Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu za naknadu nematerijalne štete zbog torture, potvrđujući stav redovnih sudova o zastarelosti potraživanja. Sud je ocenio da se, u nedostatku pravnosnažne krivične presude, primenjuje opšti rok zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima, a ne privilegovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Omera Čavčića iz sela Vrelo, Zajka Imamovića iz Fojnice i Amira Mednolučanina, Sulje Salića, Sabrije Ćesko, Muniba Omanovića, Šemsa Ramića i Galiba Vatreša, svih iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Omera Čavčića, Zajka Imamovića, Amira Mednolučanina, Sulje Salića, Sabrije Ćesko, Muniba Omanovića, Šemsa Ramića i Galiba Vatreša izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3146/13 od 21. avgusta 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Omer Čavčić iz sela Vrelo, Zajko Imamović iz Fojnice i Amir Mednolučanin, Sulja Salić, Sabrija Ćesko, Munib Omanović, Šemso Ramić i Galib Vatreš, svi iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, izjavili su Ustavnom sudu, 22. januara 2015. godine, preko punomoćnika Tanje Drobnjak, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3146/13 od 21. avgusta 2014. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su podneli tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njima izvršili pripadnici označenih ministarstava, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan njihov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i za pretrpljeni strah, zbog zastarelosti potraživanja naknade štete, propuštajući da odgovori na pitanje da li u konkretnom slučaju ima mesta primeni tzv. privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Predložili su da Sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 46642/10 od 6. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane, da im na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od po 100.000 dinara svakom na ime pretrpljenog straha, iznos od po 100.000 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, kao i različite iznose svakom od tužilaca na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke presude tužioci su obavezani da solidarno tuženoj naknade troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3146/13 od 21. avgusta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha i pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti; u stavu drugom izreke ukinuta je u preostalom delu stava prvog izreke prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i tom delu je predmet vraćen prvostepenom sud na ponovno suđenje. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je: da su tužioci krajem jula i tokom avgusta 1995. godine, nakon pada Žepe, sa grupom Bošnjaka prešli Drinu i došli na teritoriju Republike Srbije, kada su ih vojnici tadašnje JNA, sproveli radnicima organa unutrašnjih poslova, a nakon toga u prihvatni centar Braćičko polje - Šljivovicu i Mitrovo Polje na Goču, pri čemu su se tužioci tamo nalazili od kraja jula 1995. godine, pa do aprila 1996. godine; da su tužioci prihvatne centre napustili posredstvom međunarodnog Crvenog krsta i UNHCR, odakle im je omogućeno preseljenje u treće zemlje ili povratak u Bosnu i Hercegovinu; da su tokom boravka u prihvatnim centrima tužioci bili izloženi torturi, kao i da je prema njima postupljeno krajnje nečovečno i ponižavajuće; da su se pre podnošenja tužbe sudu, tužioci obraćali tuženoj sa zahtevom za naknadu pretrpljene štete, o kom zahtevu nije odlučeno; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke - neuropsihijatra, utvrđeno da tužioci pre 1995. godine, nisu bolovali od bolesti koje bi doprinelo sadašnjem psihičkom stanju, pri čemu je za svakog od tužilaca ponaosob navedeno da je strah ostavio posledice u vidu posttraumatskog stresnog poremećaja, da je oboljenje počelo dva meseca po zatvaranju 1995. godine, da je današnji oblik dobio 2009. godine, osim za S ulju S alića (2007. godine), za Muniba Omanovića (2006. godine) i za tužioca Vatreš Galiba (1996. godine), uz navedene procente umanjenja opšte životne aktivnosti za svakog od tužilaca, uz opšti stav da je primarni strah visokog intenziteta u vidu straha za život trajao u vreme odvođenja u Sabirne centre, sekundarni strah srednjeg intenziteta u vidu zabrinutosti za budućnost, kao i sekundarni strah nižeg intenziteta za sve vreme boravka u sabirnim centrima sve do razmene, odnosno napuštanja istih, a tercijalni strah niskog intenziteta i danas se javlja u vidu nelagodnosti kada se gledaju filmovi ratnog sadržaja i uniformisana lica; da se kod svih tužilaca umanjenje opšte aktivnosti u skladu sa navedenim procentima manifestuje u lošoj komunikaciji sa okolinom, neraspoloženju, nametnutim sećanjima, samoizolaciji, gubitku volje i inicijative za sve što je ranije pričinjavalo zadovoljstvo; da su tužioci tužbu u ovoj parnici podneli 4. jula 2008. godine. Dalje je navedeno: da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja od strane tužene, prvostepeni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ožalbene presude ocenivši da je isti osnovan, te je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan kojim je tražena isplata naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah, duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da date razloge prvostepenog suda vezane za potvrđujući deo ožalbene presude, kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i drugostepeni sud; da svaki od posebnih vidova nematerijalne štete proistekle iz štetnog događaja ima svoj samostalni početak i tok zastarelosti; da rok zastarelosti za strah, kao poseban vid nematerijalne štete za koji tužioci potražuju naknadu počinje teći od završetka straha koji je bio intenzivan i duže trajao, dok je kod nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti bitan momenat kada se ovako stanje javlja i kada oštećeni za njegove pojavne oblike sazna i kada ih doživljava; da imajući u vidu sve okolnosti