Odluka Ustavnog suda o arbitrernoj primeni roka zastarelosti potraživanja štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za naknadu štete iz krivičnog dela, smatrajući da se na duži rok zastarelosti ne primenjuju pravila o zastoju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nisveta Fišeka iz Visokog, Bosna i Hercegovina na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nisveta Fišeka i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12924/10 od 8. decembra 2010. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 593/11 od 25. avgusta 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 593/11 od 25. avgusta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12924/10 od 8. decembra 2010. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nisvet Fišek iz Visokog, Bosna i Hercegovina, izjavio je ustavnu žalbu 22. novembra 2011. godine, dopunjenu 30. novembra 2011. godine, 3. februara i 21. marta 2012. godine, preko punomoćnika Radomira Stojičića, advokata iz Beograda, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 593/11 od 25. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, je navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud na pogrešan način protumačio odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da je pogrešan i stav Vrhovnog kasacionog suda da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan obim štete, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete; da je suprotno izraženom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, sudska praksa u poslednjih petnaestak godina nedvosmisleno stala na stanovište da se odredbe Zakona o obligacionim odnosima o prekidu i zastoju zastarevanja primenjuju i u slučaju kada je šteta nastala izvršenjem krivičnog dela, što su potvrdile i mnoge odluke Vrhovnog suda Srbije i drugih sudova, s tim da je takvo pravno shvatanje usvojeno i na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine; da se, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, na svaki rok zastarelosti koji je predviđen odredbama Zakona o obligacionim odnosima primenjuju i odredbe tog zakona o prekidu i zastoju zastarevanja, jer nigde nije isključena primena odredaba o prekidu i zastoju zastarevanja iz čl. 381. do 393. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 14. februara 2008. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete nastale usled ranjavanja tužioca 6. oktobra 1991. godine od strane paravojnih formacija iz Slovenije.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 808/08 od 6. novembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 200.000 dinara, za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 400.000 dinara, za naruženost u iznosu od 286.000 dinara, te za umanjenje opšte životne aktivnosti u iznosu od 600.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12924/10 od 8. decembra 2010. godine preinačena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 808/08 od 6. novembra 2009. godine, tako što je odbijen u celini kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Postupajući po izuzetnoj reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 593/11 od 25. avgusta 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12924/10 od 8. decembra 2010. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da je t užilac bio na redovnom odsluženju vojnog roka u Republici Sloveniji, koja je tada još uvek bila u sastavu SFRJ ; da je vojni rok služio u Vojnoj pošti broj 4795/5- 6; da je za vreme redovnog odsluženja vojnog roka 6. oktobra 1991. godine ranjen u oružanoj pobuni od strane paravojnih formacija iz Slovenije; da je ranjavanje ostavilo za posledicu telesne povrede rezultirane nematerijalnom štetom; da zbog nesavladivih prepreka nije mogao da podnese tužbu do završetka rata u Bosni i Hercegovini, tj. do decembra 1995. godine u kom periodu rok zastare vanja potraživanja nije tekao.

Dalje je navedeno: da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev i tuženu obavez ao na isplatu nematerijalne štete bliže opisane u izreci prvostepene presude; da je takvim odlučivanjem o tužbenom zahtevu izražen stav da nije osnovan prigovor zastarevanja, što podrazumeva da utuženo potraživanje nije zastarelo; da suprotno izraženom pravnom stavu u vezi sa prigovorom zastarevanja, drugostepeni sud izražava drugačiji pravni stav koji za posledicu ima preinačenje prvostepene presude i odbijanje tužbenog zahteva u celosti ; da drugostepeni sud utuženo potraživanje smatra zastarelim, zbog toga što je ranjavanjem 6. oktobra 1991. godine za tužioca nastala nematerijalna šteta izvršena krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. K rivičnog zakonika SRJ za koje krivično delo je propisani rok zastarelosti krivičnog gonjenja od 15 godina ; da s obzirom na to da je članom 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kada je šteta prouzrokovana k rivičnim delom, a za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; da je zastarelost krivičnog gonjenja za pomenuto krivično delo nastupila protekom 15 godina računajući od dana tužiočevog ranjavanja; da je tužba podneta 14. februara 2008. godine, dakle po proteku roka od 15 godina, pa su nastupile posledice zastarelosti propisane u članu 360. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da r evident u revizijskim razlozima osporava tako izraženi pravni stav i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da suprotno pravnim stavovima izraženim u revizijskim razlozima, revizijski sud, kao i drugostepeni sud , utuženo potraživanje smatra zastarelim ; da prema pravnim shvatanjima izraženim u brojnim sudskim odlukama i u tom smislu ujednačenoj sudskoj praksi, vojnicima na službi u JNA povređenim u oružanim sukobima na područjima bivših Republika SFRJ u periodu do povlačenja jedinica sa tih teritorija, priznavano je pravo na naknadu štete zbog povređivanja (ranjavanja) i odbijani prigovori zastarevanja ukoliko su tužbe za naknadu štete podnete u roku od 15 godina računajući od dana povređivanja; da su prigovori zastarevanja odbijani, jer je izražen pravni stav da su ta lica ranjavanjem i povređivanjem štetu pretrpela izvršenjem krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. tada važećeg Krivičnog zakona ; da je član om 95. stav 1. tačka 2 ) Zakona o krivičnom postupku bilo propisano da a ko u tom zakonu nije drugačije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne 15 godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko deset godina ; da su tok i prekid zastarevanja krivičnog gonjenja bili propisan i u članu 96. Zakona o krivičnom postupku; da je Vrhovni kasacioni sud u više presuda izrazio jasan pravni stav u vezi sa zastarevanjem potraživanja naknade štete nastale kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune ; da je izražen i jasan pravni stav da se zakonom propisani rok iz pomenute odredbe člana 95. st av 1. tačka 2 ) Zakona o krivičnom postupku ne može produžavati , z bog toga što je to privilegovani rok za naknadu štete ; da kod privilegovanog roka zastarevanja nema mesta primeni odredaba o zastoju i prekidu zastarevanja iz čl. 382, 383. i 384. Z akona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja , organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.) .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, te da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, u suštini, žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava.

Iz sadržine osporenih presud a proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe kao vojnik JNA na redovnom odsluženju vojnog roka u Republici Sloveniji (koja je tada još uvek bila u sastavu SFRJ), bio ranjen 6. oktobra 1991. godine u oružanoj pobuni od strane paravojnih formacija iz Slovenije, kao i da je nakon otpuštanja iz JNA živeo u Bosni i Hercegovini, te da zbog nesavladivih prepreka (ratnog stanja) nije mogao da podnese tužbu, sve do okončanja rata tj. do decembra 1995. godine.

Ustavni sud je ocenio da su sudovi osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 377. stav 1. ZOO. Sudovi su , pri tome, imali u vidu sadržinu odredbe člana 383. ZOO, kojom je uređen institut zastoja zastarelosti, koji je, u konkretnom slučaju, postojao za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini, u periodu od 6. aprila 1992. godine, pa do 21. novembra 1995. godine (ovakav stav zauzeo je i Vrhovni sud Srbije u presudi Prev. 321/09 od 15. septembra 2009. godine), ali su smatrali da se on u konkretnom slučaju ne može primeniti. Ovo stoga što se zakonom propisani rok iz odredbe člana 95. stav 1. tačka 2 ) Zakona o krivičnom postupku ne može produžavati zbog toga što je to privilegovani rok za naknadu štete, a da kod takvog - privilegovanog roka zastarevanja nema mesta primeni odredbi o zastoju i zastarevanja iz čl. 382, 383. i 384. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud smatra da ovakav stav sudova nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, i u situaciji kada se zastarelost određuje na osnovu odredbe člana 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se čak doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO. Ustavni sud smatra da z astarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.), bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja (videti Odluku Ustavnog suda Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine). Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe nakon ranjavanja živeo u Bosni i Hercegovini, na području zahvaćenom ratom, Ustavni sud nalazi da je podnosilac tužbu za naknadu štete mogao podneti nakon 21. novembra 1995. godine, kada su okončana ratn a dejstv a, te da su do navedenog datuma postojali razlozi za zastoj zastarelosti njegovog potraživanja. Kako je podnosilac podneo tužbu 14. februara 200 8. godine, dakle, pre isteka roka zastarelosti od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (videti Odluku Už-2390/2012 od 4. jula 2013. godine ).

Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporen im presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12924/10 od 8. decembra 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 593/11 od 25. avgusta 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , i doneo odluku kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 593/11 od 25. avgusta 2011. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12924/10 od 8. decembra 2010. godine, dok je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju , ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica povrede prava , Ustavni sud nije posebno razmatrao navode i o povredi prava na naknadu štete, zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o arbitrernoj primeni roka zastarelosti potraživanja štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti