Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu. Propust suda da namiri utvrđeno potraživanje podnosioca u dugotrajnom stečajnom postupku protiv dužnika sa državnim kapitalom predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, garantovanog Ustavom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. Đ . iz sela V . kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. Đ . i utvrđuje da je u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 17/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu , zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 17/10, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba J. Đ . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 224/16 od 19. aprila 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. Đ . iz sela V . kod Leskovca je , 25. jula 2016. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 224/16 od 19. aprila 2016. godine zbog povrede prava pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama član a 32. stav 1. i član a 58. Ustava Republike Srbije, smatrajući da mu je pravo na pravično suđenje povređeno visinom dosuđene naknade nematerijalne štete, a pravo na imovinu time što su i redovni sudovi utvrdili da postupak u kome treba da namiri svoje potraživanje nerazumno dugo traje. Zahtevao je naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvid om u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoja potraživanja u postupku stečaja koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 17/09 od 3. septembra 2009. godine nad stečajnim dužnikom DP „R.“ iz Leskovca. Podnosilac nije namirio svoja potraživanja u stečajnom postupku koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 17/10.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. avgusta 2014. godine podneo redovnom sudu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1757/07 i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 17/10.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 1679/15 od 2. decembra 2015. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je zahtev predlagača i utvrđeno je da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1757/07 i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 17/10; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak u predmetu St. 17/10 okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno mu je pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000,00 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izrek, odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača u preostalom delu za utvrđenje prava na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 290.000,00 dinara; u stavu petom izreke odbačen je zahtev predlagača za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete u visini iznosa od 2 40.448,07 dinara ili 2.073,00 evra.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 224/16 od 19. aprila 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je ožalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 1679/15 od 2. decembra 2015. godine u stavu trećem izreke, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavovima četvrtom i petom njegove izreke; u stavu drugom izreke odbijen je zahtev predlagača za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanj e podnosiocu ustavne žalbe, koje je utvrđeno u stečajnom postupku, a protiv stečajnog dužnika DP „R.“ iz Leskovca koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. Ustava koju čine potraživanja utvrđena sudskom odlukom (isti stav izražen je u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici : www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalb u usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u predmetnom stečajnom postupku, a koji mu nisu isplaćen i (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 17/10, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

5. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 224/16 od 19. aprila 2016. godine, u delu kojim je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ustanovljen kao pravno sredstvo nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13) preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Podnosiocu ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni stečajni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosilac može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi podnosiocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 10.000,00 dinara nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 224/16 od 19. aprila 2016. godine ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala tvrdnja o povredi ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom preispita odluke redovnih sudova. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.