slučaja, da su strah i fizičku torturu kojoj su bili izloženi prestali da trpe nakon oslobađanja početkom 1996. godine, i da su pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti doživeli od momenta pritvaranja, a da su tužbu za naknadu štete podneli 4. jula 2008. godine, to su protekli kako subjektivni (tri godine), tako i objektivni rok (pet godina), u kojem su tužioci bili u mogućnosti da potražuju naknadu štete na ime pretrpljenog straha, kao i naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti; da imajući u vidu činjenicu da je prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene osnovan, to je prvostepena presuda potvrđena u ovom delu, pa su neosnovani žalbeni navodi tužilaca da je prvostepeni sud u ovom delu pogrešno ocenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja iz razloga što je propustio da pravilno utvrdi kada je šteta nastupila odnosno dobila konačan oblik, pa je Apelacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude; da su bez uticaja žalbeni navodi tužilaca kojima osporavaju pravilnost ožalbene presude, navodeći da je prvostepeni sud propustio da u oceni dokaza izvedenih u postupku i u obrazloženju svoje odluke navede koje je dokaze prihvatio kao osnovane, a koje nije, pa ukoliko nije prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, bio je dužan da ovakvu odluku i navede; da ovo stoga što je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva pre svega cenio istaknute prigovore, u ovom slučaju prigovor zastarelosti, kao materijalnopravni prigovor od koga je i zavisila odluka o osnovanosti tužbenog zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ukazuje da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasnivaju na činjenici da je postupajući drugostepeni sud propustio da oceni da li je u konkretnom slučaju trebalo primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO, jer je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe prvenstveno ističu da Apelacioni sud nije odgovorio na navode iz njegove žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da su podnosioci ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka isticali da, u konkretnom slučaju, treba primeniti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO. Prema mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, postupajući sudovi je trebal o da uzmu u obzir ovaj privilegovani rok zastarelosti bez obzira na činjenicu što nije ni vođen krivični postupak protiv štetnika, a u kome se, pored ostalog, utvrđuje postojanje krivičnog dela. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da se sporni događaj desio tokom 1995. i 1996. godine i da su pojedini oblici nematerijalne štete kod podnosilaca ustavne žalbe nastali tokom 1996. godine, a da su oni podneli tužbu tek 4. jula 2008. godine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su zastarela određena potraživanja podnosilaca na ime naknade nematerijalne štete, u smislu odredaba člana 376. ZOO. Pri tome, treba istaći i to da se drugostepeni sud nije izričito izjašnjavao da li ima mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO, već je samo konstatovao da prihvata razloge prvostepenog suda (koji je izrazio stav i dao detaljne razloge zbog čega se na konkretan slučaj ne može primeniti privilegovani rok zastarevanja) vezane za potvrđujući deo ožalbene presude kao pravilne i na zakonu zasnovane. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se time ne može dovesti u pitanje pravičnost parničnog postupka, uzimajući u obzir to da je, u konkretnom slučaju, ustavnopravno prihvatljiv stav prvostepenog suda da, kako nije vođen krivični postupak protiv neposrednog štetnika, to podnosiocima ustavne žalbe postupajući sudovi nisu ni mogli da pruže zaštitu primenom odredbe člana 377. stav 1. ZOO.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da je trebalo da se parnični sudovi u konkretnom slučaju stave u ulogu krivičnog suda i utvrde da li je šteta pričinjena izvršenjem krivičnog dela. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je parnični sud izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela pokrene i okonča krivični postupak, ovlašćen da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kada je krivični postupak izostao. Ipak, Ustavni sud naglašava da se ovaj izuzetak ne može primeniti u slučaju kada se krivični postupak, objektivno gledano, mogao inicirati, pokrenuti i voditi protiv učinioca krivičnog dela, kao što je reč o konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno, tj. da podnosioci ustavne žalbe nisu imali procesne smetnje da iniciraju vođenje krivičnog postupka protiv neposrednog štetnika i da su sudovi u parnicama po tužbama pripadnika JNA radi naknade tzv. ratne štete primenili privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima upravo iz razloga što je u takvim slučajevima bilo nemoguće voditi krivični postupak protiv neposrednih štetnika zbog izvršenja krivičnog dela oružana pobuna, zbog toga što su ta lica bila nedostupna organima krivičnog gonjenja, Ustavni sud je zaključio da se i ovi navodi podnosilaca zasnivaju na pogrešnoj percepciji postojanja činjeničnog i pravnog identiteta između predmetnog parničnog postupka i parnica vođenih radi naknade tzv. ratne štete.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava (Ustavni sud je sličan stav izrazio u više svojih odluka; videti npr. Odluku Už-3994/2012 od 5. marta 2015. godine i Odluku Už-7549/2014 od 16. maja 2016. godine i dr.).

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom povređeno pravo na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosioci povredu ovog prava izvode iz navoda o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovim delovima kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela uvek akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, koju u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da je učinjena.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti