Odbijanje ustavne žalbe radi utvrđenja ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja. Utvrđeno je da su redovni sudovi dali jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojina Đorđevića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vojina Đorđevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 475/08 od 25. novembra 2008. godine, presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5695/08 od 23. jula 2008. godine i presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2869/07 od 13. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojin Đorđević iz Subotice, preko punomoćnika Srđana Sikimića, Zorislave Sikimića, Jovana Čulajevića, Biljane Dendić i mr Mirjane Jovanović Tomić, advokata iz Novog Sada, je 21. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 475/08 od 25. novembra 2008. godine, presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5695/08 od 23. jula 2008. godine i presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2869/07 od 13. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je prvostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, koji je, zajedno sa drugim tužiocima - pravnim licima, podneo tužbu radi utvrđenja ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja uz naknadu broj C. 33/03/07 i C. 106/04/07, zaključenih između tuženih HYPO ALPE-ADRIA BANK a.d. iz Beograda i A.S.A.P. COMPANY d.o.o. iz Beograda, da je presudom Višeg trgovinskog suda odbijena žalba i potvrđena prvostepena presuda, a presudom Vrhovnog suda Srbije je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda. U ustavnoj žalbi se, dalje, navodi da su nadležni sudovi povredili pravo podnosioca na pravično suđenje, zbog toga što su odbili da utvrde činjenice koje se bliže navode u ustavnoj žalbi, a koje su, po mišljenju podnosioca, bitne za odlučivanje o zakonitosti osporenih ugovora, i što su odbili da izvedu dokaze predložene od strane tužilaca, čime su izbegli da raspravljaju o osnovanosti sumnje u zakonito zaključivanje osporenih ugovora, kao i da izvedu predložene dokaze o činjenicama koje su prethodile sačinjavanju pismenih dokaza, a čije izvođenje bi bitno uticalo na ishod spora. S obzirom da je podnosilac ustavne žalbe sve zaključene ugovore o kreditu obezbedio svojom ličnom imovinom stečenom na osnovu zakona, sudovi su ovakvim odlukama povredili i njegovo ustavno pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su povređena ustavna prava podnosioca i poništi sve tri navedene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa pravnim licima "SI&SI PROMET" d.o.o. iz Subotice, "PREMIUM LIQUID" d.o.o. iz Subotice i "SI&SI SERVIS" d.o.o. iz Subotice, kao tužilac četvrtog reda, 11. aprila 2007. godine podneo Trgovinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih HYPO ALPE-ADRIA BANK a.d. iz Beograda i A.S.A.P. COMPANY d.o.o. iz Beograda, radi utvrđivanja ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja uz novčanu naknadu C. 33/03/07 i C. 106/04/07 od 19. januara 2007. godine, koji su zaključeni između prvotuženog kao prenosioca potraživanja i drugotuženog kao prijemnika.

Trgovinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 2869/07 od 13. maja 2008. godine odbio tužbeni zahtev podnosioca kao neosnovan. U sporovedenom postupku sud je utvrdio da su tužioci zaključili sa prvotuženim, u svojstvu klijenata ili solidarnih jemaca, više ugovora o kreditu, s tim da je podnosilac ustavne žalbe sa prvotuženim zaključio dva ugovora o kreditu u svojstvu solidarnog jemca. Članom 11. svih ugovora predviđeno je da povredu ugovora, između ostalog, predstavlja svaka klijentova povreda obaveze plaćanja glavnice, kamate, jednokratne naknade, troškova i bilo kojih drugih plativih iznosa (stav 1.), kao i da kada se dogodi slučaj povrede ugovora, prema definiciji iz ugovora, banka može, po sopstvenom nahođenju, da objavi povredu ugovora od strane klijenta, u kom slučaju će se svi iznosi kredita, plativi po navedenim ugovorima, zajedno sa svim kamatama, provizijama, jednokratnim naknadama, troškovima i drugim plativim iznosima, odmah smatrati dospelim i plativim banci od strane klijenta (stav 2.). Prvotuženi je objavio povrede ugovora 19. januara 2007. godine, a zatim zaključio osporene ugovore o ustupanju potraživanja uz novčanu naknadu. U osporenim ugovorima C. 33/03/07 i C. 106/04/07 su označeni iznosi dospelih potraživanja po pojedinim od navedenih kredita (šest kredita), a predviđeno je da se na prijemnika prenose i sva sporedna prava koja predstavljaju instrument obezbeđenja pojedinih kredita u korist ustupioca. Drugotuženi se obavezao da ustupiocu za ustupljeno potraživanje isplati ugovorenu novčanu naknadu. Dopisima od 26. januara 2007. godine prvotuženi je obavestio tužioce o zaključenju ugovora o ustupanju potraživanja. Prvostepeni sud je ostvario uvid i u izvod otvorenih stavki prvotuženog na dan 31. decembra 2006. godine za prvotužioca, u kome se konstatuje postojanje dospelog duga prvotužioca prema prvotuženom po osnovu dospelih dugoročnih kredita, na kome postoji potpis i pečat prvotužioca kojim on potvrđuje saglasnost na stanje prikazano u izvodu otvorenih stavki, kao i u izvod otvorenih stavki prvotuženog na dan 31. decembra 2006. godine u kome se konstatuje postojanje dospelog duga pravnog prethodnika drugotužioca prema prvotuženom po osnovu dospelih dugoročnih kredita, na kome postoji potpis i pečat pravnog prethodnika drugotužioca. Prvostepeni sud je našao da osporeni ugovori C. 33/03/07 i C. 106/04/07 nisu ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), jer nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi da je prvotuženi u skladu sa ovlašćenjima iz ugovora o kreditu, a s obzirom na to da tužioci nisu uredno izmirivali svoje obaveze preuzete ugovorima, objavio povrede ugovora i sve rate po navedenim ugovorima zajedno sa svim kamatama, provizijama, jednokratnim naknadama, troškovima i drugim plativim iznosima, proglasio dospelim i plativim banci od strane klijenta, ovde tužilaca; da tužioci do zaključenja glavne rasprave nisu u skladu sa članom 220. Zakona o parničnom postupku dostavili dokaze o tome da su svoje obaveze preuzete ugovorima o kreditu izmirivali na vreme, te je sud primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku zaključio da je prvotuženi sa pravom iskoristio svoje ovlašćenje iz ugovora o kreditu. U spisima predmeta postoje i izvodi otvorenih stavki na dan 31. decembra 2006. godine, koji su potpisani i overeni pečatom tužilaca, što takođe govori u prilog stavu suda da je prvotuženi pravilno iskoristio svoje ovlašćenje da objavi povrede ugovora sa posledicama koje ta objava u skladu sa ugovorima proizvodi. Dalje se u obrazloženju navodi da je tako dospelo potraživanje, a ne ugovorni, odnosno kreditni odnos, preneto na drugotuženog, čime nisu povređene odredbe člana 5. stav 2. Zakona o bankama, niti odredba člana 436. ZOO. Zajedno sa potraživanjem, na drugotuženog su preneta i sva sporedna prava koja predstavljaju instrumente obezbeđenja, konstituisana u korist ustupioca, prvotuženog, po navedenim ugovorima o kreditu, a tužioci su dopisom od 26. januara 2007. godine obavešteni o prenosu potraživanja, što je sve u skladu s odredbama čl. 437. i 438. ZOO. U obrazloženju se, zatim, navodi da su bez uticaja navodi tužilaca o tome da su sporni ugovori zaključeni u suprotnosti sa odredbom člana 15. ZOO, jer ne postoji ekvivalentnost međusobnih davanja ugovarača, s obzirom na to da zaključeni ugovori o cesiji, pa shodno tome i među njima ugovorena naknada za preneta potraživanja, predstavljaju saglasnost volja prvotuženog i drugotuženog i pravni odnos u kome tužioci ne učestvuju i koji ni na jedan način ne menja i ne može uticati na njihova prava i obaveze. Takođe, položaj tužilaca, zaključenjem spornih ugovora nije promenjen kada se ima u vidu odredba člana 440. stav 1. ZOO kojom je propisano da prijemnik ima ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja, a shodno odredbi stava 2. istog člana dužnik može istaći prijemniku pored prigovora koje ima preme njenu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kada je saznao za ustupanje.

Rešavajući o žalbi tužilaca protiv prvostepene presude, Viši trgovinski sud u Beogradu je osporenom presudom Pž. 5695/08 od 23. jula 2008. godine potvrdio ožalbenu presudu. Drugostepeni sud je našao da je na osnovu utvrđenih činjenica pravilan zaključak prvostepenog suda da ugovori o ustupanju potraživanja nisu ništavi u smislu člana 103. ZOO. U obrazloženju presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu se, pored ostalog, navodi da su neosnovani žalbeni navodi tužilaca da je ugovor o ustupanju potraživanja zaključen suprotno prinudnim propisima i to članu 5. stav 2. Zakona o bankama, zbog toga što ovaj propis ni na koji način ne zabranjuje bankama ustupanje potraživanja koja su nastala zaključenim ugovorima o kreditu. Takođe se navodi da su neosnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 7. istog zakona, zbog toga što nije saslušao predložene svedoke na okolnosti produženja grejs perioda i okolnosti zaključenja ugovora o ustupanju potraživanja, jer je prvostepeni sud pravilno zaključio da predloženi dokazi nisu od uticaja za odluku o tužbenom zahtevu, imajući u vidu činjenicu da se, saglasno odredbama ZOO, mogu prenositi i nedospela potraživanja i da ustupilac odgovara prijemniku za postojanje potraživanja. Osim toga, ugovor o kreditu se u smislu člana 1065. ZOO zaključuje u pismenoj formi, te svi aneksi ugovora kojima se menja rok otplate kredita ili drugi bitni elementi ugovora takođe, u smislu citiranog propisa, moraju biti zaključeni u pismenoj formi. Prema stavu drugostepenog suda, pogrešan je zaključak prvostepenog suda dat u obrazloženju presude da su ugovori o kreditu između tužilaca i prvotuženog raskinuti, ali to ne utiče na pravilnost ožalbene odluke. Članom 11. zaključenih ugovora o kreditu data je mogućnost banci da u slučaju neispunjenja nekih od obaveza korisnika kredita, smatra da su krediti dospeli u celosti i da može da traži njihovu naplatu, sa kojom odredbom se korisnik kredita saglasio potpisujući ugovor. Ustupanjem potraživanja se ne menja priroda ranije uspostavljenog odnosa, a prijemnik potraživanja iz ugovora o kreditu može biti bilo koje lice. Iz ovih razloga nisu od značaja žalbeni navodi koji se odnose na činjenice u vezi obaveštavanja i ostavljanja naknadnog roka korisniku kredita za ispunjenje ugovorne obaveze. Objava povrede kredita nema značaj izjave o raskidu ugovora. Iz člana 11. proizlazi da su se stranke sporazumele da povrede nekih ugovornih obaveza, kao što je neisplata dospele rate kredita i sl. predstavljaju ostavarenje uslova da se obaveze po ugovoru o kreditu smatraju u celosti dospelim. U obrazloženju se, takođe, navodi i da su neosnovani žalbeni navodi iz dopune žalbe da se u konkretnom slučaju radi o fiktivnom ugovoru. Naime, kod prividnog ugovora stranke izjavljuju da su zaključile ugovor, ali su pri tome saglasne da u stvarnosti ne žele zaključenje takvog ugovora, a tužilac u dopuni žalbe navodi da je prijemnik potraživanja preduzeo mere da bi naplatio potraživanje od dužnika – tužilaca iz čega se zaključuje da su stranke želele zaključenje ovog ugovora. Takođe nisu osnovani ni navodi koji se tiču namere, odnosno pobude prijemnika potraživanja za zaključenje ugovora o ustupanju potraživanja, jer kod ugovora sa naknadom pobuda nije od značaja u smislu člana 53. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Prev. 475/08 od 25. novembra 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5695/08 od 23. jula 2008. godine u stavu prvom izreke kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 2869/07 od 13. maja 2008. godine. U obrazloženju revizijske presude se navodi da u provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 9) i 12) na koje se u reviziji poziva, s obzirom na to da se eventualni nedostaci u pogledu zastupanja tuženog drugog reda ne odnose na tužioce koji su reviziju izjavili, kao i da je drugostepeni sud prvostepenu presudu ispitao u granicama zakonskih ovlašćenja i razloga žalbe, pri čemu je naveo i obrazložio neprihvatanje žalbenih razloga tužilaca relevantnih za presuđenje. Vrhovni sud Srbije je našao da je neosnovan i navod revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, da su kod činjeničnog stanja utvrđenog u provedenom postupku nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, nalazeći da navedeni ugovori nisu zaključeni protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, što je uslov propisan članom 103. ZOO za utvrđenje njihove ništavosti, niti da se u konkretnom slučaju radi o fiktivnom ugovoru, pri čemu pobuda prijemnika potraživanja za zaključenje ugovora kod ugovora sa naknadom nije od značaja u smislu člana 53. ZOO za njegovu punovažnost. U obrazloženju se daju razlozi za ovakav stav Vrhovnog suda, a kojima se u osnovi prihvataju razlozi izneti u presudi drugostepenog suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), članom 67. st. 1. i 2. je propisano da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno, da zahtev zakona da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora; članom 103. stav 1. je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo; članom 436, st. 1. i 2. je propisano da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga, kao i da ugovor o ustupanju nema dejstvo prema dužniku, ako su on i poverilac ugovorili da ovaj neće moći preneti potraživanje na drugoga ili da ga neće moći preneti bez dužnikovog pristanka; članom 437, st. 1. do 3. da sa potraživanjem prelaze na prijemnika sporedna prava, kao što su pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, prava iz ugovora sa jemcem, prava na kamatu, ugovornu kaznu i sl; da ipak, ustupilac može predati založenu stvar prijemniku samo ako zalogodavac pristane na to, inače ona ostaje kod ustupioca da je čuva za račun prijemnika, te da se pretpostavlja da su dospele, a neisplaćene kamate ustupljene sa glavnim potraživanjem; članom 438. stav 1. da za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali je ustupilac dužan obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju; članom 440, st. 1 i 2. da prijemnik ima prema dužniku ista prva koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja i da dužnik može istaći prijemniku pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kad je saznao za ustupanje; članom 442. da kad je ustupanje izvršeno ugovorom sa naknadom, ustupilac odgovara za postojanje potraživanja u času kad je izvršeno ustupanje; članom 1066. da ugovor o kreditu mora biti zaključen u pismenoj formi.

Članom 5. stav 2. Zakona o bankama ("Službeni glasnik RS", br. 107/05 i 91/10) je propisano da se niko osim banke ne može baviti davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, a krećući se u granicama zahteva i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno arbitrena ili diskriminatorska. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da osporenim presudama redovnih sudova nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosica na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se povreda prava na pravično suđenje sastoji u tome što nadležni sud nije izveo dokaze saslušanja svedoka o činjenicama koje su prethodile sačinjavanju pismenih dokaza, koje su predložili tužioci, a što bi bilo od bitnog uticaja na ishod spora. U ustavnoj žalbi se takođe navodi da je nadležni sud propustio da utvrdi određene činjenice, koje podnosilac smatra bitnim za odlučivanje o zakonitosti osporenih ugovora, i to: da li su i koje objave povrede ugovora uručene podnosiocu ustavne žalbe (i ostalim tužiocima) i kada, da li je podnosiocu ustavne žalbe upućen poziv da izmire dospele obaveze i ostavljen naknadni rok za izmirivanje dospelih obaveza, da li je, kada i od strane kog lica izvršena isplata naknade po ugovorima o ustupanju potraživanja, da li je prvotuženi pre zaključivanja ugovora o ustupanju potraživanja obavestio podnosicoa ustavne žalbe da raskida ugovore o kreditu i kada.

Ustavni sud smatra da samim tim što je prvostepeni sud odbio predlog podnosioca za izvođenje navedenih dokaza, nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Naime, postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Sud je ovlašćen da upravlja parničnim postupkom, što znači da nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke u toku parnice predlože. Pri tome, sud nije vezan ni formalnim pravilima dokazivanja, već postupa po načelu slobodne ocene dokaze, kao i ekonomičnosti i efikasnosti postupanja. Razmatrajući razloge ustavne žalbe na kojima se zasniva tvrdnja podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, isticanjem da su sudovi odbili da izvedu dokaze koje je on predložio i da utvrde činjenice koje on smatra relevantnim za utvrđenje ništavosti ugovora, u stvari, indirektno osporava primenu materijalnog prava prilikom donošenja osporenih presuda.

Ustavni sud je utvrdio i da su razlozi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje već isticani u žalbi, a potom i u reviziji, i da su ti razlozi cenjeni u osporenim presudama, kao i da se njima ne dovodi u sumnju pravilnosti osporenih presuda, niti se ukazuje na arbitrernost u odlučivanju. Naime, po shvatanju Ustavnog suda, za stavove da je prvotuženi na osnovu člana 11. predmetnih ugovora o kreditima osnovano izvršio objavu neispunjenja ugovora, nakon čega se sva potraživanja po osnovu ugovora smataraju dospelim i odmah naplativim, da svi aneksi ugovora kojima se menja rok otplate kredita ili drugi bitni elementi ugovora o kreditu moraju biti zaključeni u pismenoj formi, da objava povrede kredita nema značaj izjave o raskidu ugovora, te da nisu od značaja navodi podnosioca koji se odnose na činjenice u vezi sa obaveštavanjem i ostavljanjem naknadnog roka korisniku kredita za ispunjenje ugovorne obaveze, da je prenos dospelih obaveza iz ugovora o kreditu izvršen u skladu sa članom 436. ZOO i da se njome ne povređuju odredbe člana 5. stav 2. Zakona o bankama, te stav da su neosnovani navodi podnosioca da se u konkretnom slučaju radi o fiktivnom ugovoru, nadležni sudovi su dali iscrpne, jasne, obrazložene i ustavnopravno prihvatljive razloge i da iz njih ne proizlazi da je prilikom donošenja osporenih presuda došlo do arbitrerne ili diskriminatorske primene merodavnog prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je utvrdio da presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 475/08 od 25. novembra 2008. godine, presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5695/08 od 23. jula 2008. godine i presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 2869/07 od 13. maja 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu da se osporenim ugovorima o prenosu potraživanja ne menja pravni položaj tužilaca, pa ni podnosioca, kao solidarnog jemca, koji je preneo prava na svojoj imovini na prvotuženog u svrhu obezbeđenja kredita, te da osporene presude i nemaju neposrednog uticaja na imovinu podnosioca, kao i napred iznetu ocenu o nepostojanju povrede prava na pravično suđenje, ocenio da osporenim presudama podnosiocu nije povređeno ni pravo na imovinu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbijanje ustavne žalbe radi utvrđenja ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti