Odbijanje ustavne žalbe u sporu za poništaj ugovora o poklonu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu zaključenog uprkos privremenoj meri zabrane otuđenja. Povreda privremene mere ne čini ugovor ništavim, već može biti osnov za odgovornost za štetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Đorđevića iz Brestovca, Bor, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Pavla Đorđevića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Boru P. 985/10 od 5. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4085/11 od 28. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pavle Đorđević iz Brestovca, Bor, podneo je 18. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Bojinovića, advokata iz Bora, Ustavno sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Boru P. 985/10 od 5. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4085/11 od 28. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je posle više od deset godina dobio spor i da je tuženi obavezan da mu isplati iznos od 6.342,53 šajcarskih franaka, sa domicilnom kamatom i troškove postupka u iznosu od 348.424,16 dinara; da je Opštinski sud u Boru u toku trajanja parničnog postupka doneo privremenu meru kojom je tuženom zabranjeno otuđenje ili opterećenje određenih nepokretnosti i da privremena mera trajala do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka; da je podnosilac po okončanju parničnog postupka podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Boru prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika , i to pre svega onih nepokretnosti koje su bile predmet privremene mere, jer su to nepokretnosti na atraktivnim lokacijama; da je u toku izvršnog postupka saznao da je izvršni dužnik raspolagao delom svojih nepokretnosti koje su bile obuhvaćene privremenom merom, ugovorom o poklonu, odnosno da je iste poklonio svojim sinovima; da je podnosilac vodio parnični postupak pred Opštinskim sudom u Boru protiv izvršnog dužnika i njegovih sinova u kome je tražio da se poništi ugovor o poklonu koji su tuženi zaključili u vreme trajanja zabrane; da su sudovi u osporenim presudama istakli da zaključenjem ugovora o poklonu tuženi i njegovi sinovi, nisu postupili nemoralno i da to nisu učinili iz nedopuštenih pobuda, kao i da nisu prekršili nijedan prinudnopravni propis i pored toga što je u vreme zaključenja navedenog ugovora na snazi bila privremena mera; da činjenica da je ugovor o poklonu zaključen u vreme kada je privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti tuženog bila na snazi, samo potvrđuje nezakonitost ugovora o poklonu i nemoralnost ugovarača; da navedeni ugovor nije zaključen da bi se zaista nešto poklonilo, već da je istim izvršen prenos nepokretnosti sinovima, da bi se podnosilac onemogućio u naplati potraživanja i da je to učinjeno i pored sudske zabrane. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Boru P. 985/10 od 5. aprila 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca protiv tuženih kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen između prvotuženog kao poklonodavca i drugo i treće tuženih kao poklonoprimaca koji je overen kod Opštinskog suda u Boru 8. marta 2004. godine Ov. br. 476/04, te da se prvotuženi obaveže da u roku od 15 dana izvrši upis svog prava svojine na svim nepokretnostima koje su predmet navedenog ugovora o poklonu kod Službe za katastar nepokretnosti u Boru, pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca protiv tuženih kojim je tražio da se poništi ugovor o poklonu zaključen između prvotuženog kao poklonodavca i drugo i treće tuženih kao poklonoprimaca koji je overen kod Opštinskog suda u Boru 8. marta 2004. godine Ov. br. 476/04, te da se prvotuženi obaveže da u roku od 15 dana izvrši upis svog prava svojine na svim nepokretnostima koje su predmet navedenog ugovora o poklonu kod Službe za katastar nepokretnosti u Boru, pod pretnjom izvršenja. Stavom trećim izreke presude je obavezan tužilac da tuženima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 59.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da se vodi izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu I. 943/08, radi naplate novčanog potraživanja na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Boru P. 918/06 od 5. juna 2007. godine, prodajom nepokretne imovine tuženog kao dužnika, i to katastarskih parcela br. 1597/1, 1598/1, 1598/6, 1598/8, 1598/10, 5643 i 5644, u korist tužioca kao poverioca; da je pravnosnažnom presudom P. 918/06 od 5. juna 2007. godine, tuženi obavezan da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 6.342,53 švajcarskih franaka, sa domicilnom kamatom od 7. decembra 1998. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti, kao i da mu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 368.424,16 dinara; da je u toku te parnice koja se vodila po tužbi od 7. decembra 1998. godine, doneto rešenje P.664/99 od 27. decembra 27. decembra 2002. godine, kojim je određena privremena mera kojom je tuženom zabranjeno otuđenje ili opterećenje katastarskih parcela br. 4795, 4796, KO Brestovac, te br. 4490, 4491, 4492, 4493, 4494, 4495, 4496, 4497, 4498, 4499, 4500, 4534, 4535 i 4536, KO Bor I, a u rešenju je naznačeno da će privremena mera važiti do pravnosnažnog okončanja parnice; da je prvotuženi u svojstvu poklonodavca, zaključio ugovor o poklonu Ov. br. 476/04 od 8. marta 2004. godine, kojim je sinovima drugotuženom i trećetuženom, kao poklonoprimcima, poklonio katastarske parcele br. 4490, 4491, 4492, 4493, 4494, 4495, 4496, 4497, 4498, 4499, 4500 KO Bor I, 1598/7, 178 i 5643, KO Brestovac. Prvostepeni sud je, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, našao da ne postoje razlozi za poništaj ugovora o poklonu u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima na koje se tužilac pozivao u toku postupka, jer se radi o ugovoru o poklonu između oca i sinova koji je dozvoljen i veoma čest u pravnom saobraćaju. Pored toga, prvostepeni sud nalazi da sporni ugovor o poklonu nije u suprotnosti sa pravnim poretkom, jer je zaključen u pismenoj formi i potpisi ugovarača su overeni kod nadležnog suda, a poklonodavac nije postupio protivpravno i nemoralno, jer je bio vlasnik imovine kojom je raspolagao ugovorom o poklonu, pre pravnosnažnog okončanja parnice P. 918/16, dakle u vreme dok je ishod spora bio neizvestan. Prema stanovištu suda, postojanje sudske zabrane koja nije zakonska zabrana, nije prepreka da vlasnik otuđi svoju imovinu, a sudska zabrana može predstavljati osnov za krivičnopravnu odgovornost ili građanskopravnu odgovornost (naknada štete). Sproni ugovor o poklonu nije protivan dobrim običajima po kojima se imovina prenosi sa roditelja na decu, a na strani ugovarača nema nedopuštenih pobuda, jer pored parcela koje su predmet ugovora o poklonu, tuženi poseduje druge parcele i nepokretnosti koje su popisane u postupku izvršenja. Pored toga, prvotuženi je ugovorom o poklonu raspolagao i parcelama koje nisu obuhvaćene privremenom merom. Međutim, prvostepeni sud nalazi da ni iz jednog ponuđenog dokaza ne proizlazi da je bilo mana u volji ugovarača, s tim što ovaj razlog za poništaj ugovora mogu da ističu samo strane ugovornice, a ne treća lica. Pored toga, neosnovanost tuženog zahteva tužioca prvostepeni sud obrazlaže i time da tužilac tužbom traži da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu Ov. br. 476/04 od 8. marta 2004. gdoine, jer usled postojanja navedenog ugovora ne može da naplati u celosti svoje potraživanje iz popisane imovine tuženog, te da u konkretnom slučaju ima pravni interes da u smislu odredbi čl. 280. do 285. Zakona o obligacionim odnosima tužbom za pobijanje pravnih radnji dužnika, traži da se utvrdi da je navedeni ugovor ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno da pobija pravnu radnju poklonodavca. Međutim, pretpostavlja se nesavesnost dužnika, odnosno tuženog, odnosno smatra se da je on znao da preduzima radnju kojom umanjuje svoju imovinu i nanosi štetu tužiocu kao poveriocu i za pobijanje tih radnji, ne zahteva se da je tuženima, koji su izvukli korist iz pravne radnje, odnosno spornog ugovora o poklonu, koji se pobija, to bilo poznato ili moglo biti poznato, odnosno pretpostavlja se da je njima bilo poznato da se ugovorom o poklonu nanosi šteta tužiocu kao poveriocu. Prema tome, ovde nema značaja ni volja, ni pobude tužioca, a pored toga, tužilac kao poverilac je u skladu sa odredbom člana 285. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima bio dužan da u roku od tri godine od dana kada je zaključen ugovor o poklonu podigne tužbu za pobijanje ovog ugovora, u pitanju je prekluzivni rok koji je zakonom određen, u kojem treba da se podigne tužbu, pod pretnjom gubitka prava. Ovaj rok je istekao, jer je sporni ugovor o poklonu zaključen 8. marta 2004. godine, a tužba u ovoj parnici je podneta 18. marta 2009. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4085/11 od 28. septembra 2011. godine je potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Boru P. 985/10 od 5. aprila 2011. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da je drugostepeni sud iz iskaza tuženih saslušanih u prvostepenom postupku utvrdio da se iz istih ne može zaključiti da je ugovor zaključen na osnovu porodičnog dogovora da se onemogući tužilac u naplati potraživanja u momentu zaključenja ugovora, tim pre što postojanje potraživanja u momentu zaključenja ugovora nije bilo utvrđeno pravnosnažnom presudom, te da tužilac nije pružio dokaze da je sporni ugovor protivan prinudnim propisima. Drugostepeni sud je cenio žalbene navode tužioca kojim je ukazao da je ugovor ništav u smislu člana 53. Zakona o obligacionim odnosima, jer je zasnovan na nedopuštenoj pobudi, pa je našao da su ovi navodi neosnovani, jer se iz izvedenih dokaza ne može pouzdano utvrditi da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku tuženog da zaključi ugovor.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 " i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano : da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali da ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva i da u govor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (član 53.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, da ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (član 103.); da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca i da se s matra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (član 280. stav 1. i 2.); da se pobijanje može vršiti tužbom ili prigovorom i da se t užba za pobijanje podnosi protiv trećeg lica sa kojim je, ili u čiju je korist preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno protiv njegovih univerzalnih pravnih sledbenika (član 283. stav 1. i 2.); da ako sud usvoji tužbeni zahtev, pravna radnja gubi dejstvo samo prema tužiocu i samo koliko je potrebno za ispunjenje njegovih potraživanja (član 284.) ; da se tužba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1. a za ostale slučajeve u roku od tri godine i da rok iz prethodnog stava računa se od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju (član 285.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04 ) bilo je propisano : da se privremena mera za obezbeđenje novčanog potraživanja može odrediti ako je izvršni poverilac učinio verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će bez takve mere izvršni dužnik osujetiti ili znatno otežati naplatu potraživanja, time što će svoju imovinu, odnosno svoja sredstva otuđiti, prikriti ili na drugi način njima raspolagati; da izvršni poverilac ne mora dokazivati opasnost ako učini verovatnim da bi predloženom merom izvršni dužnik mogao pretrpeti samo neznatnu štetu; da se smatra da opasnost postoji naročito: ako bi se potraživanje trebalo ostvariti u inostranstvu; ako se zbog neispunjenja dospelih obroka izdržavanja protiv izvršnog dužnika već vodio izvršni postupak; ako su zakonske obaveze izvršnog dužnika, kao i njegove obaveze utvrđene pravosnažnom odlukom suda i drugog organa veće od njegovih redovnih prihoda i ako je protiv izvršnog dužnika bezuspešno pokušavano izvršenje koje nije uspelo zato što je on odbio da pruži podatke o tome gde mu se nalazi imovina, kao i da je u toku ranije vođenih izvršnih postupaka davao netačne podatke o svojoj imovini (član 299.) ; da se radi obezbeđenja novčanog potraživanja, može se odrediti svaka mera kojom se postiže svrha takvog obezbeđenja, a naročito zabrana izvršnom dužniku da otuđi ili optereti svoje nepokretnosti ili stvarna prava na nepokretnosti upisana u javnu knjigu u njegovu korist, uz upis te zabrane u javnu knjigu (član 300. stav 1. tačka 2)); da se privremenom merom ne stiče založno pravo, ali sud može odrediti, naročito ako postoji opasnost određena u članu 299. stav 3. ovog zakona, da se privremenom merom stiče privremeno založno pravo (član 301.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je iz sadržine osporenih presuda utvrdio da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Boru P. 918/06 od 5. juna 2007. godine obavezan tuženi da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 6.342,53 švajcarskih franaka, sa domicilnom kamatom od 7. decembra 1998. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, kao i da mu nadoknadi troškove postupka; da je u toku te parnice doneto rešenje P. 664/99 od 27. decembra 27. decembra 2002. godine, kojim je određena privremena mera kojom je tuženom zabranjeno otuđenje ili opterećenje taksativno navedenih nepokretnosti i da je u rešenju naznačeno da će privremena mera važiti do pravnosnažnog okončanja parnice; da je tuženi u svojstvu poklonodavca, zaključio ugovor o poklonu Ov. br. 476/04 od 8. marta 2004. godine, kojim je sinovima kao poklonoprimcima, poklonio nepokretnosti koje su obuhvaćene i privremenom merom zabrane otuđenja i opterećenja, kao i da je u toku izvršni postupak radi namirenja novčanog potraživanja po predlogu za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv izvršnog dužnika, odnosno tuženog , koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu I. 943/08, izvršenjem na nepokretnosti, odnosno prodajom nepokretne imovine tuženog kao dužnika, i to onih nepokretnosti koje nisu obuhvaćene ugovorom o poklonu.

Polazeći pre svega od predmeta spora, odnosno tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je tužilac svoj primarni tužbeni zahtev postavio tako što je u jednom delu tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu koji je tuženi kao poklonodavac zaključio sa svojim sinovima kao poklonoprimcima, a eventualnim tužbeni m zahtev om tuži lac je tražio da se poništi navedeni ugovor o poklonu, kao i da se izvrši upis prava svojine tuženog na svim nepokretnostima koje su predmet ugovora o poklonu.

Ustavni sud pre svega ističe da pravo na isticanje ništavosti Zakon o obligacionim odnosima priznaje svakom zainteresovanom licu, što znači da to mogu biti i same ugovorne strane, kao i druga lica koja imaju pravni interes da se ništavost ugovora utvrdi. Međutim, obim ovlašćenja ugovarača i trećih lica, pravno zainteresovanih lica, nije identičan. Treća lica, mogu da traže utvrđenje ništavosti ugovora, ali se isključivo između ugovornih strana raspravlja odnos nastao povodom poništaja i izriču se pravne posledice ništavog ugovora. Dakle, aktivna legitimacija za utvrđenje ništavosti je šira, od aktivne leigitimacije za izricanje posledica ništavosti koja pripada samo ugovaračima.

Imajući u vidu da tužilac, odnosno ovde podnosilac ustavne žalbe nije ugovorna strana u spornom ugovoru o poklonu, to u konkretnom slučaju nije mogao isticati eventualni tužbeni zahtev za poništaj ugovora.

U odnosu na primarni tužbeni zahtev kojim je tužilac ovde podnosilac ustavne žalbe tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu, Ustavni sud nalazi da su sudovi u osporenim presudama zauzeli stav da činjenica da je tuženi kao poklonodavac zaključio ugovor o poklonu za vreme važnosti zabrane raspolaganja utvrđenom privremenom merom, ne dovodi do ništavosti u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tuženi bio vlasnik nepokretnosti, zbog čega takav ugovor nije protivan prinudnim propisima, te nije ništav pravni posao.

Polazeći od toga da privremena mere za obezbe đenje novčanog potraživanja ne vodi sticanju založnog prava na strani izvršnog poverioca (izuzetak je uspostavljanje "privremenog založnog prava" po čl anu 301. Zakona o izvršnom postupku), to znači da se privremenom merom ne uspostavlja za izvršnog poverioca stvarno pravo, pravo koje je apsolutno i koje kao takvo deluje prema izvršnom dužniku i trećim licima.

Stvari i prava zahvaćeni privremenom merom nisu sasvim imobilisane, i dalje su u pravnom prometu i mogu biti predmet raspolaganja pravnim poslovima i aktima izvršnog dužnika i trećih lica. Međutim, neka dejstva privremenih mera rasprostiru se i na treća lica, na njihova prava stečena na stvarima i pravima dužnika povodom kojih su određene privremene mere. Treća lica koja su pravnim radnjama izvršnog dužnika stekla određena prava na stvarima i pravima koja su predmet obezbeđenja privremenom merom, izlažu se riziku da se to sticanje proglasi bez dejstva prema izvršnom poveriocu i u meri koja je potrebna da se namiri njemu pripadajuće potraživanje, shodno pravilima o pobijanju dužnikovih pravnih radnji, a što u konkretnom slučaju nije bio predmet tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosica ustavne žalbe. Ovo se naročito odnosi na sticanje prava trećeg lica na nepokretnosti ili pravima na nepokretnosti aktom voljnog raspolaganja izvršnog dužnika i pored zabeležbe zabrane otuđenja i opterećenja upisane u javnu knjigu. Naime, iz navedenog sledi da tužilac, u konkretnom slučaju ovde podnosilac ustavne žalbe , kao lice u čiju je korist privremena mera izrečena, ima pravo da od lica koje je bilo dužno da poštuje zabranu ili nalog zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog njihovog nepoštovanja.

Međutim, Ustavni sud, polazeći od toga da sudovi nisu vezani za pravni osnov tužbe, ali jesu za činjenični supstrat tužbe i da nisu ovlašćeni da utvrđuju činjenice i okolnosti koje stranka ne traži i ne nudi kao podlogu za svoj postavljeni tužbeni zahtev, sem kada su u pitanju dispozicije sa kojima stranke ne mogu da raspolažu, zaključuje da je pravilno stanovište prvostepenog i drugostepenog suda. Kako tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije podneo tužbu za pobijanje pravnih radnji dužnika, već je primarnim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu, dok je eventualnim tužbenim zahtevom tražio da se poništi ugovor o poklonu, to su , po oceni Ustavnog suda, osporene presude Osnovnog suda u Boru P. 985/10 od 5. aprila 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4085/11 od 28. septembra 2011. godine obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te ne predstavljaju, paušalnu, a time ni proizvoljnu premenu materijalnog prava. Kako osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, Sud je , na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalba nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosi li drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, već navode o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava obrazlaže time da su sudovi u toku parničnog postupka donosili različite odluke. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe. Stoga je Sud u ovom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za poništaj ugovora o poklonu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti