Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko pet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra. Žalba protiv rešenja o obustavi postupka je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Ilić, vlasnice STR „AS“ iz Gadžinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Ilić, vlasnice STR „AS“ i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu Iv. 4120/07, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banka Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba Ljiljane Ilić, vlasnice STR „AS“, izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 13. juna 2013. godine i rešenja Privrednog suda u Nišu Ipv (Iv). 204/13 od 2. jula 20013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Ilić, vlasnica STR „AS“ iz Gadžinog Hana je, 17. jula 2013. godine, preko punomoćnika Milana Pavlovića, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 13. juna 2013. godine i rešenja Privrednog suda u Nišu Ipv (Iv). 204/13 od 2. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. st. 2. i 3, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu Iv. 4120/07.

Podnositeljka je navela da su joj povređena i prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je osporenim prvostepenim i drugostepenim rešenjem obustavljen postupak izvršenja u kome je podnositeljka imala svojstvo izvršnog poverioca; da su navedena rešenja nejasna, nerazumljiva, nisu obrazložena i protivrečna su dokazima iz spisa; da u osporenom drugostepenom rešenju sud nije odgovorio na sve navode podnositeljke iz prigovora protiv prvostepenog rešenja; da su navedenim rešenjima povređene odredbe Zakona o parničnom postupku i Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na štetu podnositeljke; da je izvršni sud obustavio postupak izvršenja nakon šest godina, jer podnositeljka kao izvršni poverilac, koja je u više navrata predujmljivala troškove izvršenja ali bezuspešno, nije predujmila troškove u iznosu od 200,00 dinara na ime upotrebe službenog vozila, a po nezakonitom zaključku izvršnog suda, radi popisa i procene pokretne imovine izvršnog dužnika; da kako je podnositeljka kao izvršni poverilac uredno po prijemu nezakonitog zaključka obavestila sud da bi ona vozila radnika izvršnog suda do lica mesta, sud je, ukoliko je smatrao da je to necelishodno, trebalo da je obavesti, a što u konkretnom slučaju nije učinio, već je nezakonito obustavio postupak izvršenja; da je postupak trajao šest godina i da za to vreme izvršni sud ništa nije preduzeo u cilju sprovođenja izvršenja te joj je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su drugi sudovi na teritoriji Republike Srbije u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke čime joj je povređeno pravo iz člana 36. Ustava.

Zahtevala je da Ustavni sud poništi osporena rešenja i da se odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Zahtevala je naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je kao izvršni poverilac 26. novembra 2007. godine podnela Trgovinskom sudu u Nišu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika biljne apoteke „Biolek“ iz Pirota, radi naplate, na osnovu verodostojne isprave - fakture, i to prenosom sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca.

Rešenjem Trgovinskog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 27. novembra 2007. godine određeno je predloženo izvršenje.

Podneskom od 11. marta 2010. godine podnositeljka je kao izvršni poverilac obavestila izvršni sud da izvršni dužnik nije u potpunosti izmirio svoju obavezu, jer iako je izmirio glavni dug, nije izmirio obračunatu kamatu za docnju u plaćanju duga i predložila je da izvršni sud izađe na lice mesta kod izvršnog dužnika radi popisa njegovih pokretnih stvari i takođe je predložila da sud izvršnom dužniku naloži davanje pismene izjave o imovini.

Izvršni sud je, 16. aprila 2010. godine, na navedeni predlog podnositeljke, izašao na lice mesta i tada su se poverilac i dužnik saglasili da se dužniku ostavi rok od deset dana za namirenje duga, a ukoliko dužnik ne izmiri dug u tom roku, nastaviće se popis stvari dužnika.

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 26. juna 2012. godine, tada nadležnom Privrednom sudu u Nišu dostavila podnesak u kome je navela da dužnik i dalje nije izmirio svoju obavezu, a izvršenje se zbog blokade računa ne može sprovesti preko Narodne banke Srbije, te je predložila da sud nastavi postupak izvršenja popisom, plenidbom, procenom i prodajom celokupne imovine dužnika i prenosom tako dobijenih sredstava na račun poverioca, a takođe je ponovo predložila da sud naloži dužniku davanje pismene izjave o imovini.

Rešenjem Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 29. juna 2012. godine naloženo je izvršnom dužniku da da sudu pismenu izjavu o imovini.

Zaključkom Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 7. novembra 2012. godine zakazano je sprovođenje izvršenja, i to popisom pokretnih stvari izvršnog dužnika, za dan 23. novembar 2011. godine i naloženo je izvršnom poveriocu da uplati predujam u iznosu od 500,00 dinara na ime troškova izlaska službenog lica suda i upotrebu službenog vozila. Taj popis je bio bezuspešan jer na licu mesta niko nije zatečen.

Postupak izvršenja je nastavljen 13. februara 2013. godine, nakon uplaćenog predujma troškova i izvršenje je bezuspešno pokušano jer na licu mesta nije zatečen izvršni dužnik.

Poverilac je 21. februara 2013. godine predložio podneskom da sud nastavi postupak izvršenja popisom, procenom i prodajom dva putnička vozila izvršnog dužnika.

Zaključkom Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 1. marta 2013. godine obavešten je izvršni poverilac da se zakazuje sprovođenje izvršenja popisom i procenom pokretnih stvari, odnosno dva putnička vozila izvršnog dužnika, za dan 14. marta 2013. godine i naloženo je izvršnom poveriocu da uplati predujam u iznosu od 700,00 dinara na ime troškova izlaska službenog lica i upotrebe sopstvenog vozila sudskog izvršitelja u službene svrhe.

Zapisnikom o popisu i proceni od 14. marta 2013. godine konstatovano je da dužnik nije prisutan, a vozila koja je poverilac predložio da se popišu nisu viđena na licu mesta i po izjavi ćerke dužnika koja je bila prisutna, izvršni dužnik je napustio porodično domaćinstvo i sa njim nema nikakav kontakt dok putnička vozila nisu u njegovom vlasništvu.

Zaključkom Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 8. maja 2013. godine sud je zakazao sprovođenje izvršenja popisom i procenom pokretnih stvari izvršnog dužnika za dan 4. juna 2013. godine, pozvao je poverioca da prisustvuje izvršnim radnjama, i naloženo je poveriocu da uplati predujam troškova izlaska službenog lica suda u iznosu od 200,00 dinara u roku od tri dana i da dokaz o uplati dostavi sudu u i stom roku i poverilac je upozoren da će sud, u slučaju da poverilac ne dostavi dokaz o uplati predujma u ostavljenom roku, obustaviti postupak.

Izvršni poverilac je primio navedeni zaključak suda 13. maja 2013. godine i po istom nije postupio. Podneskom od 16. maja 2013. godine poverilac se izjasnio da nema potrebe za plaćanjem troškova pošto će on zakazanog dana svojim vozilom odvesti izvršitelja na lice mesta radi popisa. Međutim, p ošto predujam nije uplaćen, sudski izvršitelj nije izvršio popis zakazanog dana.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 13. juna 2013. godine obustavljen je postupak izvršenja u ovoj pravnoj stvari i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Nišu Ipv (I v). 204/13 od 2. jula 2013. godine odbijen je prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje Iv. 4120/07 od 13. juna 2013. godine.

U obrazloženju rešenja je navedeno: da je drugostepeno veće, odlučujući o navodima iz prigovora izvršnog poverioca , pošlo od odredbe čl ana 34. stav 2. Z akona o izvršenju i obezbeđenju, kojom je propis ano da je izvršni poverilac dužan da predujmi troškove postupka, u skladu sa zakonom i propisom koji uređuje troškove postupka; da je dokaz o uplaćenom predujmu izvršni poverilac dužan da dostavi uz predlog za izvršenje, a sud odnosno, izvršitelj će obustaviti izvršenje a ko izvršni poverilac ne dostavi dokaz o uplaćenom predujmu, osim ako je po zakonu oslobođen ili ga je sud oslobodio plaćanja troškova postupka; da je izvršni poverilac 16. maja 2013. godine dostavio sudu podnesak u kome je istakao da će svojim vozilom odvesti službeno lice suda do lica mesta radi popisa celokupne imovine dužnika i da će dostaviti sudu obračun ukupnog dugovanja, te da sud za zakazani termin izlaska za 4. jun 2013. godine odredi sprovođenje izvršenja popisom i procenom za još neki predmet; da je prvostepeni sud zaključkom od 8. maja 2013. godine naložio izvršnom poveriocu da u roku od tri dana od prijema istog dostavi sudu dokaz o uplati 200,00 dinara na ime troškova upotrebe službenog vozila, pod pretnjom obustave postupka izvršenja za slučaj da ne dostavi dokaz o uplati predujma, shodno čl anu 34. stav 2. Z akona o izvršenju i obezbeđenju; da navedena zakonska odredba jasno propisuje da je izvršni poverilac dužan da predujmi troškove postupka u skladu sa zakonom i propisom koji uređuje troškove postupka, te da dokaz o tome dostavi sudu; da kako navedena zakonska odredba predviđa da je izvršni poverilac dužan da dokaz o uplati predujma dostavi sudu u roku koji je u ovom slučaju tri dana, a izvršni poverilac ne samo da nije dostavio dokaz o tome, nego nije ni uplatio naveden i predujam u iznosu od 200,00 dinara , pravilno je prvostepeni sud doneo rešenje kojim se obustavlja postupak izvršenja i ukidaju sve sprovedene izvršne radnje.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Članom 35. st. 2. i 3. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave i da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo.

Članom 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, a članom 34. stav 2. tog Zakona propisano je da je izvršni poverilac dužan da predujmi troškove postupka, u skladu sa zakonom i propisom koji uređuje troškove postupka; da je dokaz o uplaćenom predujmu izvršni poverilac dužan da dostavi uz predlog za izvršenje, da će sud odnosno izvršitelj obustaviti izvršenje ako izvršni poverilac ne dostavi dokaz o uplaćenom predujmu, osim ako je po zakonu oslobođen ili ga je sud oslobodio plaćanja troškova postupka.

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da postupajući sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere i radnje kako bi doprineli okončanju predmetnog postupka u razumnom roku i bez odugovlačenja.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka koji je pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje Trgovinskom sudu u Nišu 26. novembra 2007. godine, a okončan pred izvršnim sudom donošenjem rešenja Privrednog suda u Nišu Ipv (Iv). 204/13 od 2. jula 2013. godine kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o obustavi izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak trajao pet i po godina, što samo po sebi ukazuje na to da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Dakle, Ustavni sud je ocenio da Trgovinski sud u Nišu, a zatim Privredni sud u Nišu, u ovom izvršnom postupku nisu postupali u skladu sa načelom hitnosti te da je nedelotvorno postupanje izvršnog suda presudno uticalo na nerazumno dugo trajanje ovog postupka.

Naime, nakon donošenja rešenja o izvršenju a do podnošenja podneska podnositeljke kojim je obavestila sud da izvršenje i dalje nije sprovedeno, dakle u periodu od dve i po godine, od 27. novembra 2007. do 11. marta 2010. godine, izvršni sud nije preduzeo nijednu radnju u cilju sprovođenja postupka izvršenja. Dalje, iako je 16. aprila 2010. godine bezuspešno pokušan popis pokretnih stvari izvršnog dužnika, tek je 23. novembra 2012. godine, dakle nakon dve i po godine ponovo pokušan popis dužnikovih pokretnih stvari. Takođe, iako izvršni dužnik, po datom nalogu izvršnog suda, nije dao pismenu izjavu o imovini, izvršni sud ga nije novčano kaznio u skladu sa zakonom. Dalje, izvršni sud nije doneo rešenje o promeni sredstava izvršenja iako je izvršni poverilac tražio da se izvršenje nastavi popisom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao. Sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje i da sprovede odgovarajuće radnje kako bi izvršni poverilac namirio svoja potraživanja.

Ustavni sud ocenjuje da je postavljeni zahtev bio od materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da je predlogom za izvršenje traženo namirenje za podnositeljku značajnog novčanog iznosa.

Međutim, po oceni Suda, i sama podnositeljka je značajno doprinela produženju postupka imajući u vidu da je tek nakon dve i po godine od donošenja rešenja o izvršenju tražila od izvršnog suda da se postupak izvršenja nastavi na pokretnim stvarima izvršnog dužnika, a zatim je od bezuspešnog pokušaja izvršenja tek nakon dve godine ponovo urgirala kod izvršnog suda tražeći sprovođenje izvršenja i na kraju neplaćanjem predujma troškova postupka u neznatnom novčanom iznosu, podnositeljka je doprinela obustavi postupka izvršenja.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu Iv. 4120/07, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnog izvršnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze o šteti koja joj je prouzrokovana i dokaze o uzročnoj vezi između postupanja izvršnog suda i prouzrokovane materijalne štete. Stoga je Ustavni sud, u tački 3. izreke, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

U vezi zahteva podnositeljke da se Odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud konstatuje da je samo usvajanje ustavne žalbe i utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete, dovoljna i adekvatna satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

8. U pogledu osporavanja rešenja Privrednog suda u Nišu Iv. 4120/07 od 13. juna 2013. godine i rešenja Privrednog suda u Nišu Ipv (Iv). 204/13 od 2. jula 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna osporenim odlukama, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom nakon nadležnog prvostepenog i drugostepenog izvršnog suda, preispita zakonitost osporenih rešenja. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže pre svega pogrešnom primenom materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene merodavnog prava ili prihvatanja odnosno neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnositeljke iz prigovora protiv prvostepenog rešenja, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su nadležni sudovi osporena rešenja doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Po oceni Suda, drugostepeni sud je u osporenom rešenju dao razumljive, detaljno argumentovane i ustavnopravno prihvatljive razloge, na osnovu kojih je odbijen prigovor podnositeljke i potvrđeno prvostepeno rešenje o obustavi predmetnog izvršenja. Naime, drugostepeni sud je u osporenom rešenju pošao od merodavnih odredaba člana 34. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje o tome zbog čega su ispunjeni zakonski uslovi za obustavu izvršnog postupka a iz razloga što podnositeljka kao izvršni poverilac nije dostavila sudu dokaz o plaćenom predujmu troškova postupka, odnosno nije ni izvršila predujam troškova postupka u skladu sa navedenim zakonskim odredbama, te je potvrdio prvostepeno rešenje kojim je obustavljen postupak izvršenja. Stoga su neprihvatljive tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Kako podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u osporenim odlukama, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je nadležni sud, ovde konkretno drugostepeni, razmotrio njegove navode i argumente koje je istakla u postupku po žalbi pobijajući odluku prvostepenog suda kojom nije zadovoljna. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na svako od postavljenih pitanja i iznetih argumenata. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnositeljka ustavne žalbe prvenstveno ističe da drugostepeni sud nije odgovorio na navode iz njenog prigovora protiv prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporenog rešenja, Ustavni sud je ocenio da je Privredni sud u Nišu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav. Ukazujući još jednom na stav da obaveza drugostepenog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve navode iz izjavljene žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u osporenoj odluci prihvatio argumente nižestepenog suda, i iznete stavove i ocene dovoljno obrazložio i da je odgovorio na navode iz prigovora protiv prvostepenog rešenja. Ustavni sud je stanovišta da su prvostepeni i drugostepeni sud dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje ovaj sud ne smatra proizvoljnim ni arbitrernim, te se navodi podnositeljke da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnositeljke da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njenih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to prigovor drugostepenom veću suda, kao redovno pravno sredstvo, koje je podnositeljka ustavne žalbe i iskoristila.

U vezi navoda iz ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da povredu navedenog ustavnog prava podnositeljka obrazlaže istim razlozima kao za povredu prava na pravično suđenje, te povreda prava na imovinu nije ni razmatrana.

Navodi podnositeljke o povredi prava iz člana 35. Ustava se ne mogu dovesti ni u kakvu vezu sa osporenim odlukama.

U vezi navoda podnositeljke o povredi prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud ukazuje da se navedena prava sadržinski ne razlikuju od prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 5. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih rešenja, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti