Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog tumačenja propisa o stečaju
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud je proizvoljno tumačio propise, zaključivši da Poreska uprava nije bila dužna da u stečajnom postupku prijavi potraživanje koje je bilo u statusu mirovanja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5849/2015
12.10.2017.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "E." d.o.o. Loznica, sada iz Loznice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva "E." d.o.o. Loznica i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12997/13 od 15. maja 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12997/13 od 15. maja 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede - Poreska uprava - Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju - Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak Beograd broj 300-433-14-00301/2013-D1001 od 20. juna 2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Privredno društvo "E." d.o.o. Loznica, sada iz Loznice , je 17. septembra 2015. godine, preko punomoćnika D. Dž , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12997/13 od 15. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe na dan 31. decembar 2008. godine na ime glavnog duga i kamate za neizmirene doprinose za zdravstveno osiguranje dugovao P oreskoj upravi iznos od 28.939.593,51 dinara, i da je rešenjem Poreske uprave ovaj dug stavljen u status mirovanja do 31. decembra 2011. godine, te da Poreska uprava ovo potraživanje nije prijavila u stečajnom postupku koji je nakon toga vođen nad podnosiocem ustavne žalbe; da je Poreska uprava u stečajnom postupku prijavila iznos od 38.742.176,39 dinara, te da je podnosilac, u skladu sa Planom reorganizacije isplatio Poreskoj upravi 35% prijavljenog potraživanja ; da je pravnosnažno odbijen zahtev podnosioca za otpis duga u iznosu od 28.939.593,51 dinara; da su i organi uprave i Upravni sud zauzeli stav da je Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji lex specialis u odnosu na Zakon o stečaju i da je podnosilac dužan d a namiri celokupno potraživanje Poreskoj upravi da bi njegova obaveza prestala; da bi, po mišljenju podnosioca, primena zauzetog pravnog stava značila da svi poverioci, nakon obustave stečajnog postupka mogu namiriti svoje potraživanje u celini, ukoliko je stečajni subjekt opstao kao pravni subjekt, pa čak i ono koje nisu prijavili u stečajnom postupku; da, po mišljenju podnosioca, a saglasno Zakonu o stečaju, usvojeni Plan reorganizacije predstavlja izvršnu ispravu i smatra se novim ugovorom za namirenje potraživanja koja su u njemu navedena; da se, saglasno odredbi člana 81. stav 1. Zakona o stečaju, sva potraživanja poverilaca danom otvaranja stečajnog postupka, a koja nisu dospela smatraju dospelim, tako da je P oreska uprava morala sva potraživanja da prijavi u stečajnom postupku, te da je za obaveze podnosioca ustavne žalbe koje nije prijavila u stečajnom postupku prekludirana; da je Plan reorganizacije usvojen od strane zakonom predviđene većine, te da niko od poverilaca, pa ni Poreska uprava isti nisu osporavali u stečajnom postupku, niti su podnosili prigovore na isti, ili žalbu; da Poreska uprava u stečajnom postupku ima isti položaj kao i svi drugi stečajni poverioci; da je, po mišljenju podnosioca, pogrešan stav organa uprave i Upravnog suda da bi, ukoliko bi prijava potraživanja bila podneta dok još nije istekao period mirovanja, bilo povređeno stečeno pravo podnosioca kao poreskog obveznika na mirovanje plaćanja poreskog duga i uslovni otpis, jer se status mirovanja poreskog duga upravo i prekida nastupanjem činjenice otvaranja stečaja nad podnosiocem .
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u osporeni akt, celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva finansija - Poreska uprava - Filijala Loznica broj 433-10/485-02, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 791/10 od 19. novembra 2010. godine otvoren je stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe.
Poreska uprava je 19. januara 2011. godine prijavila potraživanje u iznosu od 38.742.176,39 dinara.
Rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 791/10 od 22. februara 2011. godine potvrđeno je usvajanje Plana reorganizacije, utvrđeno da usvojeni Plan reorganizacije predstavlja izvršnu ispravu i da se smatra novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena i ovo rešenje je postalo pravnosnažno 28. marta 2011. godine.
Rešenjem istog suda St. 791/10 od 30. marta 2011. godine obustavljen je stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe.
Podnosilac ustavne žalbe je 16. juna 2009. godine podneo Poreskoj upravi - Filijala Loznica zahtev za otpis duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje u ukupnom iznosu od 28.939.593,51 dinara.
Predmetni zahtev podnosioca je rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Filijala Loznica broj 433-10/485-02 od 30. maja 2012. godine odbijen kao neosnovan. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da podnosilac nije u periodu mirovanja od 1. januara 2009. do 31. decembra 2011. godine uredno plaćao obaveze po osnovu doprinosa, da tekuće obaveze zaključno sa 31. decembrom 2011. godine nije izmirio ni u periodu od 1. januara 2012. do 29. februara 2012. godine.
Podnosilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu, koja je rešenjem Ministarstva finansija i privrede - Poreska uprava - Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju - Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak Beograd broj 300-433-14-00301/2013-D1001 od 20. juna 2013. godine odbijena kao neosnovana. U obrazl oženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je doneo ožalbeno rešenje i da su navodi u vezi urednog plaćanja obaveza neosnovani; da se ne može prihvatiti tvrdnja podnosioca da je uplatama od 5. oktobra 2011. godine u iznosu od 159.185,00 i 160.566,00 dinara uredno izmirio obaveze, jer su uplate izvršene prema Planu reorganizacije u visini od 35% od obračunatih obaveza, koji je sačinjen suprotno odredbi člana 74a. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji; da u spisima predmeta nema dokaza da je podnosilac podneo poreskoj upravi zahtev za davanje saglasnosti na doneti Plan reorganizacije, niti da je prvostepeni organ dao sag lasnost na Plan reorganizacije.
Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 9. avgusta 2013. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12997/13 od 15. maja 2015. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da ne postoji pravni osnov za otpis neplaćene poreske obaveze, jer je Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji taksativno propisano u kojim slučajevima poreska obaveza prestaje; da se dug utvrđen na dan 31. decembar 2008. godine u iznosu od 28.939.593,51 dinara nalazio u stanju mirovanja u vreme otvaranja stečajnog postupka i nije mogao dospeti za naplatu pre roka utvrđenog delimičnim rešenjem od 14. jula 2009. godine (rešenje o mirovanju duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje), znači pre 1. januara 2012. godine, od kada podnosilac nije bio u statusu stečaja, te kako nad podnosiocem nije zaključen stečajni postupak bankrotstvom, niti je pravnosnažnim rešenjem otvoren i zaključen stečajni postupak, pravilan je stav drugostepenog organa da je prijava potraživanja koja ne sadrži obaveze po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje pravilno podneta, jer da su u istu u momentu podnošenja, kada nije istekao period mirovanja, uključeni iznosi u mirovanju, bilo bi povređeno već stečeno pravo podnosioca kao poreskog obveznika na mirovanje plaćanja poreskog duga i uslovni otpis.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Članom 23. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12 i 93/12) bilo je propisano: da poreska obaveza prestaje: 1) naplatom poreza; 2) zastarelošću poreza; 3) otpisom poreza; 4) na drugi zakonom propisani način; da se neplaćena poreska obaveza, osim po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, poreskog obveznika - pravnog lica nad kojim je pravosnažnim rešenjem zaključen stečajni postupak bankrotstvom, otpisuje, osim ako je radi njene naplate upisano založno pravo u javnim knjigama ili registrima, odnosno ako je, pored poreskog obveznika, drugo lice odgovorno za njeno ispunjenje; da se neplaćena poreska obaveza, osim po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, poreskog obveznika - pravnog lica nad kojim je pravosnažnim rešenjem otvoren i zaključen stečajni postupak zbog trajnije nesposobnosti plaćanja a ne postoji interes poverilaca i pravnog lica - stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, otpisuje, osim ako je, pored poreskog obveznika, drugo lice odgovorno za njeno ispunjenje (član 23.)
Zakonom o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11 i 71/12) propisano je: da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 80. stav 1.); da se danom otvaranja stečajnog postupka, potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju dospelim (član 81. stav 1.); da se upravni i poreski postupak koji za predmet ima utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika ne nastavlja, a odgovarajući organ dužan je da podnese prijavu potraživanja u skladu sa ovim zakonom (član 89. stav 3.); da se reorganizacija sprovodi ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo, a posebno ako postoje ekonomsko opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja; da se reorganizacija sprovodi prema planu reorganizacije koji se sačinjava u pisanoj formi (član 155. st. 1. i 2.); da na ročištu za razmatranje predloga plana reorganizacije, stečajni sudija donosi rešenje kojim potvrđuje usvajanje plana reorganizacije ili konstatuje da plan nije usvojen; da se po pravnosnažnosti rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije stečajni postupak obustavlja; da se rešenje iz stava 1. ovog člana objavljuje na oglasnoj tabli suda i dostavlja stečajnim i razlučnim poveriocima, stečajnom dužniku i podnosiocu plana, ako to nije stečajni dužnik; da protiv rešenja iz stava 1. ovog člana žalbu mogu izjaviti stečajni dužnik, stečajni upravnik, stečajni poverioci i razlučni poverioci; da po pravnosnažnosti rešenja iz stava 1. ovog člana usvojeni plan reorganizacije stečajni sudija dostavlja registru privrednih subjekata, odnosno drugom odgovarajućem registru, radi objavljivanja na internet strani tog registra ili na drugi odgovarajući način ukoliko takav registar nema svoju internet stranu; da je Registar dužan da obezbedi da usvojeni plan reorganizacije ostane trajno dostupan svim trećim licima (član 166.); da se po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije; da je usvojeni plan reorganizacije izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena; da poslovi i radnje koje preduzima stečajni dužnik moraju biti u skladu sa usvojenim planom reorganizacije; da je stečajni dužnik dužan da preduzme sve mere propisane usvojenim planom reorganizacije; da donošenjem rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije prestaju sve posledice otvaranja stečajnog postupka, a u nazivu stečajnog dužnika briše se oznaka "u stečaju"; da ako je unapred pripremljenim planom reorganizacije obuhvaćeno nepostojeće potraživanje ili potraživanje u iznosu koji je veći od stvarno postojećeg potraživanja, stečajni dužnik, poverioci obuhvaćeni usvojenim planom, kao i poverioci čija su potraživanja nastala pre usvajanja plana, a koji nisu obuhvaćeni planom, mogu u roku od godinu dana od dana donošenja rešenja o potvrđivanju usvajanja unapred pripremljenog plana reorganizacije tužbom, protivtužbom ili isticanjem prigovora u parnici osporiti takvo potraživanje; da se na preduzimanje radnji osporavanja potraživanja iz unapred pripremljenog plana reorganizacije i dejstva takvog osporavanja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o preduzimanju radnji pobijanja i dejstvu pobijanja (član 167.); da izvršenjem plana reorganizacije kojim je stečajni dužnik ispunio sve obaveze predviđene planom reorganizacije prestaju potraživanja poverilaca utvrđena planom reorganizacije (član 172.) .
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred poreskim organima. Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar a 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. Ovaj zahtev je utoliko značajniji ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (reč je o stavu izraženom u odluci Evropskog suda za ljudska prava: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60 .).
Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.
S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude, nakon citiranja zakonskih odredbi, ocenjeno da je konačni upravni akt zakonit, u potpunosti je prihvaćeno obrazloženje dato u drugostepenom rešenju, odnosno da je zakonom propisano u kojim slučajevima poreska obaveza prestaje, konkretno odredbama Zakona o mirovanju i otpisu duga za obavezno zdravstveno osiguranje. Pored toga, u obrazloženju osporene presude je navedeno da P oreska uprava u stečajnom postupku nije ni mogla da prijavi potraživanje dok još nije istekao period mirovanja, jer bi bilo povređeno stečeno pravo podnosioca na mirovanje poreskog duga i uslovni otpis.
Ustavni sud ocenjuje da se ni drugostepeni organ uprave, niti Upravni sud nisu uopšte izjasnili o navodu podnosioca da, saglasno odredbama člana 23. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, poreska obaveza može prestati i na drugi zakonom propisani način . U konkretnom slučaju, u obrazloženju osporene presude suštinski nije ocenjen ovaj navod tužbe, iako je identičan žalbenom navodu, a podnosilac je izričito istakao da navodi žalbe nisu u potpunosti ocenjeni od strane drugostepenog upravnog organa. U osporenoj presudi nis u ocenjeni navodi podnosioca da, saglasno odredbama Zakona o stečaju, stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku, da se danom otvaranja stečajnog postupk, sva potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju dospelim, da se upravni i poreski postupak koji za predmet ima utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika ne nastavlja, a odgovarajući organ dužan je da podnese prijavu potraživanja u skladu sa ovim zakonom, te da se po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije. Ustavni sud konstatuje, a što je nesporno utvrđeno u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu, da poreska uprava nije u stečajnom postupku prijavila potraživanje za iznos koji je u mirovanju. Dakle, tokom predmetnog upravnosudskog postupka su se postavila sledeća sporna pitanja: da li je Poreska uprava trebalo da prijavi sva svoja potraživanja koja ima nad podnosiocem u stečajnom postupku, te da li Poreska uprava potraživanja koja su nastala pre otvaranja stečajnog postupka može namirivati mimo usvojenog Plana reorganizacije . Po oceni Ustavnog suda, Upravni sud nije cenio ove navode tužbe, iako isti nisu bili ocenjeni ni od strane drugostepenog organa uprave.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede - Poreska uprava - Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju - Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak Beograd broj 300-433-14-00301/2013-D1001 od 20. juna 2013. godine, na prejudicirajući pri tome konačan ishod predmetnog upravnosudskog postupka.
6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.