Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest i po godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete od po 300 evra zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S, G . K , I . M . i R. Š, svih iz U . i S . Š, S . Ć . i Lj . R, svih iz R, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . S, G . K, I . M, R . Š, S . Š, S . Ć . i Lj . R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P1. 195/10 povređeno pravo podnosi laca ustavne ž albe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se ustavna žalba G. K . i R . Š . izjavljena protiv presuda Osnovnog suda u Užicu P1. 195/10 od 5. maja 2011. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/11 od 5. decembra 2011. godine i Vrhovnog Kasacionog suda Gzz1. 600/12 od 5. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . S, G . K, I . M . i R . Š, sve iz U . i S . Š, S . Ć . i Lj . R, svi iz R, podneli su Ustavnom sudu ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P1. 195/10.

M. S . je ustavnu žalbu podnela 18. novembra 2011. godine, G . K . 19. novembra 2011. godine, I . M . 22. novembra 2011. godine, R . Š . 27. januara 2012. godine, dok su S . Š, S . Ć . i Lj . R . ustavne žalbe podneli 7. decembra 2011. godine.

G. K . i R . Š . su 26. marta 2013. godine podnele ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Užicu P1. 195/10 od 5. maja 2011. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/11 od 5. decembra 2011. godine i Vrhovnog Kasacionog suda Gzz1. 600/12 od 5. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-5848/2011, Už-5818/2011, Už-5884/2011, Už-666/2012, Už-6333/2011, Už-6346/2011, Už-6351/2011 i Už-2028/2014. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, tako što je predmete Už-5818/2011, Už-5884/2011, Už-666/2012, Už-6333/2011, Už-6346/2011, Už-6351/2011 i Už-2028/2014 pripojio predmetu Už-5848/2011.

U ustavnim žalbama je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci još sredinom 2005. godine podne li tužbu protiv svog bivšeg poslodavca "Ž ." d.o.o, kao i protiv JP "Ž. S .", radi isplate manje isplaćene otpremnine, te da još uvek nije doneta pravnosnažna odluka; da predmetni parnični postupak ima karakter radnog spora, za koji je zakonom propisana hitnost u postupanju; da su u periodu od preko šest godina, koliko osporeni postupak traje, podnosioci bili izloženi neprijatnostima i stresovima, u vidu stalne zainteresovanosti za ishod postupka, iz čisto egzistencijalnih razloga; da je prvostepeni sud, u ranijem sastavu, odugovlačio postupak bespotrebnim odlaganjem ročišta, parcijalnim saslušanjem tužilaca, bespredmetnim veštačenjem, a nakon reforme pravosuđa i nepostupanjem u dužem vremenskom periodu. Navodima ustavne žalbe G . K . i R . Š, kojom su osporene i presude donete u predmetnom parničnom postupku, prevashodno se ukazuje na to da su redovni sudovi prihvatili kao nespornu činjenicu da su se tužioci, kao bivši zaposleni u "Ž." d.o.o. U, saglasili sa visinom isplaćene otpremnine (100 evra po godini staža), i pored toga što se većina saslušanih predstavnika tužilaca decidno izjasnila da iznos otpremnine uopšte nije bio unet u tekst izjava koje su potpisali u vreme prestanka radnog odnosa.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocima povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, prizna im pravo na naknadu nematerijalne štete i nadležnim organima naloži da preduzmu sve neophodne radnje kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku. Pored navedenog, podnositeljke G. K . i R . Š . predložile su i da Ustavni sud poništi osporene presude, naloži uklanjanje štetnih posledica u vidu nadoknade celokupne materijalne i nematerijalne štete i dosudi im troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (član 82. stav 2.); da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom (član 84. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P1. 195/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosioci ustavne žalbe su 14. jula 200 5. godine, sa još četrdeset lica, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženih "Ž." d.o.o. i JŽTP "B ." (u daljem tekstu JŽTP "B."), radi isplate manje isplaćene otpremnine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 502/05.

Tuženi "Ž." d.o.o. je odgovor na tužbu dostavio 8. avgusta 2005. godine, a tuženi JŽTP "B." 25. avgusta 2005. godine. Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 24. februara 2006. godine, punomoćnik tužilaca je, zbog nastalih statusnih promena, umesto JŽTP "B." kao drugotuženog označio Javno preduzeće "Ž. S ." Beograd. Na ovom ročištu, Opštinski sud u Užicu je usvojio prigovor tuženih i oglasio se mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, određujući da se predmet, nakon pravnosnažnosti rešenja o nenadležnosti, ustupi Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Postupajući po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv rešenja o mesnoj nenadležnosti, Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž1. 31/06 od 28. aprila 2006. godine kojim je predmet vratio prvostepenom sudu, sa nalogom za otklanjanje procesnih nedostataka (nisu označeni svi tužioci u uvodu i izreci osporenog rešenja).

Nakon vraćanja spisa iz drugostepenog suda, Opštinski sud u Užicu je nastavio parnicu, ne uzimajući u obzir postojanje nepravnosnažnog rešenja o mesnoj nenadležnosti. U periodu od 26. januara 2007. godine do 26. marta 2008. godine sud je zakazao i održao ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izveo dokaz saslušanjem četrnaestoro tužilaca, u svojstvu parničnih stranaka, a u pravcu utvrđivanja okolnosti pod kojima su tužioci prihvatili socijalni program, na osnovu kojeg im je radni odnos kod prvotuženog prestao uz isplatu sporne otpremnine. Na ročištu održanom 26. marta 2008. godine određeno je izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 20. maja 2008. godine. Imajući u vidu da su primedbe na obavljeno veštačenje imale obe parnične stranke, sud je izveo dokaz saslušanjem veštaka na ročištu održanom 29. septembra 2008. godine i istovremeno naložio veštaku da uradi pismenu dopunu nalaza i mišljenja. Ročište zakazano za 18. novembar 2008. godine odloženo je na molbu punomoćnika tužilaca na neodređeno vreme. U narednom periodu, sud je u dva navrata (16. aprila i 7. juna 2009. godine) pozivao sudskog veštaka da preuzme predmet radi dopunskog veštačenja. Na ročištu održanom 19. oktobra 2009. godine sud je odredio zastajanje sa postupkom do okončanja postupka po reviziji pred Vrhovnim sudom Srbije, u predmetu Opštinskog suda u Nišu, u kome je predmet spora takođe bila isplata manje isplaćenih otpremnina.

Nakon 1. januara 2010. godine, kada je ustrojena nova mreža sudova, predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Užicu, gde je zaveden pod brojem P1. 195/10. Punomoćnik tužilaca je predlog za nastavak postupka podneo 25. marta 2010. godine, a sud je ročište zakazao za 19. oktobar 2010. godine. Na ovom ročištu je sudskom veštaku naloženo da dopuni nalaz i mišljenje od 20. maja 2008. godine. Traženu dopunu sudski veštak je dostavio 24. oktobra 2010. godine. Punomoćnik tužilaca je nakon toga predložio da se veštačenje dopuni, utoliko što će sudski veštak utvrditi i visinu zatezne kamate zbog docnje prvotuženog u isplati spornih otpremnina. Sudski veštak je, postupajući po ovom predlogu, dostavio dopunu nalaza i mišljenja 21. decembra 2010. godine. U periodu do presuđenja sud je zakazao još tri ročišta za glavnu raspravu (11. januara, 1. marta i 5. maja 2011. godine). U ovom periodu izveden je dokaz saslušanjem troje tužilaca, u svojstvu parničnih stranaka, a sudski veštak se po primedbama tuženih još jednom pismeno izjasnio, dopunom nalaza i mišljenja od 3. marta 2011. godine. Na ročištu održanom 5. maja 2011. godine glavna rasprava je zaključena.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Užicu P1. 195/10 od 5. maja 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca prema prvotuženom, i to za kamatu zbog docnje u isplati spornih otpremnina. U odnosu na drugotuženog, tužbeni zahtev tužlaca je u celini odbijen kao neosnovan, zbog nepostojanja pasivne legitimacije.

Postupajući po žalbama tužilaca i prvotuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 2425/11 od 5. decembra 2011. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u pogledu odluke o glavnoj stvari, a ukinuo u odnosu na troškove parničnog postupka. Žalbeni postupak je trajao od početka oktobra 2011. godine do 4. januara 2012. godine.

Nakon prijema spisa iz drugostepenog suda, Osnovni sud u Užicu je 11. januara 2012. godine doneo rešenje P1. 195/10, kojim je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Ovo rešenje, zajedno sa drugostepenom presudom, parničnim strankama je uručeno 18. januara 2012. godine. Isto nije osporeno žalbom, iz kog razloga je postalo pravnosnažno 2. februara 2012. godine.

Tužilje G. K . i R . Š . su 14. maja 201 2. godine izjavile i zahtev za zaštitu zakonitosti, po kome je Vrhovni kasacioni sud postupao u periodu od 22. novembra 2012. godine do 14. februara 2013. godine. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 600/12 od 5. decembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužilja G. K . i R . Š . za zaštitu zakonitosti. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi: da zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan, jer nisu ispunjeni procesni uslovi za njegovo usvajanje; da nedozvoljena raspolaganja stranaka, prema članu 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, podrazumevaju dispozitivne radnje vezane za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnanja; da druge dispozitivne radnje ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja, niti se mogu podvesti pod procesnu normu iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, koja predstavlja procesni osnov za izjavljivanje, a sledom toga i za usvajanje zahteva za zaštitu zakonitosti; da u predmetnom sporu nema nedozvoljenih dispozitivnih radnji, te da se pod nedozvoljenim raspolaganjem ne može smatrati pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva tužilja za isplatu razlike u otpremnini; da se podnosioci zahteva samo formalno pozivaju na zakonom propisani razlog za izjavljivanje zahteva, dok iz sadržine zahteva jasno proizlazi da se isti izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ova presuda je punomoćniku tužilaca uručena 26. februara 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku propisano je: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim a i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3) (član 361. stav 2. tačka 5); da j avni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona, a ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (čl. 417. i 418.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5.1. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 14. jula 200 5. godine, podnošenjem tužb e Opštinskom sudu u Užicu i da je okončan donošenjem rešenja o troškovima parničnog postupka P1. 195/10 od 11. januara 2012. godine, koje je postalo pravnosnažno 2. februara 2012. godine.

Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala šest i po godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet bio činjenično kompleksan, imajući u vidu izuzetno veliki broj tužilaca. Što se tiče pravne složenosti, Ustavni sud nalazi da pravna pitanja koja su se postavila nisu bila naročito složena, te da ne predstavljaju opravdanje za šestoipogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da sud o njihovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je reč o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da oni nisu doprineli produžavanju trajanja predmetnog postupka . Ustavni sud ima u vidu da je na molbu punomoćnika podnosilaca za odlaganje ročišta zakazanog za 18. novembar 2008. godine prvostepeni sud raspravu odložio na neodređeno vreme, ali da je to prevashodno učinjeno iz razloga što sudski veštak nije dostavio dopunu nalaza i mišljenja po nalogu suda sa ročišta održanog 29. septembra 2008. godine.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud, najpre Opštinski sud u Užicu, a potom i Osnovni sud u Užicu. Naime, Opštinski sud u Užicu se na prvom ročištu za glavnu raspravu oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a zatim je, nakon vraćanja predmeta iz Okružnog suda u Užicu i prijema naloga da otkloni procesne nedostatke u rešenju, nastavio da postupa po tužbi podnosilaca, kao da rešenje o mesnoj nenadležnosti nikada nije doneto. Zastajanje sa postupkom do okončanja revizijskog postupka u predmetu Opštinskog suda u Nišu, za Ustavni sud predstavlja još jedan postupak kojim je Opštinski sud u Užicu nepotrebno produžio trajanje predmetne parnice, imajući pre svega u vidu da je ishod pomenutog revizijskog postupka ostao nepoznat. Što se tiče postupanja Osnovnog suda u Užicu, Ustavni sud konstatuje da je nakon preuzimanja nadležnosti Opštinskog suda u Užicu, ovaj sud prvo ročište zakazao tek nakon deset meseci, što se takođe kvalifikuje kao nepotrebno odugovlačenje postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P1. 195/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

5.2. Ustavni sud je imao u vidu i da su podnositeljke G. K . i R . Š, nakon pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka, izjavile zahtev za zaštitu zakonitosti, o kome je Vrhovni kasacioni sud odlučio presudom Gzz1. 600/12 od 5. decembra 2012. godine. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje i koji je okončan presudom kojom je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Imajući u vidu napred izneto, kao i to da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud se njime nije posebno bavio u ovoj odluci .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka, a pre svega izuzetno veliki broj tužilaca, koji je zahtevao dodatne napore suda prilikom sprovođenja dokaznog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi G. K . i R . Š . izjavljenoj protiv presuda Osnovnog suda u Užicu P1. 195/10 od 5. maja 2011. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/11 od 5. decembra 2011. godine i Vrhovnog Kasacionog suda Gzz1. 600/12 od 5. decembra 2012. godine, Ustavni sud je pošao od svog pravnog stava da zahtev za zaštitu zakonitosti predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, samo kada je u konkretnom slučaju to vanredno pravno sredstvo bilo dozvoljeno i kada je izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom, a da, u suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

7.1. Kako je zahtev za zaštitu zakonitosti, u konkretnom slučaju, odbijen kao nedozvoljen, Ustavni sud je, polazeći od toga da je punomoćnik podnositeljki osporenu drugostepenu presudu primio 18. januara 2012. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 26. marta 2013. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nebalogovremenu ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presude Osnovnog suda u Užicu P1. 195/10 od 5. maja 2011. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/11 od 5. decembra 2011. godine.

7.2. Po oceni Ustavnog suda, razlozi na kojima je Vrhovni kasacioni sud zasnovao odluku o odbijanju zahteva za zaštitu zakonitosti, našavši da nisu bili ispunjeni procesni uslovi za njegovo izjavljivanje, zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, da se pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva za isplatu razlike u otpremnini ne može smatrati nedozvoljenim raspolaganjem iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, navod da su podnositeljkama odbijanjem zahteva za zaštitu zakonitosti zbog nepostojanja procesnih uslova za njegovo izjavljivanje povređena prava na pravično suđenje i na rad, po oceni Ustavnog suda, ne može se smatrati ustavnopravnim razlogom za takvu tvrdnju. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u delu kojim je osporena presuda Vrhovnog Kasacionog suda Gzz1. 600/12 od 5. decembra 2012. godine.

8. U pogledu zahteva podnositeljki za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.