, punomoćnik tužioca je dva puta preinačavao tužbeni zahtev 25. aprila 2016. godine (kada ga je snizio, iako nije prigovorio nalazu veštaka, što se i ne smatra preinačenjem), pa na dan zaključenja glavne rasprave, kada ga je zapravo upodobio sa nalazom veštaka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7318/16 od 5. maja 2017. godine je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 33531/10 od 5. jula 2016. godine u stavu drugom i trećem izreke i žalbe stranaka odbijene kao neosnovane. Ovom presudom je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka. Konačno, osporenom presudom je pravnosnažno obavezana tužena da tužiocu po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici isplati iznos od 2.561,25 evra u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu na dan isplate, sa zakonskom zateznom kam atom od 7. februara 2016. godine do isplate, te da mu tužena isplati troškove parničnog postupka od 242.851,00 dinara, a tužilac je pravnosnažno odbijen za deo preko dosuđenog do traženog iznosa od 8.609,00 evra u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu na dan isplate, kao i za zakonsku zateznu kamat u od 1. februara 2005. godine do 16. februara 2016. godine. Punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, je primio osporenu presudu 6. juna 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozva o u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovoj parnici, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započet podnošenjem tužbe, 7. decembra 2007. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a pravnosnažno okončan 5. maja 2017. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7318/16, koja je uručena punomoćniku tuži oca 6. juna 2017. godine .

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak traja o ukupno devet godina i pet mesec i.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio činjenično i pravn o složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako, u materijalnom pogledu, ima o legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku. Međutim, ipak je svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, u znatnoj meri doprine o dužini trajanja osporenog postupka. Naime, iako nema mesta da se ove dve parnice između istih stranka, radi iseljenja i radi isplate, tretiraju kao jedinstvena celina, ipak se ne može zanemariti veza između njih, te ponašanje podnosioca i njegovo podnošenje protivtužb e tri dana pre zaključenja glavne rasprave u parnici P. 2501/06 koja se vodila za iseljenje podnosioca ustavne žalbe. Ovom protivtužbom, svakako bi bila produžena parnica za iseljenje, koju je podnosilac vrlo brzo posle ove protivtužbe pravnosnažno izgubio. Podnosilac je u svakom slučaju imao uslova za blagovremeno postavljanje protivtužbenog zahteva i ranije , pogotovu jer je i sam u osporenoj parnici podnosio dokaze da je na ročištu od 2. oktobra 2006. godine spominjano „sređivanje“ stana od njegove strane. Međutim, i pored toga takav protivtužbeni zahtev nije isticao, sve dok ta parnica nije „sazrela“ za presuđenje. Ovu tužbu, odnosno podnesak – protivtužbu, koja nije sadržala sve što treba da sadrži, punomoćnik tužioca, iako stručno lice, i pored više naloga suda , samo je delimično uredio posle tri godine i tri meseca od njenog podnošenja, predlažući prvi put svedoke koje treba saslušati, a bez dostavljanja bilo kakve pismene dokumentacije uz podnesak , pa ni tokom veštačenja. Pored ovoga, ni prvo ročište zakazano pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zakazano za 26. novembar 201 0. godine nije održano upravo zato što nije postupljeno po poslednjem od naloga su dova od 7. juna 2010. godine, koje je punomoćnik primio 11. juna 2010. godine, a da se dostave dokazi na s porne okolnosti i imena svedoka. Naime, podnosilac je to učinio tek, i to samo delom, 3. februara 2011. godine, dakle posle više od tri godine. Takođe, ni na pripremno veštačenje punomoćnik tužioca nije pristupio zbog zauzetosti, pa je i ovo uticalo da se veštačenje produži za par meseci i još jedno ročiš te ostane neodržano krivicom punomoćnika podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, i pored navedenog ponašanja podnosioca, odlučujući doprinos trajanju postupka duže od devet godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Ovo pre svega, zato što su protekle dve godine u rešavanju da li se radi ili ne, o urednoj tužbi po kojoj je moguće postupanje, te nekorišćenjem svih procesnih mera da se postupak efikasno okonča. Zatim, do zakazivanja prvog ročišta u ovoj pravnoj stv ari došlo 11 meseci posle uslova da se isto zakaže, pred sada nadležnim sudom, nakon reforme pravosuđa iz 2010. godine. Međutim, i pored toga prvostepena presuda je doneta za još skoro pet godina, a razlog je u neefikasnom postupanju prvostepenog suda, koji je zakazivao ročišta sa većim razmakom u dva navrata i jedno ročište nije držao zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili spisa predmeta kod veštaka. Na strani sudova druge instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, ali se svakako se ne može prihvatiti da je opravdano da je rešavanje ovog spora trajalo preko devet godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 33531/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 8972/07), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u prvom delu izreke usvojio ustavnu žalbu.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, te njen zahtev, ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nezakonitost osporenog akta i isto dovoditi u vezu sa nedovoljno utvrđenim činjenicama i proizvoljnom primenom merodavnog prava, kako kod odluke o glavnoj stvari, tako i odluke o troškovima postupka. S obzirom na to da podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, u kome je delimično uspeo, od Ustavnog suda, u suštini, traži da postupajući umesto nadležnog suda preinači osporene odluke i usvoji deo tužbenog zahteva sa kojim nije uspeo u parnici u kojoj su doneti osporeni akat i, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode podnosioca da je donošenjem osporenih presuda povređeno nje govo pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo, te pravo na imovinu, koja su prava zajemčena odredbama čl. 36. i 58. Ustava, ni ovi njegovi navodi nisu osnovani po oceni Ustavnog suda, a pogotovu kada se ima u vidu sledeće: da podnosilac nije dostavi o dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom; da je podnosi lac očigledno iskoristi o garantovano pravno sredstvo - podnoseći žalbu protiv prvostepene odluke, jer ustavnom žalbom upravo napada drugostepenu odluku donetu po nje govoj žalbi, što istovremeno ne garantuje povoljan ishod ako za to nema osnova; te da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, odnosno delimično neuspešna kao u konkretnom slučaju, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava. S toga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu , rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti