Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog zastarelosti potraživanja nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, a odbacuje u delu o pravičnom suđenju. Potvrđen je stav redovnih sudova da je potraživanje naknade nematerijalne štete zbog psihičkih bolova zastarelo, jer je rok počeo teći kada je bolest poprimila hronični oblik.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-585/2015
23.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Berara iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Berara i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 6. januara 201 5. godine i rešenjem Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 16. decembra 2014. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 6. januara 2015. godine i određuje da isti sud odluči o prigovoru podnosi oca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 16. decembra 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Berar iz Kikinde izjavi o je Ustavnom sudu, 21. januara 201 5. godine, preko punomoćnika Petra Lisula, advokata iz Kikinde, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 16. decembra 201 4. godine i rešenja Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 6. januara 201 5. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se navodi da je prvostepeni sud u osporenim odlu kama dao pogrešnu pouku o pravnom leku, s obzirom na to da je podnosilac prema odredbama Ustava mogao izjaviti pravni lek protiv osporenog rešenja donetog 16. decembra 2014. godine .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u osporen a rešenj a i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pred Osnovnim sudom u Kikindi, vodio se izvršni postupak u predmetu izvršn og poveri oca Željka Berara iz Kikinde , ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv izvršnog dužnika Ž.G. koji je okončan osporenim rešenjima.

Naime, Osnovni sud u Kikindi je osporenim rešenjem I. 491/11 od 16. decembra 2014. godine obustavio izvršni postupak, a rešenje o dozvoli izvršenja od 25. jula 2011. godine stavio van snage i ukinuo u postupku sve sprovedene izvršene radnje. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je izvršni poverilac podneo sudu predlog za dozvolu izvršenja protiv izvršnog dužnika radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca na osnovu izvršne isprave, koje je sud dozvolio rešenjem od 25. jula 2011. godine; da kako poverilac nije postupio po rešenju suda od 24. oktobra 2014. godine, sud je primenjujući odredbu člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju rešio kao u izreci; da je u pouci o pravnom leku sud naveo da protiv ovakvog rešenja nema prava prigovora.

Osporenim rešenjem istog suda I. 491/11 od 6. januara 2015. godine, kojeg je doneo isti sudija pojedinac, kao i rešenje kojim se obustavlja izvršni postupak, odbačen je kao nedozvoljen prigovor izjavljen protiv rešenja I. 491/11 od 16. decembra 2014. godine. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je izvršni poverilac podneo predlog za dozvolu izvršenja protiv izvršnog dužnika radi naplate duga od 450 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom i troškovima postupka; da je sud dozvolio predloženo izvršenje rešenjem od 25. jula 2011. godine; da je u postupku izvršen popis stvari kod izvršnog dužnika , dve neuspele javne prodaje i utvrđeno da izvršni dužnik osim popisanih stvari nema drugih stvari koje bi mogle biti predmet izvršenja; da su popisane stvari dosuđene izvršnom poveriocu rešenjem od 26. novembra 2012. godine; da je sud pozvao punomoćnika izvršnog poverioca, zaključkom od 24. oktobra 2014. godine, da opredeli izvršni postupak, s obzirom na to da osim popisane i dosuđene imovine, druge imovine kod izvršnog dužnika za popis nije bilo; da punomoćnik izvršnog poverioca nije postupio po zaključku suda, zbog čega je sud doneo rešenje o obustavi izvršnog postupka od 16. decembra 2014. godine; da je u navedenom rešenju naznačeno da prigovor protiv rešenja nije dozvoljen, a da je punomoćnik izvršnog poverioca i pored toga prigovor izjavio.

4. Odredbama Ustava, na koje se podnosilac u ustavnoj žalbi pozvao , svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.), kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakon u zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 , 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor (stav 1.), a protiv rešenja suda može se izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (stav 2.).

Odredbama člana 40. navedenog zakona predviđeno je da: na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave prigovor mogu da podnesu izvršni dužnik i izvršni poverilac (stav 1.); da rešenje iz stava 1. ovog člana izvršni poverilac može pobijati samo u delu koji se odnosi na troškove izvršenja (stav 2.); da izvršni poverilac može podneti prigovor protiv rešenja iz stava 1. ovog člana, kojim je odbijen ili odbačen predlog za izvršenje (stav 3.); da prigovor ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako je zakonom drugačije propisano (stav 4.).

Odredbom člana 76. stav 1. navedenog zakona propisano je da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažna, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (tačka 1.); usled smrti stranke koja nema naslednika (tačka 2.); usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika (tačka 3.); ako je potraživanje prestalo (tačka 4.); usled propasti predmeta izvršenja (tačka 5.); ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja (tačka 6.); iz drugih razloga predviđenih zakonom (tačka 7.).

5. Podnosilac ustavne žalbe je u postupku izvršenja , koji je prethodio ustavnosudskom , ima o svojstvo izvršn og poveri oca. On je ospori o rešenje Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 16. decembra 201 4. godine kojim je obustavljen postupak izvršenja, koje je sadržalo pouku o pravnom leku da protiv tog rešenja nije dozvoljen prigovor, a koji je on i pored toga izjavio, ali je nj egov prigovor protiv tog rešenja odbačen kao nedozvoljen rešenjem istog suda I. 491/11 od 6. januara 2015. godine, koje je doneo isti sudija pojedinac, a koji akt je takođe osporen ustavnom žalbom.

Ustavni sud je utvrdio da je Rešenjem Už-8166/2012 od 23. januara 2014. godine odbacio ustavnu žalbu C.P.B. p.co ltd izjavljenu protiv rešenja kojim je obustavljeno sprovođenje izvršenja jer podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, ali je istovremeno konstatovao da podnosilac nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog leka, da zbog toga ne sme da trpi štetne posledice i da saglasno članu 39. ZIO, u roku od pet dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi postupka.

Podnosilac ustavne žalbe Željko Berar je za razliku od podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-8166/ 2012, podneo prigovor protiv osporenog rešenja sudije Osnovnog suda u Kikindi o obustavi izvršnog postupka i pored toga što je pouka o pravnom leku sadrža la da protiv tog rešenj a nema prava prigovora. Isti sudija pojedinac istog suda osporenim rešenjem je odbacio njegov prigovor kao nedozvoljen, navodeći da po zakonu nema pravo na pravni lek protiv tog rešenja. Dakle, podnosilac je iskorist io pravo na prigovor, ali je nj egov prigovor odbačen kao nedozvoljen od strane istog sudije pojedinca koji je doneo rešenje o obustavi postupka .

Razmatrajući navode ustavne žalbe da je odbacivanjem prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka podnosiocu povređeno pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, što znači da se na ovaj način konačno odlučuje i o pravu izvršnog poverioca da namiri svoje priznato potraživanje, u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, to odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. Ovo ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. U vezi sa tim, osporenom odlukom o obustavi izvršnog postupka koja je doneta u formi rešenja je u suštini konačno odlučeno o imovinskim pravima podnosi oca ustavne žalbe, kao izvršn om poveri ocu. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku, i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izneo u Rešenju Už-8166/2012 od 23. januara 2014. godine.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Primenjujući ovu ustavnu normu na postupak izvršenja, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u ovoj vrsti sudskog postupka odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek - prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO, te je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršn om poveriocu, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak izjavi prigovor veću prvo stepenog suda. Međutim, u konkretnom slučaju sudija pojedin ac je poučio izvršnog poverioca da protiv rešenja o obustavi postupka nije dozvoljen pravni lek, kao i doneo rešenje kojim je, i pored toga, izjavljeni prigovor odbacio kao nedozvoljen. (Ovakav stav, Ustavni sud je već zauzeo, između ostalih, u svojoj Odluci Už-8098/2012 od 2. oktobra 2014. godine).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 6. januara 201 5. godine i rešenjem Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 16. decembra 2014. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – Odluka US i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Ustavni sud je u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 6. januara 2015. godine i odredio da isti sud odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 16. decembra 201 4. godine.

6. S obzirom na to da će rešenje Osnovnog suda u Kikindi I. 491/11 od 6. januara 2015. godine biti predmet ponovnog razmatranja u postupku po prigovoru, Ustavni sud smatra da je odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog zastarelosti potraživanja nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti