Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu troškova

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Sud je ocenio da je stav redovnih sudova o nenadležnosti suda za odlučivanje o pravu na naknadu za odvojeni život ustavnopravno prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5840/2012
30.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Ć. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. januara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Ć. protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 752/12 od 1. juna 201 2. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Ć. iz B. je 11. jula 2012. godine, preko punomoćnika S. N, advokata iz V, Ustavnom sudu podneo ustavn u žalbe protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 752/12 od 1. juna 201 2. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalb i se, između ostalog, navodi: da je kod Opštinskog suda u Vranju, u toku 2003, 2004. i 2005. godine, podnet veći broj tužbi po istom činjeničnom i pravnom osnovu; da su postupci po navedenim tužbama okončani usvajanjem tužbenih zahteva tužilaca; da su sve presude postale pravnosnažne i izvršne i da su svi tužioci, pa i sam podnosilac ustavne žalbe, naplatili svoja potraživanja od tužene; da je slučaju podnosioca i još kod 20% od ukupnog broja tužilaca, tužena imala pravo da izjavi reviziju tada Vrhovnom sudu Srbije; da je Vrhovni sud Srbije, postupajući po revizijama tužene, ukinuo presude nižestepenih sudova, iznoseći stav da redovni sudovi ne odlučuju o pravu na naknadu za odvojeni život od porodice, već nadležni starešina, te da je sud nadležan da odlučuje samo o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je kao posledica navedenog stava Vrhovnog suda Srbije usledilo pravnosnažno odbijanje tužbenih zahteva tužilaca za isplatu naknade za odvojeni život od porodice, među njima i podnosiočev, što je dovelo do različitog odlučivanja u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama između Apelacionog suda u Nišu i ranijeg Okružnog suda u Vranju; da je novouspostavljena praksa Apelacionog suda u Nišu suprotna principu pravne sigurnosti, zbog čega su povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži Apelacionom sud u u Nišu da ponovi postupak po žalbi podnosi oca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P1. 72/10 od 1. februara 2012. godine, u stavu I i III izreke i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presud u i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 1. 72/10 od 1. februara 20 12. godine je, pored ostalog, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtevi tuži oca D. Ć, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traži o da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Vranje isplati iznos od 791.208 dinara, na ime naknade za odvojeni život od porodice za period od 9. jula 2001. godine do 9. jula 2004. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporen om presud om Gž1. 752/12 od 1. juna 201 2. godine odbio žalbe parničnih stranaka i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Vranju P1. 72/10 od 1. februara 2012. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je imajući u vidu odredbe člana 8. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 71. st. 1, 2. i 5. Zakona i radnim odnosima u državnim organima, koje su bile u primeni u periodu na koji se odnosi tužbeni zahtev tužioca, pravilan zaključak prvostepenog suda da o pravu na naknadu za odvojeni život od porodice ne odlučuje sud, već nadležni starešina u organu tužene kod koga je tužilac u radnom odnosu; da bi sud bio nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao i u slučaju kada bi isplatu predmetne naknade utvrđene pojedinačnim konačnim i pravnosnažnim aktom, tužena neosnovano obustavila; da se, u konkretnom slučaju, tužilac, pre nego što je zatražio sudsku zaštitu, nije obraćao pisanim zahtevom starešini organa radi ostvarivanja prava na isplatu naknade za odvojeni život od porodice; da je bez značaja činjenica što je tužilac 16. januara 2012. godine, nakon nekoliko godina od podnošenja tužbe, takav zahtev podneo starešini organa preporučenom pošiljkom, jer smisao i cilj navedenih zakonskih normi jeste da se zaposlenom obezbedi zaštita i ostvarivanje prava u postupku pred tuženim državnim organom, a ukoliko obezbeđena zaštita prava izostane, zaposleni se može obratiti nadležnom sudu; da su se u predmetu P1. 875/08, koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine, tužioci obraćali nadležnom starešini zahtevom za priznavanje prava na novčanu naknadu za odvojeni život od porodice, koji je taj zahtev odbio, nakon čega su u toku parnice istakli tužbeni zahtev za utvrđivanje postojanja njihovog prava; da u parnici tužioca nije isto činjenično stanje, jer je tužilac tokom parničnog postupka podneo zahtev za naknadu na ime odvojenog života.

Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine, kojom je delimično p reinačena presuda Opštinskog suda u Vranju P1. 885/08 od 24. septembra 2009. godine, te je prema tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Vranje utvrđeno da tužioci M.L. i D.P. imaju pravo na naknadu za odvojeni život od porodice za period od 16. novembra 2004. godine do 30. juna 2006. godine, pa je tužena obavezana da po tom osnovu tužiocima isplati mesečno po 13.828,12 dinara za period od 16. novembra 2004. godine do 30. novembra 2004. godine, a za ostale mesece po 27.656,25 dinara, dok je deo zahteva da se utvrdi prema tuženoj da tužioci imaju pravo na naknadu za odvojeni život od porodice za period od 1. jula 2006. godine do 31. avgusta 2009. godine, te da se tužena obaveže da tužiocaima po tom osnovu i za navedeni period isplati novčanu naknadu, odbijen kao neosnovan. U obrazloženju ove presud e se, između ostalog, navodi: da je u provedenom postupku utvrđeno da tužiocima nije vršena isplata naknade za odvojeni život od porodica, na osnovu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, a kasnije na osnovu Uredbe o naknadama troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", broj 98/07); da su se tužioci obraćali nadležnom starešini za priznavanje prava na predmetnu naknadu, koji je taj zahtev odbio, nakon čega su podneli tužbeni zahtev za utvrđivanje postojanja njihovog prava u ovom postupku; da postoji odluka prvostepenog organa tužene, kojom je odbačen zahtev tužilaca za priznavanje prava na naknadu za odvojeni život u spornom periodu; da budući da tužioci nisu svoje pravo mogli ostvariti u odgovarajućem postupku pred nadležnim starešinom, saglasno odredbama člana 8. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, za vreme do stupanja na snagu Zakona o državnim službenicima, odnosno za period od 16. novembra 2004. godine do 30. juna 2006. godine, to su ispunjeni uslovi da im se prizna postojanje navedenog prava i s tim u vezi novčano potraživanje po osnovu tog prava za period od 16. novembra 2004. godine do 30. juna 2006. godine; da se tužiocima ne može priznati pravo na naknadu za odvojeni život od porodice u periodu od 1. jula 2006. godine do 30. septembra 2007. godine, jer su to pravo mogli ostvariti samo u postupku pred nadležnim starešinom organa kod koga imaju svojstvo policijskog službenika, odnosno u upravnom sporu, pred Upravnim sudom, a imajući u vidu odredbe čl. 140, 142, 143. i 144. Zakona o državnim službenicima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lok alne samouprave.

Zakonom o policiji "Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) je propisano da se postupci odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih koji su započeti do stupanja na snagu ovog zakona okončaće se primenom propisa prema kojima su započeti (član 183.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima "Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) bilo je propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.) .

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora, da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti, da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi , kao i da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05 i 95/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da odvojeni život od porodice, u smislu ove uredbe, postoji kada zaposleni u državnom organu i izabrano, odnosno postavljeno lice koje ima porodicu nema rešeno stambeno pitanje u mestu u kome radi, a članovi njegove uže porodice žive odvojeno van tog mesta, da se za odvojeni život od uže porodice, u smislu stava 1. ovog člana, mesečna naknada troškova isplaćuje u iznosu 75% prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate, te da se naknada troškova za odvojeni život od uže porodice za jedan radni dan obračunava tako što se prosečna mesečna zarada po zaposlenom u privredi Republike podeli sa brojem radnih dana u mesecu (član 17.).

5. Ocenjujući najpre razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknut e povred e prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Odredba člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima upućuje na shodnu primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Polazeći od toga da je pravo na naknadu troškova za odvojen život pravo koje zaposlenom pripada samo kada se za to steknu propisani uslovi – da zaposleni ima porodicu, da u mestu u kome radi nema rešeno stambeno pitanje i da članovi njegove uže porodice žive odvojeno van mesta u kome zaposleni radi, Ustavni sud ukazuje da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 71. stav 1. navedenog Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine, ostvarivalo na osnovu pismenog zahteva zaposlenog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Istim zakonom bio je propisan postupak odlučivanja o podnetim zahtevima zaposlenih za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, koji je obuhvatao i pravo zaposlenog na prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, odnosno mogućnost korišćenja navedenog pravnog sredstva u slučaju „ćutanja uprave“.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac zaštitu svog prava morao ostvarivati u okviru zakonom propisanog postupka za tzv. internu pravnu zaštitu. Kako o pravu na naknadu za odvojeni život od porodice ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene, kod koga je podnosilac u radnom odnosu, to Ustavni sud nalazi da je ustavnopravna prihvatljiva ocena Apelacionog suda u Nišu, prema kojoj bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, ili za isplatu naknade za odvojen život od porodice utvrđenu u pojedinačnom, konačnom i pravnosnažnom aktu tužene koju je tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate. Identičan stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-3563/2010 od 20. decembra 2012. godine.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o različito m postupanj u nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u sličnoj činjeničnoj situaciji i povodom istog pravno g pitanja doneo različitu presudu u odnosu na osporenu presudu Gž1. 752/12 od 1. juna 201 2. godine. Naime, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž1. 752/12 od 1. juna 201 2. godine potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca za isplatu naknade za odvojeni život od porodice za period od 9. jula 2001. godine do 9. jula 2004. godine, dok je u postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine , ovaj drugostepeni sud pravnosnažno usvoj io tužbeni zahtev tuži laca M.L. i D.P. i prema tuženoj utvrdio da ovi tužioci imaju pravo na naknadu za odvojeni život od porodice za period od 16. novembra 2004. godine do 30. juna 2006. godine, zbog čega je tužena obavezana da im po tom osnovu isplati utvrđene novčane iznose.

Ustavni sud konstatuje da je u parnici tužilaca M.L. i D.P.. nesporno utvrđeno da su se ovi tužioci pre podnošenja tužbe obratili nadležnom starešini zahtevom za isplatu novčane naknade za odvojeni život od porodice, te da je ovaj zahtev odbačen, što je, po oceni Apelacionog suda u Nišu, tužiocima dalo pravo da zatraže sudsku zaštitu. S druge strane, u parnici podnosioca ustavne žalbe utvrđeno je da se podnosilac pre pokretanja parničnog postupka u kome je tražio isplatu predmetne naknade nije svom rukovodiocu obratio posebnim zahtevom, tačnije da je to uradio nakon nekoliko godina od pokretanja sudskog postupka, te kako je, po nalaženju Apelacionog suda u Nišu, redovan pravni put za ostvarivanje ovog prava da se zaposleni nadležnom sudu može obratiti tek ukoliko izostane obezbeđena interna zaštita prava, njegov tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije bio u istoj, niti u bitno sličnoj pravnoj situaciji kao tužioci u parnici koja je pravnosnažno okončana presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine .

Ostale odluke priložene uz ustavnu žalbu Ustavni sud nije cenio, s obzirom na to da se ne može sa sigurnošću utvrditi da li su iste bile predmet žalbenog postupka pred nadležnim drugostepenim sudom. Presuda u parničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažna protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da priložene presude prvostepenog suda, snabdevene klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti, same po sebi, ne predstavljaju dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica, a što je neophodna pretpostavka da bi se utvrdila povreda prava na na jednaku zaštitu prava. Što se tiče presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 2168/05 od 27. oktobra 2005. godine, kojom je delimično potvrđena presuda Opštinskog suda u Vranju P1. 98/05 od 21. septembra 2005. godine, Ustavni sud konstatuje da je ova presuda zbog vrednosti predmeta spora (909.173,42 dinara), a shodno procesnom zakonu koji je u to vreme bio u primeni, bila podobna za preispitivanje u postupku po reviziji, pred najvišom sudskom instancom u Republici Srbiji. S obzirom na to da nema podatka o tome da li je ova presuda bila predmet ocene u revizijskom postupku, Ustavni sud je, takođe, ne smatra podobnom za dokazivanje tvrdnje o nejednakom postupanju sudova najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporen om presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 752/12 od 1. juna 201 2. godine nisu povređena prav a na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) .

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčevi ć, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu troškova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti