Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 29 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 29 godina. Sud je istakao da tako dugo trajanje, uz šest ukidanja prvostepenih presuda, ukazuje na nedelotvornost suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5842/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . M . iz B, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 615/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz B . je 18. novembra 2011. godine, preko punomoćnika A . V, advokata iz N . S, podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 615/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je predmetnu parnicu još 1982. godine pokrenuo otac podnosioca, pok. N. M, biv. iz S, te da je ista okončana donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 451/11 od 12. septembra 2011. godine; da su usled očiglednih materijalno-pravnih i procesno-pravnih propusta presude prvostepenog suda čak šest puta ukidane, a predmet vraćan na ponovni postupak, što pokazuje svu nesigurnost u radu sudova; da zbog činjenice da je osporeni sudski postupak trajao ukupno dvadeset i osam godina, uprkos objektivnim teškoćama koje su u određenom periodu imale uticaja na njegovo nesmetano vođenje (raspad zemlje, smrt prvotužene, nedostupnost nekih od tuženih), podnosilac smatra da je povređeno njegovo Ustavom zajmečeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razmnom roku u iznosu od 1.200.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 615/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Pravni prethodnik podnosioca, N. M . iz S, podneo je 28. decembra 1982. godine, u svojstvu tužioca, Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv tuženih M . R, Ž . R . i B . K, svih iz R, Republika Hrvatska, radi utvrđenja prava svojine na 22/72 idelanih delova od katastarskih parcela broj 1527 i 1528 u KO Slankamen. Predmet je dobio broj P. 17/83.

U ovom postupku zakazano je ukupno 29 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest nije održano, uglavnom zbog koncentracije dokaznog postupka. Tužilac je u toku trajanja postupka podneo još dve tužbe. Tužbom od 26. aprila 1983. godine zatražio je poništaj ugovora o kupoprodaji spornih nepokretnosti, zaključenog između tuženih, kao prodavaca i S. D . i R . D, oboje iz S, kao kupaca, koji su ovom tužbom, takođe, označeni kao tuženi, a podneskom od 18. oktobra 1985. godine tužbu je proširio i na H . D . iz S, radi poništaja ugovora o poklonu spornih nepokretnosti, zaključenog između tuženih S . D . i R . D, kao poklonodavaca i H . D, kao poklonoprimca. Tuženi su 6. aprila 1988. godine podneli protivtužbu, koja je za predmet imala utvrđenje ništavosti neoverenog ugovora o kupoprodaji spornih nepokretnosti, zaključenog između pravnog prethodnika tuženih M, Ž . i B, pok. M . R, biv. iz R, kao prodavca i tužioca N, kao kupca. Na osnovu posebnih rešenja suda, postupci po navedenim tužbama i protivtužbi spojeni su i o svim zahtevima je odlučivano jednom presudom.

Opštinski sud u Inđiji je rešenjem P. 642/90 od 18. februara 1992. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog vanrednih okolnosti na području Republike Hrvatske (ratno stanje), koje su dovele do prekida komunikacije sa tuženima - protivtužiocima M, Ž. i B . Nakon prijema informacije da je tužilac N . preminuo u toku 1995. godine, sud je dopisom od 27. jula 2004. godine pozvao njegovu decu, sina S . M, ovde podnosioca ustavne žalbe i kćer K.R, da obaveste sud o tome ko je zakonski naslednik pok. N, te da li preuzimaju dalje vođenje parnice. Podneskom od 5. novembra 2004. godine S . M . je obavestio sud da je on jedini naslednik pok. N . i da stupa u parnicu na mesto tužioca – protivtuženog. Opštinski sud u Inđiji je nastavio postupak 6. februara 2006. godine, kada je zakazano prvo ročište na kome je svojstvo tužioca imao S . M. Na ovom ročištu primljena je informacija o smrti tužene M, zbog čega je sud rešenjem P. 563/04 od 13. juna 2006. godine odredio prekid postupka. Podneskom od 20. marta 2008. godine tužilac je predložio da sud nastavi postupak prema tuženima Ž . i B, imajući u vidu da njih dvoje već imaju svojstvo tuženih u ovoj parnici, te da su nesporno jedini zakonski naslednici pok. M. Prihvativši predlog tužioca, sud je nastavio postupak i do njegovog pravnosnažnog okončanja zakazao je još pet ročišta za glavnu raspravu.

Prvostepeni sud je u ovom postupku presudio ukupno sedam puta, s tim da je Opštinski sud u Inđiji to učinio šest puta (presude P. 17/83 od 8. februara 1984. godine, P. 299/84 od 7. juna 1984. godine, P. 805/85 od 12. decembra 1985. godine, P. 127/87 od 10. marta 1987. godine, P. 84/88 od 26. aprila 1988. godine i P. 156/89 od 5. juna 1989. godine), dok je Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, koji je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Inđiji, doneo poslednju prvostepenu presudu u nizu, i to presudu P. 615/10 od 6. aprila 2010. godine. Dve od ukupno šest presuda Opštinskog suda u Inđiji (P. 299/84 od 7. juna 1984. godine i P. 805/85 od 12. decembra 1985. godine) ukinute su u postupku po reviziji, pred Vrhovnim sudom Vojvodine, tada nadležnim revizijskim sudom, dok je ostale presude ukinuo nadležan drugostepeni sud (najpre Viši sud u Sremskoj Mitrovici, a potom Okružni sud u Sremskoj Mitrovici).

Osporeni sudski postupak pravnosnažno je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 451/11 od 12. septembra 2011. godine, kojom je, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, preinačena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 615/10 od 6. aprila 2010. godine, tako što su svi tužbeni zahtevi tužioca – protivtuženog usvojeni, a protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca odbijen kao neosnovan. Ova presuda je punomoćniku tužioca - protivtuženog uručena 1. novembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. decembra 1982. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, i da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 451/11 od 12. septembra 2011. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 1. novembra 2011. godine. Ustavni sud nalazi da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe za početak postupka merodavan datum 5. novembar 2004. godine, kada je on podneskom izjavio da stupa u parnicu umesto pok. N . M . i da preuzima svojstvo tužioca – protivtuženog.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao skoro 29 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetdevetogodišnje trajanje predmetne parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tom u vidu da podnosilac ustavne žalbe, kao ni njegov pravni prethodnik, nisu doprineli prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da je postupak trajao bezmalo 29 godina , te da se ovako dugo trajanje postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Opštinskog suda u Inđiji. Činjenice da je Opštinski sud u Inđiji presudio čak šest puta, da su sve presude ovog suda ukinute (neke u drugostepenom postupku, a neke u postupku pred revizijskim sudom), da je postupak koji je prekinut zbog ratnog stanja u Hrvatskoj nastavljen tek 2006. godine, i pored opštepoznate činjenice da su ratni sukobi na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine okončani krajem 1995. godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti .

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine i Odluku „Cvetković protiv Srbije“, od 10. juna 2008. godine).

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, period u kome je podnosilac imao svojstvo parnične stranke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Fiterer protiv Hrvatske“, od 6. decembra 2001. godine), kao i činjenicu da je nakon stupanja podnosioca u parnicu postupak zbog smrti tužene M. R . opravdano bio u prekidu dve godine. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 29 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti